Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Kosovo i Metohija

   

 

Saša Gajić

Prikaz knjige : Dobrica Ćosić, Kosovo, "Novosti", 2004

Poslednja knjiga Dobrice Ćosića “Kosovo” najreprezentativniji je produkt tkz. “stare srpske političke misli” i svih njenih, kako dobrih, tako i loših strana. Čak kada je najdobronamernija i motivisana iskrenim patriotizmom (kao što je ovde slučaj), “stara srpska politička misao” pati od istih onih boljki koje su dovele do srpskog političkog sunovrata 90-tih godina, a koje se danas vezuju za jedan pogrešan režim i promašene odluke jednog čoveka, Slobodana Miloševića.

Ova misao počiva na polovičnim ili netačnim premisama, nedovoljnom poznavanju istinski vrednih tradicija svog naroda koje se potom pretvaraju u dnevno-političke floskule, brkanju mentaliteta sa identitetom, krutom principijelnošću koje iz nepopustljivosti trenutno prelaze u potpuno kapitulanstvo, zastarelom – devetnaestovekovnom vizurom sveta, neprepoznavanju istorijskih procesa i njihovnih duhovnih uzroka, sopstvenim slabim moralom iza krupnih reči... Zbog toga u “staroj srpskoj političkoj misli” u najboljem slučaju možemo prihvatiti one zapitanosti koje su posledice istinite brige i ljubavi za svoj narod i zemlju, ali ne i odgovore koje nam daju.

Sve ove odlike poseduje i knjiga Dobrice Ćosića o Kosovu. Pompezno reklamirana kao njegov “poslednji boj za Kosovo”, ona zapravo i nije nikakav poziv na borbu, već pre na mirenje sa sudbinom i predaju, te njenu intelektualnu apologiju.

Sadržinski, knjiga predstavlja kompilaciju tekstova autora od 1958. godine do današnjih dana, a koja treba da potkrepi njegovo principijelno držanje da se srpsko-albanski državno-teritorijalni spor treba i može rešiti podelom Kosova. Ovi tekstovi imaju dokumentarnu vrednost jer pokazuju psihološki razvoj jednog ubeđenog srpskog komuniste koji je, suočivši se sa nemilom slikom kosovske stvarnosti, od idealističke vizije socijalističkog internacionalizma, kojima odišu prvi tekstovi iz 1958. godine, doživeo nacionalno osvešćenje. Ono je prvo dovelo u sumnju, a potom i do potpunog odbacivanja komunističke ideologije, čime je Ćosić zadobio (ne)zasluženi epitet “srpskog nacionaliste”. Upravo u okviru tog psihološkog procesa, kod njega je sazrelo ubeđenje da “ ...nema drugog ishoda i rešenja osim razgraničenja, davanja mogućnosti samoopredeljenja Šiptarima, prekomponovanja jugoslovenskog prostora i stvaranja homogenih nacionalnih država na Balkanu”, koga i danas, u bitno izmenjenim uslovima, zagovara.

Dobricin “predog za podelu Kosova” doživljava kosovski prostor kao teret koga Srbija mora da se oslobodi zarad svoje budućnosti, te zagovara sledeće: održavanje međunarodne konferencije gde bi Srbiji pripalo tkz. Severno Kosovo sa Kosovskim pomoravljem, formiranje autonomnih oblasti od srpskih manastirskih dobara na ostatku Kosova, po modelu San Marina ili pak atoskog, svetogorskog modela, kao i pretvaranje Prištine u višenacionalni distrikt, dok Albancima treba prepustiti veći deo Kosova, koji može slobodno da se priključi Albaniji. Albancima u Preševskoj dolini treba dati autonomiju u okviru Srbije, a za Ćosića je moguća i dalja međusobna razmena teritorija. Demografsko stanje pre albanskog ustanka iz 1998. godine treba da bude polazna osnova za razgraničenje srpskog i albanskog etnosa, a koji treba da se razdvoje putem referenduma po nadzorom UN i glavnih faktora međunarodne zajednice.

Osim ovog “konkretnog predloga”, Dobricina knjiga interesantna je i iz drugih razloga. Pogotovo u svom “dnevničkom delu”, knjiga pokazuje Ćosićev odnos prema Miloševićevom režimu i njegovim nesumnjivo potpuno pogrešnim potezima po pitanju Kosova, ali i Dobricin sentimetalizam koje se po pravilu pretvara u depresivnost i često preteranu, patetičnu dramatizaciju čiji je glavni lajtmotiv ono defetističko “sve je izgubljeno” (videti Ćosićeve opservacije i preterivanja o stepenu dezerterstva ili pak pogibija srpskog rezervnog sastava tokom rata 1999. godine, na osnovu glasina, na str. 140 knjige). Ova dramatičnost, “između slutnje i strepnje” je, kako svedoči sadržaj knjige, izgleda i Ćosićeva važna karakterna osobina. Ubeđujući druge u ispravnost svog pogleda na svet, koji često proizlaze upravo iz tih osećanja, Dobrica nehotice širi ova emotivna stanja na svoju čitalačku publiku. Pored toga, knjiga pokazuje da ni u vrhu srpske države i SPC nema puno ljudi koju dublje promišljaju državnu strategiju kada moraju da dolaze po savete i mišljenja jednog depresivnog, starog čoveka koji se pri tome već pokazao potpuno nedoraslim u vođenju državne politike na mestu predsednika savezne države.

“Kosovo” u svom drugom planu ima i neočekivano lepih i bitnih strana. Pre svega, ova knjiga svedoči o promeni Đinđićeve politike prema Kosovu pre kraj njegove vladavine, a koja je trn u oku svim onim koji misle da se modernizam mora iskazivati izdajom nacionalnih interesa. Drugo, i daleko važnije saznanje koje nam autor prenosi, a koje je čuo od strane patrijarha Pavla, jeste to da Srbi nisu izvšili etničko čišćenje Albanaca tokom bombardovanja, te da je albanski egzodus prvenstveno bio posedica bombardovanja, straha usled ratnih operacija, ali i deo izvršenja plana i naredbi OVK o evakuaciji stanovništva da bi se pružio moralni alibi NATO bombarderima. Mestimičnih zločina nad albanskim civilima je bilo, pretežno od strane lokalnog stanovništva (zbog lične osvete) ili pak od strane pridošlih pljačkaših bandi, ali kampanje terora nije bilo. Prema tome, Srbija je 1999. godine izgubila vlast nad teritorijom, ali ne i moralno pravo na Kosovo, dok su albanski ekstremisti pod plaštom međunarodne zajednice izvršili produžen zločin čišćenja teritorije Kosova od nealbanskog stanovništva, te lišili sebe svakog prava da na moralnim osnovama ostvaruju svoje državotvorne ambicije.

Nasuprot ovim vrednim saznanjima, knjiga nam takođe pokazuje razmere duhovne i intelektualne konfuzije “stare srpske političke misli”. Ovo je naročito primetno u jadikovikama nad činjenicom da su Srbi pod titoizmom svoj nacionalni identitet promenili jugoslovenstvom i potrošačkom civilizacijom (što nije sporno), te da “mit o Kosovu” nije više sržni sadržaj srpskog identiteta. Dobrica ide i korak dalje: “Nebeski narod” (pojam pretvoren u istošenu nacional-romatičnu floskulu koja danas služi za sprdnju svih koji su zluradi spram sudbine Srba) ne samo da ne postoji, već prema njemu nikad nije ni postojao, čime Ćosić zapravo poriče realan srpski hrišćanski identitet i njegovu istoriju, proterujući ih u područje romantičnih mitologema. A kada se kasnije, u toku knjige, suoči sa činjenicom da čak i nakon povlačenja sa Kosova 1999. godine većina naroda i pripadnika jerarhije SPC nerado gleda na njegove stavove o predaji Kosova pod pritiskom politike sile i svršenog čina, on ovu “iracionalnost” tumači petparačkom verzijom Jungove psihologije kolektivnog nesvesnog i proglašava “kosovski mit” arhetipskim mitom kao izrazom “fiksacije i potiskivanja priznavanja realnosti poraza”, dok ga na drugom mestu (str. 113) naziva “anahronim srpskim mitom”. Na kraju, on predlaže da se Srbi odreknu “nebeskih ideala” i posvete realnom, praktičnom, marljivom i umerenom životu, kao da takav život nije realno ostvariv baš uz pomoć ovih “nebeskih”, hrišćanskih ideala, koji nikad nisu ni bili nekakava romantična, nadljudska, borbeno-idealistička fantazmagorija, kako su o njoj površno osvešćeni “nacional-romatici“ sa propašću komunizma maštali.

Osim što knjiga vrvi od predrasuda tipa da svaki nacion ima prava na stvaranje svoje države koje su moderni međunarodni odnosi odavno prevazišli, opasna je i glavna teza koju autor zagovara. Naime, teritorijalnom podelom i prepuštanjem Kosova i Metohije separatistima, Srbija se neće rešetiti Albanaca i njihovog apetita, koji će, ako dobiju samostalnost u bilo kom procentu teritorije, samo porasti . To će dovesti do njihovih ataka na teritorije okolnih država, otcepljivanja delova južne Srbije, raspada Makedonije i nagrizanja Crne Gore. Ova tipi čna zabluda nacional-romantičara bazirana na demografskom rastu albanske populacije (kao da on nije posledica ekonomskog tutorstva SFRJ i Srbije koji je izdržavao i razmazio politiku separatizma) i uverenju da će se odeljivanjem od njih spasiti srpska populacija u opadanju (što je proces koji je duboko zahvatio celu Evropu), mora biti opovrgnuta. Ako u okviru evropskih integrativnih procesa na nivou međudržavnog sporazuma trajno predate deo ili celu teritoriju Kosova Albancima, a potom usled integrativnih procesa granice „nestanu“, šta je time postignuto? Separatistima je data tapija da se sa njihove nesporne teritorije šire i faktički otkidaju okolne prostore na isti nasilnički način na koji bi eventualno postigli ovo priznanje. Nemoral pristajanja na posledice politike sile i etničkog čišćenja Kosova, mirenje sa „realnošću brojki“ po pitanju stanovnika, vode u naivno uverenje da će se nasilnici smiriti ako im priznate ostvarene plodove nasilja, što se nikada i nigde u istoriji ljudskog roda nije desilo.

Zato Srbija mora da ima jasnu državnu strategiju u odnosu na „kosovski krst“ od koga se ne može pobeći, čak i da hoće. Ona mora da uspostavi regionalne saveze protiv malignog narko-terorističko legla koje metastazira na Kosovu, i to sa svim okolim državama i međunarodnom zajednicom, jer je albanski ekspanzionizam u perspektivi jedina ozbiljna pretnja balkanskoj stabilnosti. U okviru toga, mogu se prihvatiti neke od Ć osićevih teza o pripajanju severnih opština „užoj“ Srbiji i stvaranju autonomnih oblasti za srpske duhovne i kulturne riznice, kao i davanje široke autonomije ostalom dela Kosova, pri tome se trudeći da se izbegne kako povratni uticaj Albanaca na duboko podeljeni parlametarni život u Srbiji, tako i na ekonomsko izdržavanje albanskog dela Kosova od strane Srbije. Za to je potrebna nova vizija i nova snaga da se u ovim nastojanjima istraje, ali pre svega jedan duboko moralan i čvrst, ali pravedan odnos prema Albancima, koga oni sigurno neće voleti, ali će ga se plašiti i poštovati.

 

  

 
     
     
 
Copyright by NSPM