Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Deset godina od Dejtona

   

 

Slobodan Durmanović

OD „DRŽAVE U ZAČETKU“ DO BORBE ZA GOLI OPSTANAK ENTITETA (2)

Suočavanje s prošlošću

Suočavanje s prošlošću i ratnim nepravdama vlast u Republici Srpskoj, uz pomoć SNSD, ozbiljno je počela krajem 2000. godine usvajanjem zakona o vraćanju imovine izbeglicama na celoj teritoriji BiH, zauzete tokom rata. Ali taj zakon u RS donet je takvom brzinom da se nedovoljno mislilo na sudbinu srpskih izbeglica sa muslimansko-hrvatskih područja, koji su se većinom našli u kućama Bošnjaka i Hrvata u RS, pošto su svoje domove morali napustiti iz istih razloga kao i nesrbi svoju imovinu u Republici Srpskoj. Zakon je predvideo „alternativni smeštaj“ za deložirane izbeglice, čija je imovina spaljena ili devastirana, ali vlada nije imala dovoljno „alternative“, pa su ljudi često izbacivani na ulicu i bili prinuđeni da se sami snalaze. Predstavnici vlasti su se s pravom žalili da ih stranci nagone da na brzinu primenjuju ovaj zakon, ali se sami nisu previše trudili da stvore više prostora za smeštaj nego što ga je bilo u „državnoj svojini“.

Veliki broj srpskih izbeglica, još uvek uverenih u obećanja ratnog rukovodstva RS da su iz izbeglištva useljeni u „svoje stanove i kuće“, bio je ogorčen, pa je na početku povratka imovine u RS bilo mnogo mučnih scena pri deložacijama. Takva situacija nešto kasnije će se promeniti, pošto su i srpski prognanici dolazili do svoje imovine u Federaciji BiH, ali su se samo retki vraćali, uostalom kao i nesrbi u RS. I jedni i drugi mahom su prodavali svoju imovinu u „drugom“ entitetu, često po cenama višestruko nižim od stvarne vrednosti, da bi se skućili u „svom“ entitetu, gde su, uz to, imali i kakav-takav posao i zasnovali porodice, dok ih je u povratku uglavnom čekala pretnja po ličnu bezbednost i ekonomska neizvesnost.

Bile su to neumitne posledice jednog krvavog rata, koje je bošnjačka politička elita politikantski tumačila kao „cementiranje etničkog čišćenja u RS“, snažno se zalažući za „povratak svih na svoje“. Međutim, ni sami bošnjački političari nisu se trudili da i proteranim Srbima omoguće sve uslove koje su tražili za proterane nesrbe u Republici Srpskoj. Prema Aneksu 7 Dejtonskog sporazuma, „povratak u svoju imovinu“ i „nadoknada za uništenu imovinu“ bile su ravnopravne mogućnosti pri konkurisanju za novčane donacije namenjene obnovi imovine, ali iz međunarodne zajednice davane su donacije samo za povratak u „staru“ imovinu.

Predstavnici vlasti RS forsirali su, shodno željama srpskih izbeglica, njihov ostanak u RS, donirajući placeve i nešto materijala za stambenu izgradnju, ali potrebe su daleko nadilazile mogućnosti. Bošnjaci su, dakle, raspolagali sa dosta više novca za obnovu imovine, tim pre što je novac za obnovu, osim iz EU i SAD, stizao i iz islamskih zemalja, pre svega iz Saudijske Arabije i Malezije, uz nepisano pravilo da se, pored lične imovine, obnavljaju i džamije porušene na tlu RS tokom rata.

U još rovitoj situaciji na terenu, obeleženoj još snažnijim međuetničkim nepoverenjem, u kojoj su se povremeno događali i fizički napadi na povratnike u oba entiteta, početkom 2001. godine Islamska zajednica odlučila je da na velikoj svečanosti položi kamen temeljac za obnovu Ferhadije, srednjovekovne džamije srušene na početku rata u Banjaluci. Međunarodna zajednica poduprla je ovu nameru s nerealnim obrazloženjem da to predstavlja „početak obnove međuetničkog poverenja“. Nekoliko stotina banjalučkih Srba bili su iziritirani dolaskom islamskih vernika sa svih strana u BiH, doživljavajući postavljanje kamena temeljca kao prkos Islamske zajednice. Ali njihova reakcija bila je vandalska: kamenovali su i goste i srpske policajce, nekoliko autobusa zapalili, a srpske političare, koji su pozvani da „smire demonstrante“, izviždali. Policija nije pravovremeno reagovala, pa je ministar podneo ostavku.

Bio je to snažan nauk za vlast u RS da će za obaveze koje nekritički preuzima na isti način morati i da odgovara. A međunarodna zajednica iz svega je nakratko izvukla pouku da je celishodnije da „obnovu međuetničkog poverenja“ sprovodi nešto laganijim tempom, sa manje idealizma i više sluha za (po)ratne posledice, koje je dobrim delom sama izazvala.

No, međunarodni političari u BiH ostajali su nagluvi čak i pošto su srpski političari, doduše najpre pod pritiscima, konačno počeli da podupiru proces suočavanja sa ratnim zločinima nad nesrpskim stanovništvom u RS. Mlako je pozdravljen dolazak prvog premijera RS Mikerevića u Memorijalni centar u Potočarima na komemoraciju povodom osme godišnjice stradanja srebreničkih Bošnjaka, dok je dolazak delegacije SRS, koju je predvodio Šešeljev ratni vojvoda Mirko Blagojević, poslanik u Parlamentu BiH, bezmalo prećutan.

Biće to prvi znak da bošnjačkoj političkoj eliti neće biti dovoljno javno priznanje zločina nad Bošnjacima u Srebrenici jula 1995. godine, a ni izvinjenje koje je sredinom 2004. godine, nakon prvih rezultata rada Komisije RS za Srebrenicu, porodicama žrtava javno, „u ime Republike Srpske“, uputio predsednik RS Dragan Čavić. “Crna stranica u istoriji srpskog naroda“, kako je Čavić okarakterisao ovaj zločin, za političare u Sarajevu nije bila dovoljno crna. Čavićev potez, kao i reakcije drugih srpskih političara koji su odobrili ili ponovili ono što je Čavić rekao, naišli su na odobravanje međunarodne zajednice, dok su od političke elite u Sarajevu dočekani uglavnom sa neskrivenim prezirom.

No, ista ta elita, kao ni međunarodna zajednica, nije se ni oglasila kada su ispunjene formalno-pravne pretpostavke za formiranje komisije koja bi istraživala okolnosti pod kojima su stradali Srbi u Sarajevu tokom rata. Krajem maja 2005. godine, Veće za ljudska prava pri Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine naložilo je Vladi Federacije BiH da u roku od mesec dana odgovori na više od stotinu apelacija porodica srpskih žrtava kojima se tokom rata u Sarajevu „misteriozno“ izgubio svaki trag. Ali predstavnici vlasti FBiH ni mesecima kasnije nisu o „nestalima Srbima“ dali kompletne odgovore –   onakve kakve je Pedi Ešdaun, po gotovo istovetnoj odluci Veća za ljudska prava u slučaju 46 apelacija porodica žrtava srebreničkih Bošnjaka, ultimativno tražio i dobio od vlasti Republike Srpske po formiranju Komisije za Srebrenicu.

Velika je ljudska nepravda načinjena Ešdaunovim dvostrukim standardima: Komisija za Srebrenicu u septembru 2005. okončala je u punom obimu svoj posao, tako što je Tužilaštvu BiH poslala ne samo spisak žrtava već i spisak imena svih učesnika vojno-policijske akcije srpskih snaga „Krivaja“ (kodno ime za akciju zauzimanja Srebrenice), pa čak i neke dokumente do kojih ni Haški tribunal nije uspeo da dođe. S druge strane, do danas se ne zna ni tačan broj Srba stradalih tokom rata u Sarajevu, niti su istražene sve okolnosti pod kojima su ubijani ili zatvarani u logore u ovom gradu: nezavisni mediji i organizacije govorili su i pisali o nekoliko mesta zločina poput jame Kazani, ali su zatvori i „privatni“ logori gotovo prećutani. Ubistva staraca i žena u njihovim kućama u ratnom Sarajevu i danas se najčešće karakterišu kao puki „incidenti“, iako su takva ubistva, po pravilu, zastrašivala preostale Srbe i odvraćala ih od namere da od sarajevskih ratnih vlasti ponovo zatraže dozvolu za izlazak iz grada, jer ih je to, pored novca, moglo koštati i glave.

Povrh svega, celu ovu situaciju bošnjačka intelektualna i politička elita je obrnula, a kao paradigma „objektivnog“ objašnjenja iz tog miljea neka posluže stavovi Bakira Izetbegovića, sadašnjeg drugog čoveka SDA i sina Alije Izetbegovića, izrečeni povodom dvogodišnjice smrti njegovog oca: „Srbi u Sarajevu su najčešće stradali od granata Vojske RS sa brda, a ubistva koja su se dogodila u gradu bila su incidenti, jer se Armija BiH nije nikome svetila, a Srbi će jednom shvatiti da se Alija i tokom rata zalagao za njihovu zaštitu i ravnopravnost.“ Doslovno tako glasilo je objašnjenje koje je sredinom oktobra 2005. godine Izetbegović Mlađi dao na svečanosti povodom preimenovanja sarajevskog Trga oslobođenja u Trg Alije Izetbegovića (taj trg jednim delom leži na zemlji Srpske pravoslavne crkve, nacionalizovanoj 1945. godine).

Ništa ređe i ništa manje „objektivno“ u Sarajevu i Srebrenici danas se   ne pominje ni uloga haškog optuženika Nasera Orića, odgovornog za ubistva oko 1.500 srpskih civila i zarobljenika samo tokom prve dve godine rata. Štaviše, u ekskluzivnu predstavu „žrtve“, koju je većina Bošnjaka sebi namenila, uklapa se opšte uverenje, rasprostranjeno ne samo među bošnjačkim političarima i intelektualcima nego i u većini sarajevskih medija, da su malobrojni haški optuženici iz reda Bošnjaka, poput Nasera Orića ili, recimo, generala Rasima Delića, bili i ostali „oslobodioci“, a njihova nedela samo „incidenti“.

Suočavanje s prošlošću među Srbima je, s druge strane, došlo dotle da već godinama unazad ni srpski političari ni mediji ne nazivaju „oslobodiocima“ ni najčuvenije haške optuženike Karadžića i Mladića, a Srebrenica se u javnosti, čak ni iz krugova ratnih veterana, više ne pominje u kontekstu „oslobodilačkih akcija Vojske Republike Srpske“.

Ustavne i ostale promene

Upravo u vreme kad su Srbi počeli svoje suočavanje s prošlošću, RS je arbitražnom odlukom za naselje Dobrinja izgubila još jedan „sitan“ deo svoje teritorije na području Srpskog Sarajeva. Jedan deo naselja pripao je Federaciji BiH, a drugi, ipak, ostao u RS. No pokazalo se da međunarodna zajednica više ne namerava da dopusti Republici Srpskoj da ima 49 odsto teritorije BiH, koliko joj je propisano Dejtonskim sporazumom. Do „cenzusa“, doduše, nedostaje nepuno pola procenta, ali i ovaj međunarodni „princip“ vlast u RS prihvatila je bez mnogo protivljenja, očito smatrajući ustupkom Srbima to što sva teritorija RS nije otišla Federaciji BiH.

Ubrzo su, međutim, od vlasti RS zatraženi ustupci koji će iz korena promeniti suštinu postojanja Republike Srpske. Pred srpsku političku elitu visoki predstavnik Ujedinjenih nacija u BiH Volfgang Petrič ultimativno je stavio nalog za sprovođenje odluke Ustavnog suda BiH o konstitutivnosti svih naroda na celoj teritoriji Bosne i Hercegovine. Reč je o jednoj od najkontroverznijih odluka u poratnoj BiH, donesenoj prostim preglasavanjem: dvojica sudija Bošnjaka i trojica sudija stranaca, koje je u Ustavni sud kooptirala međunarodna zajednica, bili su za tu odluku, dok su dvojica sudija srpske i dvojica hrvatske nacionalnosti glasali protiv nje. Odluka sa takvim legitimitetom u prvi mah naišla je na jak otpor srpske intelektualne i političke javnosti, koji se, međutim, brzo istopio u parlamentu RS: pod Petričevom pretnjom kaznama, vladajući dvojac PDP-SDS je manje-više voljno, uz pomoć glasova opozicione SNSD, 4. aprila 2002. godine izglasao 25 amandmana na Ustav RS, kojim je Republika Srpska konačno prestala da postoji kao „država srpskog naroda i ostalih građana koji u njoj žive“. Umesto „srpskog entiteta“, RS je postala „jedan od dva ravnopravna entiteta u BiH“, u kojem „Srbi, Bošnjaci, Hrvati, kao konstitutivni narodi, i ostali građani, ravnopravno i bez diskriminacije učestvuju u vršenju vlasti u RS“. Pored Narodne skupštine Republike Srpske, kao subjekt zakonodavne vlasti uvedeno je i Veće naroda RS, bez čije saglasnosti nijedan od zakona i propisa koje donese Skupština ne može stupiti na snagu.

Nadalje, pored predsednika RS, u Ustav Republike Srpske uvedena su i „dva potpredsednika iz različitih konstitutivnih naroda“, dok se Vlada RS „sastoji od osam ministara iz reda srpskog, pet iz reda bošnjačkog i tri iz reda hrvatskog naroda, a jednog ministra iz reda ostalih može imenovati predsednik Vlade iz kvote najbrojnijeg konstitutivnog naroda“. Konstitutivnost predviđa i da se od ključnih funkcija u RS (predsednik Vlade, predsednik Narodne skupštine, predsedavajući Veća naroda, predsednik Vrhovnog suda, predsednik Ustavnog suda i republički javni tužilac) „najviše dve mogu popuniti iz reda jednog konstitutivnog naroda ili iz reda ostalih“. Pri Ustavnom sudu RS osnovano je Veće za zaštitu nacionalnog interesa „kako bi odlučivalo o pitanjima vitalnog nacionalnog interesa“, a koje se „sastoji od sedam članova, dva iz svakog konstitutivnog naroda i jednog iz reda ostalih“. Proporcionalna zastupljenost pripadnika konstitutivnih naroda i ostalih predviđena je „na mestima izbornih funkcionera u ministarstvima, u organima vlasti u opštinama i prilikom izbora sudija okružnih i osnovnih sudova u RS“.

Sem srpskog jezika, za službene su proglašeni i „jezik bošnjačkog naroda i jezik hrvatskog naroda, a službena pisma su ćirilica i latinica“. Sve ovo, manje-više slično, uvedeno je i u Ustav FBiH, a proporcionalna zastupljenost „bazira se na poslednjem popisu stanovništva“. Poslednji popis obavljen je 1991. godine, a novom popisu, koji iniciraju Srbi, najviše se protive Bošnjaci, sa novim-starim obrazloženjem „da će se njime cementirati etničko čišćenje“. Uz podršku međunarodne zajednice, popis se odgađa „sve dok se ne ispuni Aneks 7“, iako je taj dokument praktično sproveden u delo još krajem 2004. godine stoprocentnim povratkom imovine svima u Bosni i Hercegovini.

Mada su sve izborne funkcije u RS već poodavno popunjene u skladu sa ustavnim amandmanima, u Veću naroda Parlamenta Federacije BiH ni tri i po godine od ustavnih promena nije kompletiran Klub srpskih delegata. Sa popunjenih 11 od 18 predviđenih poslaničkih mesta, što je posledica toga da u skupštinama 10 kantona FBiH nema više Srba, Veće naroda donosi zakone uprkos ustavnim preprekama. Tri i po godine vlast u Federaciji BiH ne razmišlja o donošenju ustavnih amandmana koji bi omogućili popunjavanje Kluba srpskih delegata, niti to od njih traži visoki predstavnik Pedi Ešdaun, koji se ograđuje obrazloženjem da je to „stvar nadležnih institucija FBiH“ !?    

Nakon ovako izvedene ustavne „operacije“, međunarodni predstavnici u BiH, pre svih Pedi Ešdaun, postavljali su nove zahteve takvom brzinom da se rezultati prethodno ispunjenih zahteva nisu mogli još sasvim prepoznati, a novi su već pristizali. Otpora srpske političke i intelektualne elite gotovo da više nije bilo, a ispunjavanje Ešdaunovog ambicioznog plana da se što pre napravi „funkcionalna BiH sa više ovlašćenja državi, a što manje entitetima“ srpska politička elita ubrzo je maltene proglasila i za sopstveni cilj, „koji RS vodi u evroatlantske integracije“. Mnogi, a pre svega vladajući lideri, ponavljali su to kao mantru.

“Reforma poreskog sistema“, pored toga što je uredila prikupljanje direktnih poreza u RS, donela je i ukidanje carinskih uprava RS i FBiH i formiranje jedinstvene Uprave za indirektno oporezivanje BiH (UIO BiH). Vlast u RS dobila je simboličan ustupak za svoj pristanak: centrala UIO BiH smeštena je u Banjaluku, ali novac od carina i akciza sa svih graničnih prelaza u BiH sliva se na jedinstveni račun, da bi se sa tog računa najpre podmirile potrebe institucija BiH, dok se entitetima „ deli ravnopravno “ – koliko ostane. Istovremeno, donosi se politička odluka o osnivanju Agencije za istrage i zaštitu BiH (SIPA), “savezne“ policijske agencije koja će delimično početi da funkcioniše tek sredinom 2005. godine, isto kao i „savezni“ Sud BiH i Tužilaštvo BiH, odnosno Veće Suda za ratne zločine i Odeljenje Tužilaštva za ratne zločine. Desetine miliona evra potrošene su za formiranje ovih institucija, koje praktično tek sada počinju intenzivno da rade.

U međuvremenu, tek 2003. godine, pod velikim pritiscima za hapšenje haških optuženika, vlast i opozicija u RS jedinstveno donose Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom. Ali kako nije bilo brzog rezultata koji bi zadovoljio Pedija Ešdauna i Karlu del Ponte, Ešdaun je svoje nezadovoljstvo, pod obrazloženjem da su „zbog neaktivnosti RS Radovan Karadžić i Ratko Mladić još uvek na slobodi, pa BiH ne može biti primljena u Partnerstvo za mir“, manifestovao u decembru iste godine drakonskim kaznama prema RS: ukinuo je Vrhovni savet odbrane RS (komandno telo Vojske RS) i 410. obaveštajni centar VRS, te smenio nekoliko značajnih vojno-policijskih funkcionera. Logiku svog „legalizma“ Ešdaun je dopunio optužbama da se „zahvaljujući vojnim krugovima i delovima struktura vlasti, Karadžić i Mladić još uvek kriju“. Ali konkretni navodi Ešdaunovih „optužnica“ nikada neće biti izneseni ni u javnosti niti u nekom od sudova u BiH.

Bila je to samo nova epizoda Ešdaunove logike, koja se naslanjala na prethodno učinjene smene najviših vojnih i nekoliko političkih funkcionera RS u aferi „Orao“. Naime, još pre početka sudskog postupka protiv čelnika Vazduhoplovnog zavoda „Orao“, koji, uzgred rečeno, još uvek traje, Ešdaun je jedino vlast u RS označio odgovornom za izvoz i prodaju naoružanja i vojne opreme režimu Sadama Huseina u Irak, a da ni tada ni kasnije ni rečju nije pomenuo dokaze o prodaji naoružanja i vojne opreme Iraku od strane dve firme iz Federacije BiH. Istraga je u toku, reči su tadašnjeg Ešdaunovog zamenika Donalda Hejza, koje su ostale da vise u vazduhu i pošto je Hejz napustio Ešdaunovu kancelariju. Tom aferom Ešdaun je načeo kredibilitet Mirka Šarovića, koji je nakon izbora 2002. postao srpski član Predsedništva BiH, pa je Šarović ubrzo, pod Ešdaunovom pretnjom smenom, sam podneo ostavku – da bi mu Ešdaun dozvolio da nastavi da se bavi političkim radom u SDS. No ovaj „džentlmenski dogovor“ pašće u vodu krajem juna 2004. godine, kada će Ešdaun sasvim zabraniti Šaroviću bilo kakav javni rad, te smeniti sa funkcije skoro 60 srpskih funkcionera u RS, gotovo sa identičnim „pravnim“ obrazloženjima kao i pri svim ranijim smenama: „delovanje suprotno Dejtonskom sporazumu“, “pružanje pomoći mreži podrške haškim optuženicima“ itd.

Ešdaun je opet bio jedini „sud“, a ironija sudbine je da su na udaru njegove „sablje“ bili i ljudi koji su do tada dali nemerljiv doprinos „reformskom kursu“ RS, olako prihvatajući gotovo sva nametnuta rešenja, poput, recimo, predsednika parlamenta RS i lidera SDS Dragana Kalinića i ministra unutrašnjih poslova RS Zorana Đerića, trećeg čoveka PDP, „partije kormilara reformi“. Tek tada su se u srpskoj političkoj eliti pojavili trzaji trežnjenja od zanosa „evroatlantskim putem RS“, koji su kratko trajali ili se čak utopili u novom mahanju „sablje“ u Ešdaunovim rukama.  

„Reformski procesi“ u oblasti bezbednosti

Štaviše, još više brzine i manje rezerve na „evroatlantskom putu RS“ srpska politička elita pokazala je u procesu „reforme oružanih snaga u BiH“. Reforma, koja je u početku predviđala stvaranje zajedničke vojne komande nad vojskama RS i FBiH i jedinstvenog ministarstva odbrane BiH, za svega pola godine prerasla je u proces stvaranja „jedinstvenih oružanih snaga BiH“ iliti jedne vojske BiH sastavljene od 10.000 profesionalnih vojnika, sa tri nacionalne pešadijske brigade, “koje će baštiniti tradiciju vojnih snaga iz kojih su nastale” (Vojska RS, bošnjačka Armija BiH i Hrvatsko vijeće obrane). Bio je to, ujedno, i trijumf političkog cinizma koji su najviđeniji srpski političari pokazali i prema idejama koje su zastupali i prema sopstvenom narodu. Za samo pola godine srpske vlasti na čelu sa predsednikom RS Draganom Čavićem javno su napustile stav da „neće biti ukidanja VRS“ („Neću da budem ubica VRS“, izjavljivao je Čavić), prihvatajući stav da „Republici Srpskoj i BiH u Partnerstvu za mir i NATO vojska nije potrebna“. Međutim, ni taj potez nije učinio da BiH uđe u Partnerstvo za mir, a u NATO ionako neće ući pre 2008. godine.

Cela ova stvar ispala je još tragičnija za narod koji srpski političari predstavljaju. Ako čak i zamenarimo simbolički značaj VRS, koju su Srbi doživljavali kao svoju armiju, jer su joj svi na ovaj ili onaj način pripadali s uverenjem da ih je spasla od ratnog pogroma, tragika je zaokružena saznanjem da su se srpski vlastodršci tajno dogovorili sa bošnjačkim i hrvatskim političarima da se entitetske vojske ukinu. Tek nakon pola godine u javnost su izneli detalje tog „dila“, ali ne kao već dogovoren „princip“, već kao tobožnji uslov koji je međunarodna zajednica stavila pred vlast u Republici Srpskoj, preteći sankcijama prema institucijama RS, iako se, zapravo, ukidanje entitetskih vojski i stvaranje „Oružanih snaga BiH“ pominjalo isključivo u kontekstu prijemnih uslova za NATO, a ne za Partnerstvo za mir, u koje, kako stvari sada stoje, BiH neće ni biti primljena dok RS ne pronađe Karadžića !?

Celovita obmana postala je vidljiva naknadno, pošto su mediji u RS predočili javnosti stenograme iz jedne od mnogobrojnih rundi političkih pregovora tokom jednog drugog „reformskog procesa“, koji je počeo da se odvija paralelno sa „reformom vojske“. Proces „restrukturisanja policijskih snaga u BiH“, skoro eufemistički nazvan „reforma policije u BiH“, odvijao se pod snažnim pritiskom međunarodne zajednice, ali je od početka, zapravo, prvenstveno predstavljao zahtev za reorganizaciju policijskih snaga u BiH, dok je sasvim u drugi plan potisnut zahtev sa povećanje efikasnosti entitetskih i svih drugih policijskih agencija koje deluju u BiH.

Takva naopaka logika ne čudi, jer ko god je malo zagrebao po površini dotadašnjih „reformskih procesa“ u oblasti bezbednosti u BiH, mogao je već na prvi pogled da primeti da efekata koje su najavljivali „reformatori“ nema, a neizvesno je i kada će ih biti: „savezna“ policija SIPA još uvek nije ni kadrovski popunjena, dok je prilikom formiranja zajedničke Obaveštajno-bezbednosne agencije (OSA BiH), čime su ugašene entitetske tajne službe, glavni problem za političare bio kako udomiti „sopstvene“ kadrove u novosnovani aparat. Budući da ni DGS BiH, kao najstarija novoformirana zajednička agencija, još nije otplatila dobar deo novca uloženog u reformisanje granične bezbednosti, a njeni rezultati nisu ni blizu spektakularnih – nije bilo teško zaključiti da je jedini cilj „reforme policije“ to da se bitno ograniči poslednja „bezbednosna“ nadležnost RS, tj. Sektor javne bezbednosti. Za tu priliku, Pedi Ešdaun je, u skladu sa svojim „carskim ovlašćenjima“, formirao Komisiju za restrukturisanje policijskih snaga u BiH, na čijem je čelu bio Belgijanac Vilfred Martens, poznatiji kao predsednik Evropske narodne partije. U Komisiju su ušli i predstavnici Evropske komisije, Ešdaunovi saradnici, a „ravnopravno“ sa njima i predstavnici MUP-a RS, MUP-a FBiH, ali i policije svih kantona.

U ceo ovaj proces, početkom druge polovine 2004. godine,   premijer RS Dragan Mikerević ušao je precenjujući prepreke, koje su se najjasnije očitovale u nepostojanju principa konsenzusa o rešenjima u radu Komisije. Kad je Martens napisao svoj izveštaj, koji je preporučivao ukidanje policija entiteta, te formiranje policijskih regija na tzv. Drugom operativnom nivou (prvi je državni), čije se granice ne poklapaju sa međuentitetskom administrativnom linijom, a u izveštaj nije ugrađena niti jedna sugestija članova Komisije iz RS, Mikerević je video da je vrag odneo šalu, i dobrovoljno podneo ostavku. U jednom delu obrazloženja svoje ostavke bio je tragično u pravu: nikad veću kooperativnost, koju je vlast u RS pokazala tokom Mikerevićevog mandata, Ešdaun je nagradio pretnjom sankcijama ako se bezuslovno ne prihvati projektovana „reforma policije“. Međutim, otpor srpskih političkih minimalista, nakon Mikerevićeve ostavke, bio je iznenađujuće jak čak i za Ešdauna: on nije smeo da nametne rešenja, jer je „reforma policije“ bila jedan od uslova iz Studije o izvodljivosti, za čije ispunjenje je Evropska komisija tražila „unutrašnji politički dogovor u BiH“. Ipak, Ešdaun je najavljivao da će kazniti političare koji se ne povinuju „reformi policije“ prema tri evropska principa: zakonske i budžetske nadležnosti na državnom nivou, depolitizacija i profesionalizacija.

Ešdaun je Republici Srpskoj dao predah do sredine 2005. godine, koliko da se izabere i konsoliduje nova vlada, na čelu sa Perom Bukejlovićem, SDS-ovim ministrom energetike iz Ivanićeve vlade, koji se nije proslavio radom u svom tadašnjem resoru. Međutim, sastav vlade koji je okupio bio je jedan od najrespektabilnijih sastava u posleratnom periodu, ali to je bila i ostala manjinska vlada SDS-a i nestranačkih eksperata, kojoj je PDP davala podršku u zamenu za podršku Srpske denokratske stranke PDP-ovim predstavnicima u Savetu ministara BiH.

Čim se nova vlada RS nekako „ustalila“, Pedi Ešdaun je zatražio „hitan dogovor domaćih političara“, držeći u jednoj ruci štap, a drugom rukom tek pokazujući na udaljenu briselsku „šargarepu“: ako ne napravite „dogovor“, nećete imati preporuku EU za početak pregovora sa BiH o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, a ako „dogovor“ napravite, BiH ima šanse da preporuku dobije do kraja godine. Prva solucija, nagoveštavao je Ešdaun, automatski je značila njegove sankcije za vlasti RS, pa je Vlada Republike Srpske napravila pregovarački tim koji su činili premijer Bukejlović, ministar finansija Svetlana Cenić i ministar unutrašnjih poslova Darko Matijašević, prvi ministar policije RS koji je imao visok kredibilitet u međunarodnoj zajednici zbog zajedničkih rezultata sa vlastima Srbije na „projektu“ dobrovoljnih predaja nekoliko haških optuženika iz RS. Matijaševića su, međutim, stranci zapamtili i po tvrdom pristupu prema reorganizaciji policije, koji je, kao član „Martensove komisije“, pokazao time što nije potpisao Martensov izveštaj.

U nastavku pregovora, Matijašević je pridobio i premijera i ministra finansija za stav da opstanak MUP-a RS treba da bude jasno preciziran u svakom političkom dogovoru o „reformi policije“, a sam tročlani tim ponudio je čak tri predloga sporazuma. Poenta u svakom od tri teksta bila je u zahtevu da MUP RS ostane „kao podsistem u sistemu“ svih policijskih agencija koje bi bile povezane organizaciono, operativno i jednim budžetom pod kapom jednog ili više ministarstava na niovu BiH. Sve predloge, međutim, glatko su odbili i Pedi Ešdaun i predstavnici Evropske komisije u Sarajevu, tražeći da se u tekstu sporazuma bukvalno izostavi naziv MUP RS.

Bilo je to iznenađenje samo za one koji godinu dana ranije nisu hteli da čuju Ešdauna kako neprestano ponavlja da će „MUP RS biti ukinut, ili će imati nadležnosti samo iz domena vatrogasne službe ili civilne zaštite“ !? U opstanku MUP-a RS Ešdaun je sada „video“ jedino „politički uticaj na rad policije“, pošto su mu vlasti RS iz ruku izbile raniji adut da „policija RS ne sarađuje sa Haškim tribunalom“.

Ešdaun je, dalje, insistirao na formiranju regija kojima bi, praktično, bila poništena (među)entitetska administrativna podela nadležnosti u sektoru javne bezbednosti, kao što je to učinjeno prilikom formiranja svih dotadašnjih bezbednosnih agencija (DGS, OSA i SIPA organizovane su na državnom i regionalnom nivou, a granice među regionima jednostavno potiru međuentitetsku liniju). U takvim okolnostima, Republici Srpskoj prosto nije dato da eksplicitno traži svoj MUP, ali vlada nije želela da popusti, jer za to nije imala podršku parlamenta RS. U skladu sa Ešdaunovim pretnjama, kao novi predlagač novog sporazuma o „reformi policije“ sredinom oktobra odjednom se, kao grom iz vedra neba, pojavio predsednik RS Dragan Čavić. Istog dana kad je Čavić zatražio vanrednu sednicu parlamenta, ponudio je i svoj predlog – i   dobio podršku većine poslanika svog SDS, PDP, SNSD i nekoliko manjih partija.

Bila je to još jedna u nizu „istorijskih sednica“, ovoga puta sazvana u situaciji koja je ponovo podsećala na početak novih srpskih političkih podela: u pripremi svog predloga Čavić je daleko više komunicirao sa prvim opozicionarom Miloradom Dodikom i predstavnicima Evropske komisije u Sarajevu i u Briselu nego sa svojom vladom u Banjaluci. No, bio je to samo epilog još ranije ispoljenog nedostatka komunikacije između SDS-ove Vlade RS i SDS-ovog predsednika RS, u kojoj je, nauštrb zajedničkog političkog rešenja, svako na svoj način „branio nacionalni interes“. Sve je obesmišljeno načinom na koji je došlo do ponude i usvajanja Čavićevog predloga: istog prepodneva predlog je „otišao“ u parlament, vladu i u Brisel, Bukejlovićeva vlada je odmah ponudila amandmane na Čavićev tekst, a Čavić tražio da se sa raspravom o vladinim amandmanima počne tek po prispeću odgovora iz Brisela. A onda je, po podne istog dana, usledio briselski odgovor: Evropska komisija prihvata Čavićev tekst sporazuma, bez ijedne ispravljene reči i znaka interpunkcije!? U tekstu se nigde ne navodi opstanak entitetskih ministarstava unutrašnjih poslova, ali stoji da se rešenja koja budu donesena u procesu restrukturisanja policijskih snaga u BiH, koji će trajati narednih pet godina, moraju bazirati na ustavima BiH i RS. Vladi i poslanicima, koji su bili skeptični prema takvom predlogu, bile su vezane ruke, pa su tekst podržali.

Takav stav je, doduše, presudno doprineo da Evropska komisija preporuči početak pregovora sa BiH o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju EU, a vlast u RS spasao od najavljenog udara Ešdaunove „sablje“. Međutim, malo ko u srpskoj eliti je skakao od sreće zbog takvog ishoda, s obzirom na „evropske izazove“ koji slede. Prvi koji će se s njima suočiti biće oni koji su ih i inicirali: dvojac „kormilara“ na „reformskom kursu RS“ Čavić-Dodik, koji je zajedničkim nastupom, praktično, potisnuo u drugi plan doskorašnjeg „kormilara“ Mladena Ivanića, najavljujući time početak novog srpskog političkog trijumvirata, čiji je rok trajanja još uvek teško predvideti.

Prelomna, 2006. godina

Predstojeća petogodišnja „reforma policije“ biće jedna od poslednjih prilika za srpsku političku elitu u RS da pokaže koliko je spremna i sposobna da od nadležnosti u sektoru javne bezbednosti sačuva što se sačuvati može. Naredna, 2006. godina biće prelomna, a dva su ključna razloga za to. Prvi razlog je u činjenici da će do kraja te godine Direkcija za sprovođenje „reforme policije“, koja će uskoro biti formirana, odrediti okvir i pravac u kojem će se kretati restrukturisanje policijskih snaga u BiH. Drugi razlog se očituje u sve učestalijim zahtevima iz međunarodne zajednice, uvijenim u oblandu „preporuka“, da BiH treba da izvrši nove ustavne promene. Time je, zapravo, stav iz Sporazuma o „reformi policije“ da se Direkcija mora držati Ustava BiH i RS sasvim relativizovan, jer se postavlja pitanje kakvih će se ustavnih rešenja Direkcija držati ako se već naredne godine otvori proces ustavnih promena. Iako dvojac Čavić-Dodik potencira stav iz Sporazuma prema kojem među članovima Direkciije neće biti stranaca, njihovo uveravanje da će Direkcija o projektu plana „reforme policije“ morati odlučiti konsenzusom svih članova iz oba entiteta nije osnaženo niti jednim slovom u Sporazumu, jer to, prosto, tamo ne piše! Drugim rečima, ako srpska politička elita, predvođena dvojicom „kormilara“, ostane samo na ovakvoj vrsti uveravanja, a ne pruži snažnu političku podršku policijskim ekspertima koji će zastupati interese RS u Direkciji, može se dogoditi nešto slično situaciji sa „Martensovim izveštajem“, koji niko iz RS nije potpisao, ali to nije bila smetnja Evropskoj komisiji da taj izveštaj prihvati kao jedini referentan. No, ako je u slučaju „Martensovog izveštaja“ i bilo prilike za popravni, u slučaju plana koji napravi Direkcija to se neće dogoditi.

Potreba za konsenzusom srpske političke elite biće još snažnije izražena pred gotovo istovetnim „preporukama“ američke administracije i EU za ustavne promene. EU je taj zahtev predočila dosta uopštenom formulacijom o potrebi „ustavne evolucije, a ne ustavne revolucije“ (Oli Ren), što će, sudeći prema dosadašnjoj političkoj praksi Evropske komisije u BiH, najpre biti pretočeno u zahtev za formiranje ministarstva poljoprivrede na nivou BiH, kao uslov za dobijanje veće sume novca iz programa KARDS po okončanju pregovora. Ovaj uslov još je i ponajmanje problematičan, s obzirom na to da u njemu ostaje otvorena mogućnost ne samo za zadržavanje istoimenog ministarstva u RS već i nadležnosti za izradu strategije razvoja, na osnovu koje se usmerava novac u poljoprivredna domaćinstva u RS, gde danas živi više od polovine srpskog stanovništva. S druge strane, ustavne promene koje „gura“ američka administracija odnose se na „revolucionarne“ izmene kojima bi se jačala zakonodavna i izvršna vlast na nivou BiH.

Prilikom poslednje posete Sarajevu, američki državni podsekretar Nikolas Berns „bacio“ je na sto je pred Čavića, Dodika i Ivanića ponudu koja je glasila: jedan predsednik BiH, jaka vlada BiH i proširenje parlamenta BiH. Doduše, Berns se ogradio opaskom da je to „jedna logična opcija“, iznoseći stav da „Sjedinjene Američke Države podržavaju opstanak RS“, ali i očekuju od lidera u BiH da se na ceremoniji obeležavanja desetogodišnjice potpisivanja Dejtonskog sporazuma, koja će se održati u novembru u Vašingtonu, odrede i jednom „pisanom izjavom“, kojom će podržati jačanje BiH.

Ceo ovaj predstojeći period pesimisti i cinici u RS vide samo kao vreme u kojem će doći do nastavka „odumiranja Republike Srpske“, skeptici pozivaju na oprez, dok malobrojni optimisti, među koje se ubrajaju i Čavić i Dodik, tvrde da su šanse za „snažnu međunarodnu verifikaciju RS“ kao „konačnu kategoriju u BiH“ sada znatno veće.

Šta bi to trebalo da znači, za sada se može suditi jedino na osnovu dva Dodikova istupa, jer niko drugi međ' Srbima ne otkriva svoje karte. Prvi, usmeni Dodikov istup zapravo predstavlja razradu Bernsove „logičke opcije“: „Može jedan predsednik sa dva potpredsednika, ali da se bira u Parlamentu BiH i da ima 'ovlašćenja britanske kraljice', može i jaka centralna vlada, ali sa ovlašćenjima preuzetim od Predsedništva BiH, a može i proširenje Parlamenta BiH sa 42 na 150 mesta.“

Ovakvoj vrsti improvizacije Dodik je uvek bio sklon, iako je i sam svestan da je, koliko god u RS postojala potreba da se na izazove brzo odgovara, pogubno izvoditi lične improvizacije u zanosu trenutne inspiracije, pogotovo kada je reč o ustavnim promenama. Tim pre što je vođa opozicije u RS, smatrajući da od dejtonske „konfederalne“ Republike Srpske nije ostalo više ništa, već izneo u javnost pisani predlog Deklaracije o ustavnom uređenju BiH, dokument koji polazi od toga da RS treba definisati kao federalnu jedinicu unutar Bosne i Hercegovine.

Čavić i Ivanić su se u načelu složili sa ovom idejom, shvatajući da su ustavne promene neizbežnost, ali to samo po sebi ne znači da će u pregovorima o njima, ma kada oni budu počeli, srpska politička elita izaći sa jedinstvenom političkom platformom – iako za odbranu autonomije RS ima argumenata koji nimalo nisu za potcenjivanje, jer se odnose na ispunjavanje obaveza na kojima insistira međunarodna zajednica: RS danas nije ništa manje „multietnički entitet“ nego FBiH, građani RS nemaju ništa manje sloboda i ljudskih prava od građana FBiH, ceremonije obnove džamija u RS i suočavanje s ratnim zločinima ne samo da ni za koga više nisu tabu teme već su i lokalne vlasti počele da podupiru ove procese.

Štaviše, problemi u funkcionisanju javnih institucija daleko više su izraženi u FBiH nego u RS. Tamo raste nezadovoljstvo Hrvata njihovim ustavnim položajem, koje se u poslednje vreme očituje češćim iznošenjem zahteva za ustavne promene kojima će se ojačati autonomija kantona gde Hrvati čine većinu. Zahtevima Hrvata se, praktično, odluka o početku pregovora o ustavnim promenama dodatno ubrzava, što je većina srpskih političara uvidela i, dok je još vreme, pružila načelnu podršku opciji da „i Hrvati imaju svoj multietnički entitet“. Ta opcija je za bosanske Hrvate najpoželjnija, ali zbog protivljenja Bošnjaka i stranaca nema previše izgleda za uspeh. Tu nastaje problem za RS, jer hrvatski političari nastupaju po jedinstvenoj matrici „što nemamo mi, ne bi trebalo da imaju ni Srbi“, pa u svojoj drugoj opciji traže „regionalizaciju cele BiH“. Za to već imaju i snažnu podršku vlasti u Hrvatskoj, dok se vlasti u Srbiji ni do sada nisu pretrgle u bilo kojoj vrsti podrške „prekodrinskoj braći“, pa u Republici Srpskoj ne očekuju ništa više podrške ni sada, kada počinju pregovori o budućem statusu Kosmeta.    

Perspektive opstanka

Međutim, u godinama pred nama politička i ekonomska podrška Srbije Republici Srpskoj biće presudna ne samo za opstanak kakvih-takvih temelja političke i teritorijalne autonomije RS već i za ekonomski opstanak njenog stanovništva.

        Osim nekoliko uspelih sporazuma o saradnji u oblasti kulture i obrazovanja, o socijalnom osiguranju, o dvojnom državljanstvu i slično, u proteklih pet godina demokratska vlast u Beogradu i vlast u Banjaluci nisu previše učinile da snažnije oživotvore Sporazum o specijalnim i paralelnim vezama Republike Srpske i Srbije, koji pruža niz mogućnosti i za čvršće ekonomsko povezivanje. Istina, o ekonomskim vezama i mogućem osetnijem prilivu investicija iz mnogo snažnije Srbije u nejaku privredu RS pita se donekle i vlast u Sarajevu, ali ako zvanični Beograd i Banjaluka ne budu češće stavljali na sto u Sarajevu ne samo zajednička „ekonomska pitanja“ već i pitanje očuvanja fiskalnog suvereniteta RS u BiH, odgovori na ta pitanja sami nikada neće stići. Najozbiljnija i jedina velika investicija srpske privrede u Republiku Srpsku je ona od pre nepune tri godine: vršački „Hemofarm“ sagradio je fabriku u Banjaluci, ali za to je bila potrebna snažna politička podrška tadašnjeg premijera Srbije Zorana Đinđića i predsednika RS Dragana Čavića. Iako je to, dakle, bio samo jedan incident, ovo pitanje i dalje ostaje izazov za aktuelnog premijera Srbije Vojislava Koštunicu, koga su u RS oduvek više doživljavali kao „svog“ nego pokojnog premijera Đinđića. Drugim rečima, Koštunici je ostao „dug“ prema RS, koji bi on, nakon dosadašnjeg grejs perioda, trebalo da počne da „vraća“. Naravno, nije to samo dug aktuelne vlade, već će takvi dugovi „zapasti“ i sve buduće vlade Srbije ako misle da RS ne ostane u jednom začuđujuće tragičnom položaju spram „matice“: da je „matica“ i dalje najčešće koristi kao svoju izvoznu „koloniju“, u koju malo investira ili ništa ne investira.

Ako tako ostane, sa sporim, ali rastućim uplivom kapitala sa svih strana iz Bosne i Hercegovine, kojem administrativna granica Republike Srpske nije nikakva brana, Srbija bi se jednog dana mogla probuditi sa saznanjem da je izgubila i svoju „koloniju“ i svoje sunarodnike, jer već sada gotovo dve trećine mladih ljudi žele da odu iz RS i BiH. Ovakav proces, primera radi, već se vidi i oseća i među bosanskim Hrvatima, pa njihovi politički predstavnici, zajedno sa vlastima Hrvatske, muku muče ne bi li ga kako amortizovali.     

Drugo, za razliku od Hrvatske, kako smo već napomenuli, Srbija prema svojim sunarodnicima u BiH odnosno prema Republici Srpskoj pokazuje veliku političku uzdržanost. Kompleks političke inferiornosti zvaničnog Beograda spram potrebe ustavno-političkog opstanka RS unutar BiH, izazvan i podstican sa mnogo strana, a posebno iz Sarajeva stalnim „podsećanjem“ na loš „ratni imidž“, ni pet godina od demokratskih promena ne pokazuje ohrabrujuće znake opadanja – i to uprkos činjenici da je „bolesnik“ svojim nametnutim i nabeđenim „lekarima“ za sve to vreme dao isuviše znakova   izlečenja, podržavajući i ohrabrujući vlasti RS da, ne zatežući previše, učestvuju u „stvaranju funkcionalne BiH“!?     

Drugim rečima, zvaničnom Beogradu ne preostaje ništa drugo nego da se konačno „seti“ da iz dejtonske obaveze garanta stabilnosti i suverentiteta BiH istovremeno treba da crpi i dejtonsko pravo na političko-teritorijalnu autonomiju RS, što može biti veoma bitno u svetlu predstojećih pregovora o statusu Kosmetu. Uloga Beograda u stabilizaciji prilika u BiH u poslednjih pet godina daje Srbiji pravo da se snažno založi ne samo za političko-teritorijalni opstanak RS već i da pred međunarodnom zajednicom stalno potencira sve ono što njeni predstavnici nisu hteli ili nisu smeli da urade na na Kosmetu, a jesu u Bosni, uz aktivnu pomoć ili prećutnu saglasnost Beograda. Snažnim potenciranjem takve paralele, što je do sada izostajalo iz začuđujućih i neobjašnjivih razloga, zvanični Beograd jačaće svoje stavove i u BiH i prema Kosmetu, gurajući, istovremeno, pod nos međunarodnoj zajednici dvostruke, a neretko i dijametralno suprotne standarde koje je imala u stabilizaciji prilika u BiH i na Kosmetu. Tim više što se bar u jednom svi slažu: da je problem Kosmeta i regionalni problem.

            U takvoj situaciji, dakle, čini se da je sinhronizovani politički nastup srpskih političkih elita s obe strane Drine tokom „paralelnih“ pregovora (o Ustavu BiH i o Kosmetu) ne samo moguć nego i poželjan. To ne bi donelo štete ni jednima ni drugima, ako već koristi ne bude bilo. Za takav nastup potrebno je, međutim, prethodno ispuniti bitan preduslov – da se dosadašnje političke razlike unutar i između elita u Banjaluci i u Beogradu potisnu u drugi plan. Konkretno, sklonost trenutno najpopularnijeg političara u RS Milorada Dodika prema Demokratskoj stranci i njegovo zaziranje od Koštunice, baš kao i Koštuničina dosadašnja odbojnost prema Dodiku i neretko nekritičko favorizovanje Srpske demokratske stranke, u kojoj, opet, lider Dragan Čavić takođe više naginje Borisu Tadiću nego Koštunici, dok drugi deo partije gaji drugačije simpatije, ne bi ni trebalo ni smelo da bude pravilo političkog ponašanja u izazovima koji slede. Tome bi dobrodošlo da i moćna srbijanska Srpska radikalna stranka, daleko moćnija od svoje filijale u RS, mnogo ozbiljnije priđe ujedinjavanju dve parlamentarne radikalne stranke u RS, nastale cepanjem jedinstvene partije pre oko tri godine – umesto što svoju filijalu nekritički podržava, a drugu diskredituje u svakoj prilici. Tim pre što se ni njihova filijala nije jasno pozicionirala u RS i BiH, pošto njen generalni sekretar Ognjen Tadić obavlja i funkciju savetnika predsednika RS, a preostali deo vrha filijale vodi neku svoju političku igru, koja se teško može nazvati srpskim radikalizmom.      

S obzirom na to da su obe srpske političke elite već više puta rečima i delom podržale „stvaranje funkcionalne BiH“, one bi sada, s punim pravom i sasvim dobronamerno, mogle da naglase da bi preveliki i istovremeni gubitak već garantovanih prava Srba u budućem statusu „dve srpske zemlje“ pre doprineo kolektivnoj frustraciji Srba s obe strane Drine nego dugoročnoj stabilnosti regiona. Nije, dakle, reč o promeni granica u regionu, već upravo suprotno – o nemenjanju postojećih granica: kako onih državnih između BiH i SCG i SCG i Albanije, tako i onih unutrašnjih između RS i FBiH i Srbije i Kosmeta, tim pre što se ova prva administrativna linija gotovo „istanjila“, a druga je ostala „tvrđa“ i od državne granice između BiH i SCG. Dobrovoljni pristanak na manje od ovoga, nakon mnogobrojnih srpskih ustupaka u BiH, naročito u poslednjih pet do sedam godina, teško da bi i srpskim političarima i narodu s obe strane Drine doneo išta dobro.

 

(Autor je novinar bjeljinske TV BN i banjalučkog nedeljnika „Novi Reporter“)

 
     
     
 
Copyright by NSPM