Home
Komentari
Kulturna politika
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Intervju Vladimira Popovića u emisiji "Insajder" TVB92

   

Saša Gajić

Protokoli NGO mudraca

Dvodelni intervju Bebe Popovića emitovan u “Insajderu” na TV B92, pored toga što je predstavljao promišljeni akt napada na aktuelnu vladu Srbije u okviru šire akcije izazivanja prevremenih izbora, imao je svoju racionalnu i iracionalnu dimenziju. Da se podsetimo: u kulminaciji intervjua Beba se ustremio, osim na Koštuničinu vladu, i na vojnu obaveštajnu službu, Akademiju nauka i Srpsku pravoslavnu crkvu, oslikavajući ih mračnim bojama, kao jednu hijerarhijski čvrsto povezanu strukturu koja stoji kao monolitni neprijatelj reformski orijentisanih snaga.

Po njemu, ova struktura moći stoji u pozadini svih mračnih aktivnosti poslednjih petnaestak godina, pa i u pozadini ubistva premijera Đinđića. U jezgru organizacije nalazi se vojna obaveštajna slu žba (koja, iz razloga političke korektnosti, ne sarađuje sa celom, već samo sa pojedinim delovima ruske obaveštajne službe, kao u holivudskim posthladnoratovskim filmovima), pa se od nje hijerarhija spušta na pukovnike vladike zilotske(?) srpske crkve, dok su na donjim lestvicama moći (valjda kapetani i poručnici) akademici i ostali “konzervativni nosioci kalašnjikova”.

Prava teorija zavere, nema šta. Ne ulazeći u to koliko je ovako plasirana priča zapravo izraz pragmatične politike i medijsko objedinjenje cilja za neke buduće strategije ostvarivanja interesa, a koliko slika jedne lične paranoje, ne možemo da ne primetimo da se ovakva slika i ranije pojavljivala u našoj javnosti. Doduše, sa nešto manje neposredno izražene ostrašćenosti nego što odaje Bebina gestikulacija, ali zato ništa manje iracionalna.

Setimo se samo “Pisma upozorenja srpskoj kulturnoj javnosti” iz oktobra 2002. u kojoj grupa intelektualaca liberalne ideološke provenijencije (Velikić, David, Đorđević, Arsenijević, Bogdanović ….) piše i ispoveda potpuno isto verovanje kao i Beba: “Sprega struktura (sic!) moći od SANU do Generalštaba i Crkve, uz učešce partijskih moćnika, stvara atmosferu u kojoj se javnost nakon četiri izgubljena rata zaredom pod Miloševićem, u ime resantimana, usmerava ka novom jednoumlju koje se od onog komunisti č kog razlikuje po promenjenim predznacima, a može biti opakije od njega. Ovo novo jednoumlje obeleženo je totalitarnom i nedemokratskom ideologijom Milana Nedića, Dimitrija Ljotića i trijumfom “filozofije palanke” Nikolaja Velimirovića.” (1) Identičnu ideju razrađuju i izveštaji Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, kao i neki od medijski najeksponiranijih novinara i kolumnista prozapadne štampe, upravo oni koji su tokom Miloševićeve vladavine ismevali teorije međunarodne zavere koje su se s vremena na vreme pojavljivale u tadašnjim režimskim medijima.

Dakle, mitska predstava o hijerarhijskom jedinstvu antireformskih snaga već godinama postoji kod malobrojnog ideološkog dela samozvanih srpskih reformista, čije credo Beba samo ponavlja u jednom pragmatičnom kontekstu. Ovi ljudi, jednostavno, veruju u istinitost Bebinih tvrdnji, i ako bi ih neko sa strane upitao za dokaze ili pak posredna saznanja u prilog osnovanosti ovih tvrdnji, dobio bi, umesto suvislog odgovora, galimatijas ideoloških fraza i opštih mesta poput “dobro je poznato”, “zna se“ – začinjenih dokazima dostojnim Balkanskog špijuna.

Stvari zapravo stoje drugačije

Niko ne spori da se radikalnom reformskom kursu, a naročito državno-nacionalnoj politici dosovskog režima nisu suprotstavljali mnogi – štaviše, vremenom je protiv njega istupila većina građana Srbije, kao što pokazuju pad Živkovićeve vlade i izbori iz decembra 2003. godine. Niko ne negira da u vojsci postoje strukture koje se protive reformama oružane sile koje doživljavaju kao plansko slabljenje i rasparčavanje njene moći, kao ni to da pojedini pripadnici vojske pomažu svoje saborce za koje smatraju da su nepravedno optuženi za ratne zločine. Niko ne poriče da u određenim krugovima u okviru crkvene hijerarhije ima sveštenika i arhijereja kojima je individualističko-liberalistička ideologija ovdašnjih (po pravilu, otvoreno ateističkih) reformatora tuđa koliko i komunistička, i koji je doživljavaju kao stranu, pa i opasnu po duhovnost pojedinaca i nacije, ionako ozbiljno obolele od komunističkih modernizatorskih efektata koji su ostavili moralnu pustoš. Nepobitno je da i među akademicima i intelektualcima ima onih koji nisu zadovoljni razvojem političke klime posle petooktobarskih promena – kako među onima koji su u određenim trenucima svojim autoritetom (ako su ga uopšte ikad imali) podržavali pojedine Miloševićeve poduhvate, tako i među onima koji su sve vreme bili žestoki oponenti Miloševićevog režima. Neki od tih intelektualaca jesu članovi udruženja za istinu o pojedinim licima optuženim za ratne zločine na tlu bivše SFRJ, budući da su duboko ubeđeni u ispravnost borbe srpskog naroda u ratovima tokom devedesetih godina. Međutim, osim intelektualne podrške, oni nemaju nikakve veze sa licima koja pomažu skrivanje optuženih za ratne zločine i, u najboljem slučaju, održavaju lične kontakte sa pojedicima koji su nekada bili deo državnih struktura, a koji su odavno van svake ozbiljne političke igre. Da su stranke koje su bile u opoziciji spram tadašnjeg D(O)S-a radile u pravcu smene vlasti, proističe iz same prirode višestranačkog sistema.

Iz svega toga ne proizlazi ni da su svi oni koje su reformisti doživeli kao svoje protivnike to i bili, a pogotovo ne da su oni deo jedne neprijateljske hijerarhijske organizacije. Odnosi vojske i crkve tek su odnedavno postali posve normalni, tj. onakvi kakvi su u svim civilizovanim državama, gde u vojsku odlaze verujući ljudi, pa postoji potreba za dušebrižništvom i ispovedanjem lica u oružanim snagama. Tu su, svakako, i lični, prijateljski odnosi pojedinih pripadnika vojske sa sveštenstvom, ali valjda i vojnici mogu da budu verujući ljudi, a da se u tome ne vidi ništa što budi paranoju?

Odnosi crkve i obaveštajnih službi predstavljaju tužnu stranu moderne srpske istorije i primer su crkvenog mučeništva pod udarima komunističkih agentura. Sećanja na progone verujućih toliko su jaka da među pojedincima u crkvenim krugovima i dan-danas postoji paranoja od udbaša, strah od progona, čak i tamo gde je nestala svaka stvarna osnova za sumnjičavost. Radi pune istine, ovde treba dodati i sledeće: čak i u vreme najžešćeg titoizma, crkvu je nadzirala i ugrožavala politička, državna bezbednost, dok se vojna služba, koja se bavila pretežno kontrašpijunažom, gotovo nikad nije upuštala u delovanje prema SPC. Stoga ne samo da nema ni reči o infiltraciji vojne službe u vrh crkvene jerarhije, nego je potpuno apsurdna obrnuta teza o infiltraciji i inkorporaciji vrhova crkve u neku vojnu službu, što nije pošlo za rukom ni Rimokatoličkoj crkvi na vrhuncima papske moći u državama koje nastanjuju katolici.

Odnos crkvenih velikodostojnika i akademika uglavnom je ceremonijalan, vezan za protokole i svečanosti, pošto je zanemarljiv broj srpskih akademika iskreno verujući. Inače, cela povika o uticaju akademika na javni život još od vremena ocrnjenog memoranduma SANU-a (u stvari njegovog nacrta) jeste farsična, pošto akademike nikad niko nije uzimao za ozbiljno, ni bivši režim, ni sadašnji, a ni oni sami jedni druge (najčešće zbog nepremostive lične sujete). Ponekad političarima zatreba da ih podrži neka misaono-izgledajuća seda glava, i stvari se na tome uglavnom i završe. Ako neki od njih, poput Ćosića (prvog predsednika SRJ), uđu u političku arenu, brzo sagore u duelima između iskusnih “političkih životinja” srpskog višestranačja, nakon čega se povlače iz stranačkog života u bezbednije predele, gde njihova viđenja i saveti ne obavezuju nikog – ni političare, a ni njih same. Odnosi akademije i vojske su u političkom smislu bezvredni i na njih ne treba trošiti reči.

Posebnu poslasticu teoretičara zavere predstavlja uplitanje priča o zilotima, staleškoj – organskoj državi Dimitrija Ljotića i navodnoj “filozofiji palanke” vladike Nikolaja Velimirovića. Nihovo pominjanje bi bilo samo bizarno da iza njega ne stoje ideološki razlozi koji služe kao tobožnji krunski dokaz u prilog teza ovih teoretičara zavere, koji bi da opravdaju svoju poziciju u skladu sa šemom: moderni, toleratni pacifisti naspram zaostalih, mračnih religioznih fanatika i fašista.

I ovde realnost opovrgava ideološke projekcije. Zilotski pokret u krilu pravoslavne crkve je marginalan i raskolnički. Crkvena jerarhija već godinama ima grdnih problema sa pojednicima koji su se prozvali zilotima. Ovaj pokret fanatičnih, a zapravo infantilno površnih pravoslavaca (čiji je glavni slogan “pravoslavlje ili smrt”), nastao u Grčkoj sa najjačim uporištem u svetogorskom manastiru Esfigmen (odakle su monasi ziloti proterani pre neku godinu), ima svoje malobrojne pristalice među bivšim monasima od kojih se jedna grupica nalazi na Fruškoj gori. Srpski ziloti, kojih ima jedva tuce, već godinama bezuspešno agituju, zbunjuje vernike i šalju svoja pisma jerarsima Srpske pravoslavne crkve, optužujući je za izdaju pravoslavlja i slično, stavljajući pri tome srpske jerarhe, inače previše tolerantne, pred dilemu kojim sredstvima da stanu na kraj njihovom rušilačkom delovanju.

Što se tiče vladike Nikolaja, čija su dela, nesumnjivo, popularna među vernicima, treba reći da je u inače veoma apolitičnoj crkvenoj jerarhiji – kojoj su bitnije mnogobrojne unutrašnje podele po crkveno-istorijskim pitanjima (npr, na barokno ili vizantijsko pojanje tokom službe i slično) – veoma mali broj onih koji razumeju dimenzije nikolajevskog svetosavlja, a još manji broj se može smatrati njegovim pobornicima. Činjenica je da, recimo, intelektualistička dela grčkog teologa Zizijulasa imaju više poklonika u crkvenim redovima od jednog nespornog srpskog duhovnog autoriteta kakav je vladika Nikolaj.

Ne samo ideologija, nego i istorijska uloga Dimitrija Ljotića i njegov lik gotovo su potpuno nepoznati čak i najobrazovanijem delu vrha srpska jerarhije, osim kod onih sveštenika koji gaje ličnu ljubav za proučavanje istorije dvadesetog veka. Pojedine “ljotićevske” ideje prisutne su kod malobrojnih pripadnika političkih pokreta koji se kite srpstvom i pravoslavljem (poput “Obraza”), ali samo manji deo njenih pristalica stvarno učestvuje crkvenom životu. Treba li dodati da samo sveštenstvo nerado gleda na njih i najčešće ih se, po nalozima svojih vladika, kloni.

Sve u svemu, ne samo da međusobne hijerarhijske veze iza pomenutih “centara zavere” nema, nego hijerarhije nema ni tamo gde bi trebalo da je bude. U zemlji u kojoj vlada ne upravlja u punoj meri ni svojim javnim preduzećima ni nižim ograncima svojih pojedinih ministarstava koja su pod otvorenim uticajem neformalnih centara moći, gde republička vlast ne kontroliše ni one medije koje sama finansira, svaka konspirološka priča bila bi krajnje smešna da iza nje ne stoji zadnje namere.

“Gde je onda ta famozna zavera o kojoj već godinama trubi deo nevladinog sektora?”, pitaćete se. U glavama, naravno. Onih koji u nju veruju.


Nasušna potreba za teorijama zavere

Stvaranje teorija zavere najčešće je posledica frustracije usled neuspeha i njegovog neurotičnog potiskivanja, sve sa namerom da se na jedan prividno racionalan način objasni sadašnje neveselo stanje, za koje je uvek kriv neko drugi, tj. Neprijatelj koji stoji iza navodne zavere. Među zavernike se potom projektuju svi oni koji, makar iz potpuno različitih, pa i međusobno suprotnih razloga, stoje naspram neuspešnog poduhvata koji je uzrok frustracije teoretičara zavere. U kasnijim stadijumima paranoje, ne samo oni koji se suprotstavljaju, već i svi koji sumnjaju u zaveru bivaju proglašeni za deo zavere.

Najpoznatiji istorijski primer u prilog potvrde goreiznesene teze jeste “teorija jevrejske zavere”, koja je postala popularna u nekim krugovima unutar evropskih naroda koji nisu mogli da shvate i prihvate rezultate dvovekovnih procesa modernizacije, pa su tražili krivca za svoj položaj. Oni su ih našli u etničkim pripadnicima jevrejskih zajednica na Starom kontinentu, koji su postali “žrtveno jagnje” evropske modernizacije. Kako primećuje Hana Arent, (2) jevrejska zajednica, grupa koja je ponajviše izgubila prestiž i uticaj sa procesom slabljenja nacionalnih država u dvadesetom veku (čijim je stvaranjem izašla iz srednjovekovnih geta) bila je “potpuno bespomoćna grupa uhvaćena u opšte i nerešive sukobe vremena, i mogla se optužiti za sve to zlo i na kraju izaći kao njegov skriveni tvorac.” Po istom obrascu, srpski narod, koji je bio najveći gubitnik u raspadu Jugoslavije iz koje je izašao najneorganizovaniji i najbespomoćniji, dan-danas predstavlja “žrtveno jagnje” za sve probleme koje postoje u balkanskom buretu baruta. Tu tezu proturaju i u nju veruju ne samo pripadnici naše liberalne inteligencije, već i jedan deo zvaničnika međunarodne zajednice.

Da, upravo tako stoji stvar sa našim ostrašćenim reformistima. Ove medijski uticajne skupine predstavnika “misionarske inteligencije”, suočene sa neuspehom svojih ideoloških poduhvata i neprihvatnjem tog pogleda na svet od strane većine građana Srbije, imaju psihološku potrebu da opravdaju to što narod ne prihvata njihove vrednosti, njihov pogled na istorijske događaje i perspektive koje donosi “svetla budućnost”, a pogotovo što ne vrednuje njihovo lično delovanje na način na koji predstavnici “misonarske inteligencije” smatraju da zaslužuju. Zato im je najlakše da veruju u zaveru, jer svaka takva zavera otklanja ličnu odgovornost.

Posebna opasnost leži u tome što oni koji veruju u ovakve zavere na kraju formiraju sopstvenu realnu zaveru ne bi li se suprotstavili svojim mitskim neprijateljima. Videći svugde oko sebe strukture neprijateljske moći, konspirolozi, po pravilu, formiraju sopstvenu strukturu moći. Plašeći se snage neprijateljskih delatnosti koje vide svuda onaokolo, oni su spremni da upotrebe svu svoju koncentrisanu moć i silu prema svima onima koje u svojoj uobrazilji doživljavaju kao deo velike zavere.

Opšte je poznato u šta se pretvorila “jevrejska teorija zavere”. Jedan pamflet isfabrikovan od francuskog odeljenja ruske obaveštajne službe “Ohrana”, na čijem se čelu nalazio izvesni Račkovski, a koji je inače odbačen od strane cara Nikolaja kao nečasni falsifikat (3), kasnije je poslužio kao krunski dokaz nemačkim nacistima o jevrejskoj zaveri. Poznati kao “Protokoli sionskih mudraca”, ovi lažni spisi služili su kao pokriće teoretičara zavere da se organizuju i deluju upravo po principima navedenim u protokolima, i izvrše nečuveni genocid nad jednim narodom.

Zato prema Bebinim i sličnim protokolima ovdašnjih “NGO mudraca”, koji prizivaju nove pogrome, sablje i 6. oktobre, treba biti krajnje obazriv jer imaju totalitaran, pronacistički prizvuk pozivanja na obračun sa političkim protivnicima. Sve je to, nažalost, već viđeno, i to više puta, uvek sa tragičnim krajem.

“ Danas“, 29. oktobar 2002. godine

Hana Arent, Izvori totalitarizma , Feministička izdavačka kuća, 1994, str. 5

O tome više u knjizi Norman Kon Poziv na Genocid , Matica srpska, 1996.

 

 

  

 
     
     
 
Copyright by NSPM