Saša Gajić

Novi talas   »obojenih   revolucija«

»Svake godine po jedna revolucija« već je simptomatično pravilo koje obeležava politička dešavanja na geopolitički izuzetno važnom prostoru bivših sovjetskih republika. Nakon gruzijskog post–izbornog prevrata i prošlogodišnje »narandžaste revolucije« u Ukrajini, u   zapadnim medijima i ekspertskim krugovima postavljalo se pitanje: ko je sledeći, odnosno, gde će izbiti sledeća »obojena revolucija«?

S obzirom da je tekuća 2005. godina u većini   srednjeazijskih država izborna godina, Vladajuće elite post-sovjetskih država   žive u strahu da im se nakon sledećih parlamentarnih izbora ne ponovi scenario iz Tbilisija ili Kijeva. Neke od njih povukle su i preventivne poteze. Nakon septembarske pobede na parlamentarnim izborima, vladajuća nomenklatura predsednika Nazarbajeva u Kazahstanu   je preko suda izdejstvovala da se glavna opoziciona partija Demokratski izbor rasformira i   stavi van zakona zbog »protivzakonitih aktivnosti«. Istovremeno je pokrenuta istraga protiv tamošnje filijale Soroševe fondacije zbog finansijskih prekršaja i podignuta optužica protiv Zamanbeka Nurkadilova, nekada visokog državnog funkcionera, a sada žestokog kritičara politike predsednika Nazarbajeva.

Naizgled neočekivano, martovski dani doneli su prevrat u Kirgiziji. Iako su parlamentarni izbori, održani zadnjih dana februara i prvih dana marta, rezultirali očekivanom pobedom vladajuće partije, tamošnja opozicija i nevladin setor pokrenuli su lavinu događaja koji su od političkih protesta u drugoj polovini meseca prerasli u ulične nerede, te eksalirali u nasilje i pljačku koja je na kraju dovela do pada režima Askara Akajeva.

Dan nakon što su se demonstranti obrušili na predsedničko zdanje u Bišeku, Akajev je napustio zemlju i utočište potražio u Moskvi. Vođa opozicije (a nekadašnji predsednik vlade) Kurmanbek Bakijev se proglasio privremenim predsednikom, poništio rezultate izbora i obećao nove izbore u roku od tri meseca. U poređenju sa ukrajinskom »narandžastom« revolucijom i gruzijskim mirnim prevratom, nasilje u Bišeku, prozvano »revolucijom tulipana«, odnelo je više stotina života i otvorilo nove probleme između razjedninjenih, a po mnogim pitanjima i oštro suprotstavljenih opozicionih partija koje su se našle zatečene činjenicom da su srušile vlast, mada su isprva samo želele da protestvuju protiv nepravilnosti u izbornom postupku.

Svrgnuti predsednik Akajev je još polovinom prošle godine (8. juna) u svom tekstu objavljenom u ruskom časopisu »Rosijska gazeta« upozoravao na to da zapadnjaci ulažu velike napore da prošire revolucije na prostore bivših sovjetski republika i uporedio te napore sa boljševičkim »izvozom revolucije« koji će kao rezultat podeliti nacije na dva suprotstavljena tabora i u perspektivi odvesti zemlje ovog   regiona u građanske ratove i propast.

Za razliku od zapadnih medija koji svojoj javnosti ove revolucije predstavljaju u svetlim bojama, vladajuće elite sovjetskih republika (koje Rusi nazivaju „blisko susedstvo“ i smatraju svojom nespornom interesnom sferom) u „obojenim revolucijama“ vide produkt američkog subverzivnog delovanja, koje ide u pravcu geostrateškog potkopavanja Putinovih napora da se na prostoru bivšeg Sovjetskog saveza stvori jedinstven ekonomski prostor, a sve u cilju da se ovaj region prvo uvuče u sferu američkog uticaja i potom integriše u privredne tokove pod rukovodstvom zapadnih multinacionalnih komapanija.

Izjava predsednika Putina data u Jerevanu 25. marta kao komentar na dešavanja u Kirgiziji upravo ide u tome pravcu. Objašnjavajući nerede kao posedicu zajedničke neodgovornosti režima Akajeva i „društveno – političkih   problema koji su se nagomilali“   Putin je sa žaljenjem konstatovao da su se u „toj post–sovjetskoj državi   politička pitanja počela rešavati nelegalnim sredstvima“.   Dva dana pre toga   u Kremlju je formirano   vladino   odeljenje   za poboljšavanje   odnosa između Rusije i bivših sovjetskih republika koje treba da obuzda nadolazeću plimu

„obojenih“ revolucija i zaštiti ruske geopolitičke interese u „bliskom susedstvu“. Na čelo ovog odeljenja   je imenovan Modest Kolerov, iskusan politički operativac i ekspet za komunikacije koga sagovornici opisuju kao „ posvećenog antifašistu i kontra-revolucionara“.

Kirgizija – polje na Evroazijskoj šahovskoj tabli

Malo je država u svetu čiji geopolitički položaj ostavlja manje strateških   opcija u spoljnoj politici od Kirgizije. Smeštena na severoistočnom delu Kaspijskog područja između Kazahstana, Kine i doline Fergana (čije delovi pripadaju i Tadžikistanu i Uzbekistanu), Kirgizija je paradoksalan primer geografske autarhije i ekonomske potpune zavisnosti od okruženja.

Među autoritarnim vladama u regiji, režim predsednika Akajeva   bio je daleko najbenigniji i najpopustljiviji, ostavljajući značajne slobode građanima u političkoj sferi,   usmeravajući državni upliv pretežno   u privredne tokove jer je zbog teške ekonomske situacije bio prinuđen da (pogotovo u odnosu na susede)   sprovodi celovite političke i ekonomske reforme. Kigizija je bila   prva srednjeazijska država koja je prihvatila tranzicioni program MMF-a.   I pored toga, ona nije uspela da ostvari iole značajan ekonomski napredak, mada   je primila raznovrsnu ekonomsku i tehničku pomoć od strane SAD kroz više programa.   Zato je, uvidevši neophodnost sve tešnjih veza sa Rusijom (22 % stanovništva Kirgizije čine Rusi koji predstavljaju ogromnu većinu kvalifikovanog stanovništva) u zadnjih 5 godina Kirgizija   potpisala niz bilateralnih sporazuma sa Rusijom u okviru Zajednice Nezavisnih Država, kao i sporazum o carinskoj uniji. Od tog trenutka datiraju optužbe za autoritarizam režima, a politički sukobi na relaciji opozicija - vlast počinju da narastaju.

Pored partnerstva sa   Rusijom i Kazahstanom, jedan od prioriteta Kirgizije bio je poboljšanje ekonomskih odnosa sa Kinom koji su u uzlaznoj liniji od 1998. godine, kada je Kina uložila novac u fabrike koji proizvode medicinsku opremu, dok su se Kirgizi   odrekli   svake podrške turkofonim separatističkim organizacijama u kineskom Ksindžijangu, i potpisali sporazum   o demarkacionoj liniji, kako bi se konačno utvrdila   1000 kilometara duga granica sa Kinom.

Kirgizija je država izu z etno ranjiva na izazove međunarodnog terorizma, pošto se dolina Fergana, jedno od žarišta islamizma, delom nalazi i na njenoj teritoriji. Tokom 1996. godine na   teritoriju Kirgizije je izvršena inavazija mudžahedina iz pravca Tadžikistana, koje su tek 2000. godine uz pomoć ruskih i uzbečkih trupa potisnute   prema Avganistanu.

Upravo iz tog razloga na prostoru Kirgizije smešteni su važni centri za borbu protiv međunarodnog terorizma u Kaspijskom području. Nakon događaja od 11. septembra i američke intervencije u Avganistanu, u blizini prestonice   Bišeka SAD su formirale vojnu   bazu sa 3000 vojnika, dok su samo 80 kilometara dalje, u gradu Kantu,   Rusi podigli modernu avio-bazu za brze protiv-terorističke akcije. Uplašeni brzinom američkog vojnog respoređivanja na srednjeazijskom platou, Rusija i Kina su ubrzale aktivnosti na stvaranju   strateškog bezbedonosnog saveza pod imenom »Šangajske kooperativne organizacije«, koja je od 2002. godine prerasla u ozbiljnu instituciju,   a čiji je centar združenih antiterorističkih snaga počeo da se gradi 2003. upravo u kirgiškoj prestonici Bišeku.

Promena vlasti u Bišeku i njeno eventualno   opstuiranje započetih bezbedonosnih   integracija samo će narušiti krhku ravnotežu snaga u ovoj srednjeazijskoj državi, a posledično i celom Kaspijskom području.

Nova velika igra

Iako se nalazi na perifernom delu Kaspijskog područja koje je drugo područje u svetu po rezervama nafte i gasa (mada   sama   zapravo oskudeva u istim),   Kirgizija je bitna karika   u lancu ovog geostrateški izuzetno važnog prostora. Nakon raspada SSSR-a   ovaj prostor predstavlja poligon nove velike igre između Rusije i SAD, nalik na »Veliku igru« iz XIX veka između Britanske imperije i Rusije oko borbe za primat u među-imperijalnom vakumu. Zapravo, verujemo da se istorija događaja u kaspijskom regionu od 90-tih godina naovamo (ratovi u Gruziji, Čečeniji, Karabahu, Tadžikistanu)   uopšte ne mogu razumeti van konteksta ove »Nove velike igre« između Rusije i SAD.

Za Rusiju, ovaj deo »bliskog susedstva« predstavlja njenu prirodnu ekonomsko-bezbedonosnu interesnu sferu, na kojoj se obuzavaju dezintegracione sile, pogotovo islamističke, koje deluju u pravcu Rusije,   i postavlja osnov za, eventualnu, buduću multipolarnu ravnotežu snaga na evroazijskom kontinetu između EZ, Rusije, Kine i Indije. Kaspijski energetski rezervoar, pod ruskom kontrolom i uz pomoć ruskih cevovooda, treba da služi opskrbi energentima siromašnim, a potrošački zahtevnim područjima EZ, Kine i Indije. Ovakva strategija treba da omogući Rusiji centralnu političku ulogu na kontinentu   i visoku stopu profita koja će doprinteti   njenom daljem unutrašnjem privrednom razvoju. Za SAD, Kaspijsko područje je prostor strateškog »uklinjavanja« među potencijalne takmace koji mogu da im ugroze svetski primat, u cilju razdvajanja istih, te njihovog poluokruženja i sprečavanja njihovog samostalnog snabdevanja energentima. Istovremeno, to je i prilika za neslućeno bogaćenje multinacionalnih korporacija. nakon izgradnje alternativnih cevovoda do svetskih tržišta kojim bi se prekinuo ruski energetski monopol.

Izgradnjom naftovoda Baku-Čejhan, od Azerbejdžana do Turske, Baku-Supsa (do gruzijske crnomorske obale) i projektovanja gasovoda od Turkmenistana preko Avganistana do Pakistana, američki plan polako postaje realna alternativa postojećoj ruskoj energetskoj mreži.

Izmedju tulipanske i talibanske revolucije

Američko stateško širenje unutar evroazijske kontintentalne mase, osim vojno-bezbednosnog   razmeštanja u bazama kaspijskih država, dobilo je zadnjih godina i još jednu, građansko-revolucionarnu dimenziju. Njega u američkim spoljnopolitičkim krugovima zdušno zagovaraju neokonzervativci, predlažući slični scenario subverzivnog delovanja i na prostore Sirije i Irana, jer je jednako efikasan, a pri tom manje skup i   rizičan od direktne vojne intervencije.

Oduševljeni uspehom Klintonove adminstracije u rušenju Miloševićevog režima u Srbiji, američka kontinetalna strategija   u realizaciji događanja »obojenih revolucija« vidi jednu od važnih etapa u stvaranu globalne demokratije. Uz pomoć dela lokalnog nevladinog sektora, velikih novčanih injekcija, važnog propagandno-subverzivnog rada i konačnog   objedinjavanja opozicije i bivših režimskih funkcionera u jedan politički blok, dostiže se kritična masa za rušenje istrošenih i često veoma nepopularnih režima na prvim predstojećim izborima, koji su po pravilu puni nepravilnosti, tako da za proteste uvek ima povoda. Gruzija, Ukrajina, a sada i Kirgizija već su doživele isti scenario, mada u bitno različitim okolnostima i sa različtim posledicama o kojima ćemo moći da donesemo sud   tek u narednom periodu.

Upkos ideološki naivnom oduševljenju zapadnog javnog mnjenja, pad bivšeg režima u Kirgiziji, ma koliko ne zasluživao da se za njim   žali, sada već jasno ukazuje   na to da posle njega može da bude još mnogo gore. Nesložna i sukobljena opozicija nakon rušenja vlasti predsednika Akajeva nasledila je zemlju sa krhkim mirom, podeljenu na antagonistički sever i jug, sa islamističkim gnezdom u Ferganskoj dolini i mogućom ponovnom invazijom mudžahedina, kao i   poljuljanom ravnotežom snaga između SAD i rusko-kineskog saveza. Stoga je sasvim je moguće da će, kao što je svojevremeno u Rusiji nakon februarske revolucije nastupila oktobarska,   nakon haotične tulipanske, ovde nastupiti talibanska, islamistička revolucija.

Znatno čvršći i autoritarniji režimi preostalih kaspijskih država, koji su do sada odolevali islamističkim pobunama (od kojih su najopasnije bile one u Uzbekistanu i Tadžikistanu), strepe od ponavljanja »kijevskog« scenarija. Oni su, za razliku od Akajeva, spremni da svoju   vlast brane oružjem, dok je, sa druge strane, na defanzivu primorana Moskva sad spremna da zažmuri, pa čak i podrži radikalno sprečavanje širenja »obojenih revolucija« koje direktno idu protiv njenih strateških interesa i pomeraju ravnotežu snaga na tas SAD.

Po strani glavnih takmaca »Nove velike igre« stoje razne islamističke organizacije i vojni pokreti, uključujući i lokalne ogranke Al-kaide, čekajući rasplet »novog talasa revolucija« kojim se urušavaju za njih omraženi režimi. Islamisti se nadaju da će opozicija uz pomoć zapadnjaka   destabilizovati ovaj prostor   i da će, dok se na ruševinama post-sovjetskih   režima i država budu sukobljavali ruski i američki interesi, oni dočepati vlasti u skladu sa onom narodnom – dok se dvoje svađaju, treći se koristi.