Saša Gajić

Pet godina Putinove spoljne politike

Kada se pogleda bilans prvih pet godina ruske spoljne politike   pod Vladimirom Putinom, i među ruskim i među stranim analitičarima mogu se uočiti veoma različite ocene. Po jednima, spoljna politika Putinove Rusije je, i pored pozivanja na obnovu ruske državne moći i njenog uticaja u svetu, zapravo prozapadna, „dalekovida“ u odbacivanju antiamerikanizma kojeg je ruska politička klasa nasledila iz sovjetskog perioda, i u najvećoj meri realistička, jer se na kraju krajeva miri sa neminovnošću priznavanja vodeće uloge SAD u savremenoj svetskoj politici. Prema nekim idealističkim zastupnicima ovakvog viđenja, Putinova uloga je vizionarska, herojska (jer se susreće sa mnogobrojnim otporima i nerazumevanjem među državnim službama i donosiocima odluka kod kojih preovladava grubi oblik antiamerikanizma) i saveznička u odnosu na Zapad, u prilog čemu je najočigledniji primer Putinova čvrsta podrška SAD u vođenju rata protiv terorista data neposredno nakon   11. septembra.

U slučaju kvalifikacije   nekih „tvrđih“ ruskih patriotskih analitičara, Putinova spoljna politika je kompromiserska, pretežno na štetu   vitalnih interesa   Rusije, i zapravo predstavlja samo, u državotvorno ruho premaskirani, nastavak Jeljcinovske politike podilaženja interesima stranih sila, koje pak u krajnjem slučaju čine sve da izvrše dalju destabilizaciju ruske države sa   ciljem njenog rasturanja i ovladanja bezmernim bogatstvima koje ona poseduje. U njihovom tumačenju, Putinovi državotvorni strateški potezi, i oni u unutrašnjoj a pogotovo oni u spoljnoj politici, su slabi i nemušti, uvek više u stranom nego u ruskom interesu. Pozivanja na rusku samobitnost i državotvorne tradicije manje-više se uvek zaustavljaju na retoričkom nivou, a protivljenje potezima usmerenim protiv interesa Rusije završavaju se kompromisima na svoju štetu i beskrajnim popuštanjem.

Sa druge strane, mnogo prisutnije je ciničnije   viđenje „prozapadne“ Putinove spoljne politike. Prema većini zapadnjačkih komentatora (a pogotovo spoljnopolitičkih eksperata) i prozapadnih ruskih liberala, Putinova ukupna politika je    samo   na rečima   „zapadnjačka“, dok iza taktičke saradnje teži da ostvari isključivo sopstvene interese. Načelno podržavajući i uklapajući se u zapadnjačke spoljnopolitičke ciljeve, ona zapravo koristi svaki raspoloživi momenat da suzbije slobodu štampe   i izražavanja uopšte, te krši čitav korpus ljudskih i manjinskih prava i sprovodi   obnovu i modernizaciju ruske države bez njenog pozapadnjačenja, odnosno prihvatanja vrednosti savremenog građanskog društva. Putin, prema njima, vodi velikorusku državnu politiku koja ima iste ciljeve čije mu navodno nedovoljno ostvarivanje prebacuje patriotski deo opozicije. Tvrda „patriotska“ kritika Putinovih spoljnopolitičkih poteza zapravo služi da se zavara zapadnjačko javno mnjenje da je on okružen „ratobornim antizapadnjacima“ spram kojih je njegova umerena alternativa poželjna, te da na taj način Putin dobija stalnu i bezrezervnu   podršku za svoje poteze, kao i dodatno razumevanje za ruske interese među strancima koji ga već pola decenije doživljavaju kao „najmanje lošu opciju u Kremlju“.

Da bi se spoljna politike Putinove Rusije pojmila u njenim pravim dimenzijama mora se poći od ukupnog položaja Rusije u međunarodnim odnosima i stanja unutar države koju je Putin nasledio preuzimajući vlast početkom 2000. godine. Nasleđena državna aparatura (uključujući i pakt Jeljcinovske “Familije” sa oligarsima) i njene strukturalne slabosti, urušene pozicije Ruske Federacije u međunarodnim odnosima, loše ekonomsko i demografsko stanje, a naročito slom svakog sistema vrednosti, sve su to   bile loše okolnosti koje su se reflektovale i prilikom donošenja spoljnopolitičkih odluka. Drugim rečima, zatečeno realno stanje i slabosti države bile su ograničavajući faktor koji je sputavao vođenje spoljne politike u željenom pravcu; naprotiv, ono je često vodilo u pravcu iznuđenih i neželjenih kompromisa. I pored toga, većina javnog mnenja u Rusiji u najveće uspehe “Putinove ere”, pored suficita u međunarodnoj trgovini poslednjih nekoliko godina, vidi ponajpre na polju spoljne politike. Oni naravno nisu onako blistavi kakvim ih predstavljaju provladini mediji, ali u svakom slučaju predstavljaju   povratak Rusije i njenog ugleda u svetskoj politici u velikom stilu.

Tri glavna cilja ruske spoljne politike predstavljaju ponovno pozicioniranje Rusije na mesto svetske sile u međunarodnim odnosima, obezbeđivanje   integriteta i stabilnosti na državnoj teritoriji i učešće Ruske Federacije u međunarodnoj trgovini i finansijama.   Postizanje ovih ciljeva Rusija je za pet godina vlasti Vladimira Putina u najvećoj meri ostvarila, mada u različitom obimu i sa nedovoljno izvesnom pozitivnom perspektivom, ali je veliki pomak u odnosu na položaj Rusije tokom devedesetih godina evidentan.

Konfrontacija

Putinova spoljnopolitička ofanziva čiji je cilj bio poboljšanje statusa Rusije u svetskoj politici otpočela   je još pre nego što je zvanično izabran za predsednika Rusije 7. maja 2000. godine. Npr. još 1999. godine   dok je bio predsednik vlade, Putin je znatno odlučnije zastupao ruske interese prilikom susreta sa tadašnjim predsednikom SAD Klintonom (održano   je ukupno 5 susreta) i britanskim premijerom Blerom (11. marta 2000), prema kome je kao vršilac uloge predsednika zauzeo vrlo čvrst i odlučan stav nasuprot kritika zbog odlučnog vođenja druge čečenske kampanje početkom 2000. godine. Nakon izbora za predsednika, pa tokom celog prvog predsedničkog mandata, usledila je, u savremenom svetu nezapamćena, furiozna Putinova spoljnopolitička kampanja koja je rezultirala posetama svim značajnijim zapadnim zemljama, kao i Kini, Japanu, bišim sovjetskim republikama u Srednjoj Aziji, Kubi i Severnoj Koreji.

Već prva godina Putinovog predsednikovanja u Kremlju pokazala je da se ka spoljnopolitičkim ciljevima ruska politika, za razliku od Jeljcinovog preioda, kreće koordinisano. Ovo je najočiglednije u ruskoj energetskoj politici prodaje ruske nafte, gasa i električne energije, u prvom redu EU i Kini. Haotičnost ličnih interesa i interesa energetskih lobija postepeno je podvrgavana državnoj politici, koja   je počela da vodi računa ne samo o ekonomskoj računici, već i o širim geopolitičkim interesima koje se mogu postići preko trgovine energentima, i to ne samo strateškim investiranjem zarade od prodaje energenata na svetskom tržištu, već i strateškim povezivanjem sa drugim regionalnim igračima u okviru šire državne strategije. U Jeljcinovom periodu tako nešto bilo je neizvodivo.

Slična je situacija sa prodajom oružja, gde se tokom poslednjih nekoliko godina Rusija ponovo nametnula kao jedan od najvećih izvoznika na svetskom tržištu. Prodaja velikih količina konvencionalnog naoružanja ne samo da je generisala pokretanje strateške modernizacije vojne industrije i već pomalo zastarele vojne sile, već je i ojačala ruski politički uticaj na svoju glavnu klijentelu: Kinu, Indiju i Iran, čime je ruska reč ponovo postala značajna u rešavanju do juče nedostižnih   međudržavnih problema . Međutim, u bilateralnim pregovorima sa SAD oko obnavljanja AMB sporazuma iz 1972. godine, Putinovi predlozi o smanjenju raketa sa nuklearnim bojevim glavama i široka diplomatska akcija kojom je na svoju stranu privukao deo zapadnoevropskih zemalja i Kanadu, nije urodila plodom da SAD odustanu od izgradnje sistema protivraketnog štita (Natonal Missile Defense System) iznad svoje teritorije, zbog navodne nuklearne pretnje “odmetničkih država” ili pak terorista. Putinovo zalaganje   za poboljšavanje odnosa između SAD i onih država koje je vašingtonska administracija krstila epitetom odmetničkih država (“outlaw states”) nije uspelo da izbije argumente zagovornicima izgradnje protivraketnog štita koji bi mogao da dovede do poremećaja ravnoteže snaga u nuklearnom arsenalu u korist SAD i podstakne je da, osokoljena svojom zaštićenošću, u dugoročnom periodu vodi još agresivniju spoljnu politiku.

Spoljnopolitička strategija Rusije

Putinova spoljnopolitička strategija predstavlja operacionalizaciju tzv. “Primakovljeve doktrine” koja je počela da se oblikuje tokom druge polovine devedesetih godina, nakon splašnjavanja   prvobitnog oduševljenja ruske javnosti usled   rušenja jednopartijskog sistema, te uvida da su rušenjem Sovjetskog Saveza u opasnost   dovedeni i vitalni ruski nacionalni interesi. “ Primakovljeva doktrina" počivala je na dubokom uverenju da je međunarodna uloga Rusije da spreči da se učvrsti monopolarni svetski poredak u kome dominira jedna supersila, jer se post-hladnoratovski svet postupno razvija u nekoliko središta, odnosno fokusnih tačaka, iz kojih će se razviti budući multupolarni svet i nova ravnoteža snaga. Ta središta čine SAD, EU, Kina, Japan, Rusija (ZND) i Jugoistočna Azija. U tom smislu, Primakov je inicirao rusko-kinesko strateško partnerstvo koje   ostavlja mesta i za Iran kao mlađeg partnera. Takav »kopernikanski preokret« u međunarodnim odnosima omogućio bi Rusiji pretežni uticaj   na Kaspijsko područje, tj. Kavkaz i Centralnu Aziju i reintegrisao labavi savez   ZND-a u Rusiju, dajući joj široka ovlaštenja   za intervencije ruskih trupa na   postojećim (ili potencijalnim) kriznim žarištima.

Putinova spoljnopolitička kontinentalna strategija, čiji multilateralni karakter jeste usmeren protiv isključive dominacije jedne sile   u svetskoj politici a u korist ravnopravnijeg, partnerskog odnosa, ne može se stoga posmatrati ni proameričkom niti antiameričkom. Navodni dokrinarni   nedostatak Putinove spoljne politike koji mu se spočitava naročito od strane »patriotskog dela« opozicije ovde se pokazao kao prednost u vođenju real-politike. Tako se Putin pokazao   znatno elastičnijim u pristupu SAD u želji da se nađu zajednički interesi, te izbegnu neželjene konfrontacije. Da je, pak, držeći se doktrinarno »zaštite nacionalnih interesa«   ostajao po strani ili se konfrontirao sa najvećom svetskom   silom, to bi posledično dovodilo do   potiskivanja i umanjivanja uticaja Rusije koji je tek počinjao da se obnavlja.

Svestan slabosti postsovjetske Rusije i dugotrajnog procesa oporavka njene privrede, te snage i uticaja SAD u svakom svetskom regionu, Putin   je jačao partnerstvo sa glavnim geopolitičkim takmacem svugde gde im interesi nisu direktno suprotstavljeni. Po pitanjima gde su interesi Rusije i SAD identični   ili bliski (kao što je borba protiv terorizma), Putin nije želeo da prepusti inicijativu i izgubi pozicije svoje države u korist SAD, već   je pomažući SAD pokušavao da pojača svoj uticaj i eventualno stavi prisustvo Amerike pod svoj što je moguće veći nadzor. Ovakav „partnerski pristup“ politici SAD među zapadnim ekspertima ironično je nazvan „coopetition“ jer predstavlja lukavu kombinaciju kooperacije i kompeticije. U isto vreme,   ruska politika je koristila   zadobijen manevarski prostor da, pozvajući se na analogiju delovanja SAD protiv onih koju ugrožavaju njenu bezbednost, bez paralalnog prisustva SAD eliminiše svaku opasnost koja potencijalno ugrožava bezbednost   same ruske teritorije ili teritorije saveznika na prostoru "bliskog susedstva". U situacijama gde je ruski uticaj bio nedovoljan da obuzda pojačane pritiske SAD (npr. u slučaju Severne Koreje) Putinova posrednička išla je u pravcu smanjenja tenzija te posredovanja u cilju davanja ustupaka druge strane SAD, čime bi se izbili argumenti radikalnim elementima koji vode u pravcu konfrontacije. Sa druge strane, inicijative u pravcu pristupanja Rusije kontroverznoj Evropskoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici i budućoj   zajedničkoj vojnoj strukturi EU, očigledno su upereni da budu kontra-teg američkoj ulozi u evropskoj vojnoj bezbednosti koju oličava NATO.  

Taktičko povlačenje ruskih vojnih baza i stanica za elektronsko snimanje uzorkovani su kako ekonomskim razlozima, tako i procenama da delimično sužavanje vojno-strateškog polja, osim što deluje kao ustupak »saveznicima u ratu protiv terorizma«, istovremeno predstavlja odbacivanje svega onog što i nije potrebno u znatno izmenjenim međunarodnim okolnostima po rusku državu, tim pre što se nalaze na prostorima koji najčešće drže režimi (nrp. Vijetnam, Kuba) koji su izgubili svaki kredibilitet u savremenom svetu, i   koji mogu da kvare novi imidž Rusije.

Spoljnopolitički učinci Putinove Rusije

Putinova spoljna politika imala je različite učinke u regionima kao što su EU, Daleki istok, Kaspijsko područje, Bliski istok i Latinska Amerika. U Kaspijskom području, delom ruskog „bliskog susedstva“ koga Rusija doživljava kao sopstvenu interesnu sferu i prostor koji služi za obuzdavanje centrifugalnih slila koje mogu da dovedu do destabilizacije unutar Ruske Federacije, nakon brojnih oscilacija u bilateralnim odnosima, Rusija je do daljnjeg uspela da očuva svoju ključnu ulogu, iako je bila   uzdrmana 2001. godine američkim uskakanjem na srednjeazijski plato u okviru „rata protiv terorizma“. Gruzijsko potpuno okretanje zapadnim silama, kao i „beskrajni gerilski rat“ niskog intenziteta u Čečeniji, još uvek kvare sliku ovog regiona koja se tokom 2005. godine popravila okretanjem većine srednjeazijskih država (u prvom redu Uzbekistana) svom severnom susedu, tj. ekonomskim i bezbedonosnim integracijama    sa njim (o čemu smo opširinije pisali u tekstu „Preokret u Srednjoj Aziji“).

Najveće uspehe Rusija je postigla u poboljšanju odnosa sa Kinom, sa kojom je nakon potpisivanja „Sporazuma od dobrosusedskim odnosima“ iz jula 2001. godine otpočela faza „strateškog partnerstva“ i saradnja na svim nivoima. I pored rastuće ekonomske kooperacije, naročito u prodaji energenata i vojno-tehničkoj saradnji, ruska strana, rukovođena svojim   strateškim interesima nije činila druge ustupke svojim kineskim parterima u smislu davanja koncesija ili drugog učešća u izgradnji strateških energetskih koridora, odlučno čuvajući monopol nad svojim nacionalnim bogatstvima, što takođe govori u prilog zrelog poimanja spoljopolitičkih saveza sa ruske strane.

Odnosi sa Indijom takođe su na uzlaznoj liniji. Pojačana vojno-tehnička saradnja kojom je Rusija ponovo došla u vrh svetskih izvoznika oružja, u odnosima sa Delhijem uključuje i kooperaciju vezanu za raketne i nuklearne progame. Takođe, dobri odnosi sa Delhijem u cilju izgradnje novog multipolarnog sistema u svetskim odnosima, doveli su Putinovu Rusiju u ulogu ključnog posrednika između Kine i Indije u izglađivanju međusobnih sporova vezanih za teritorijalno razgraničenje na Himalajima i zajedničke inicijative u izgradnji bezbednosne arhitekture Azije.

Saradnja Rusije i EU je ipak od daleko najveće važnosti za Putinovu spoljnu politiku, budu ći da   gotovo pola ukupnog ruskog izvoza odlazi u evropske zemlje.   U ovom periodu Rusija je pokušala da maksimalno iskoristi manevarski prostor dobijen zajedničkom strategijom EU i Rusije iz 1999. godine   i   desetogodišnjim „Sporazumom o Parterstvu i kooperaciji“ iz 1997. godine i nametne se kao glavni trgovinski (naročito sirovinski) partner EU, koristeći razvoj trgovačkih odnosa za dobijanje podrške EU u drugim sferama, pogotovo onoj geostrateškoj. U tome je Rusija imala samo delimičnih uspeha. Iako se zadnjih dve godine smanjila osuda zemalja EU i OEBS-a zbog navodnih brutalnih represivnih mera u Čečeniji i čak dobilo priznanje da je „čečenski problem“ unutrašnja stvar Rusije, do višeg nivoa strateške saradnje na relaciji Moskva-Brisel nije došlo. Putin je u bilateralnim odnosima donekle poboljšao odnose sa Nemačkom i Francuskom, jasno im se pridruživši u pokušaju da se (bezuspešno) spreči vojna intervencija u Iraku, kao i u neostvarenoj težnji da se formira evropski bezbednosni sistem i jezgro evropske armije mimo NATO–a. Iako su ruske diplomate podržale nameru Nemačke da postane stalna članica Saveta bezbednosti te lobirali na tom polju, do željene promene u strukturi UN nije došlo usled pariranja Britanije i SAD. Problemi sa EU vezani za transport   kroz rusku enklavu u Kalinjingradu još nisu trajno rešeni, a Putinova lična reputacija još nije kapitalizovana, naročito u odnosima sa Nemačkom kao ključnim partnerom u ukviru EU. I ne samo to: najveći spoljnopolitički poraz Putinove Rusije koji se desio na izborima u Ukrajini, gde je zapadnjački tandem Juščenko-Timošenko pobedio proruskog kandidata iza koga je sa   nedovoljno jakom logistikom stala Moskva, ne samo da je vratio Ukrajinu u poziciju iz prve polovine devedesetih, kada je ova, unutar sebe duboko podeljena zemlja, okretala leđa Rusiji i išla isključivo ka „zapadnim stranama“, nego su i najvažniji saveznici unutar EU po pitanju Ukrajine radili sve ono što je bilo direktno suprotstavljeno interesima Rusije.

Putinova spoljna politika pokazala se živom i aktvnom i na prostorima Sredozemlja i Bliskog istoka. Zadnjih pet godina predstavljaju period osnaženja veza kako sa arapskim svetom (setimo se ovogodišnje Putinove turneje po Egiptu i Siriji) tako i sa Izraelom (po pitanju posredovanja u rešavanju palestinskog pitanja i borbe protiv militantnog islamizma). U ovom periodu je nastavljena ruska prodaja oružja većini zemalja u regionu (koja je čak i za vreme Jeljcina iznosila blizu 7 mlrd $), u prvom redu Iranu.

Ruska bliskoistočna politika u prvom redu bila je usmerena ka tri države: Iranu, Iraku i Turskoj, da bi se u poslednjem periodu intezivirala i prema Siriji, Egiptu i Saudijskoj Arabiji, sa kojom se pokušavaju uskladiti ekonomski interesi na svetskom tržištu petroleja i otupiti uloga antiruske logističke i finansijske baze za destabilizaciju Kavkaza.

Slično odnosima sa Saudijskom Arabijom, Rusija pokušava da normalizuje odnose sa Turskom. Značajni napori ka   „privezivanju“ ove perjanice NATO-a ka partnerskim odnosima   učinjeni su   primamljivim ekonomskim aranžmanima, u prvom redu realizacijom   projekta „Plavi pogon“ kojim se vrši transport gasa ispod Crnog Mora ka energentima deficitarnoj Turskoj, kao i širom trgovinskom razmerom. U odnosu na Irak, Rusija je u prvom redu pokušavala da zaštiti svoje ekonomske interese i   da obezbedi   povraćaj dospelih potraživanja   spram Sadamovog režima od novih iračkih vlasti, kada se već nije mogla obuzdati intervencija SAD koja se završila okupacijom Iraka i njegovim pretvaranjem u trajno krizno žarište. Ipak, glavni ruski strateški saveznik   na ovom prostoru je Iran, sa kojim se već više od decenije vodi koordinisana spoljnopolitička delatnost na Kavkazu (u prvom redu obostrana pomoć Jermeniji) i Srednjoj Aziji, a koju jedino kvari spor oko podele Kaspijskog mora i podmorskog bogatstva između priobalnih država koji stoji kao kamen spoticanja već punih 14 godina. U ekonomskoj i vojnoj saradnji, ruski interes je da ojača Iran i dozvoli mu, u cilju samoodbrane, dosezanje statusa nuklearne sile koja će biti sposobna da odvrati sve potencijalne napadače od te zamisli, te na taj način doprinese novoj ravnotežu snaga na evroazijskom kopnu.

Ukupni bilans

Ekonomska ekspanzija, naročito izvoz energenata kao sredstva šire spoljne politike, pokazuje novo lice Rusije u “Putinovoj eri” i koordinaciju koja nam ukazuje na to da se ruska država polako oporavlja od raspada Sovjetske imperije. Iako su efekti ovakve spoljne politike primetni, pogotovo ako se uporede sa konfuzijom “Jeljcinove ere”, njeni željeni, dugoročni ciljevi još su daleko od ostvarenja. Unutrašnje slabosti i lutanja   još su velika, uspešni spoljopolitički prodori su neretko tek manjim delom iskorišteni, a kiksevi, ustupci i pogrešni koraci često drastični.   Potpuno strateško povlačenje iz pojedinih oblasti (Srednja Evropa i Balkan) npr. uopšte nije kapitalizovano odrešenim rukama na drugim, po Rusiju   za sada prioritetnijim prostorima, i to pogotovo u odnosima sa najvažnijim evropskim partnerima.

Dosadašnji oporavak Rusije i uspesi Putinove spoljne politike su zato i dalje na staklenim nogama. Ekonomski oporavak, makar bio sagledavan i tretiran kao deo šire strategije, nedovoljan je bez sprovođenja ozbiljnog strateškog planiraranja u samom privrednom razvoju, i to   kombinacijom najrazličitijih metoda razvojne politike, a u pravcu željene transformacije ruske privrede i celokupnog društva. Bez velikog unutrašnjeg preporoda, spoljnopolitički poeni Rusije samo su dobijanje vremena, koje neće   u krajnjem slučaju značiti ništa ako se rusko društvo iznutra ne oporavi. A na unutrašnjem planu, zatečeno stanje nasleđeno od Jeljcina, tj. tolerisanje “divlje privatizacije i tajkunizacije”   i   održavanje primirja sa   novokomponovanim oligarsima (sa kojima se obračunavalo tek u pojedinim slučajevima, i to samo kada su ovi prvi otvoreno krenuli protiv režima u Kremlju), a pogotovo čudan “suživot” državotvornog patriotizma i “nedodirivljih svetih krava neoliberalizma” u ekonomskoj sferi, su u Rusiji dugoročno neodrživi. Ključna bitka za spas i oporavak Rusije ipak se ne vodi u svetu spoljne politike, već u srcu same Rusije, i samih ruskih srca.