Dušan Proroković

DESET RAZLOGA ZA SRBIJU I CRNU GORU

Benjamin Disraeli, osnivač i vođa britanskih konzervativaca, a potom i jedan od najznačajnijih ministara spoljnih poslova Ujedinjenog kraljevstva, opisao je državnu politiku, kao politiku koja se definiše u preseku nacionalnih i strateških ciljeva. Navodeći pet nacionalnih i pet strateških razloga ZA očuvanje Srbije i Crne Gore, kao jedne države, želim da ob razložim da razdvajanje Srbije i Crne Gore, neće doneti mnogo dobrog ni jednima ni drugima, kao i da stvaranje nekakvog Saveza država, ne predstavlja alternativu. Napravljena klasifikacija pokazuje da su navedeni razlozi, medjusobno povezani, isprepletani; da ih je teško raščlaniti, na način na koji su to recimo radili degolisti, kada se raspravljalo o Alžiru, što ukazuje da su Srbija i Crna Gora jedno , z ajedničko tkivo, koje se može razdvojiti samo oštrim rezom, i sa svim bolnim posledicama, posttraumatskim stanjima koja neminovno slede posle svake amputacije.

Demografske aktuelnosti

Posle popisa održanog u Crnoj Gori, dve su stvari evidentne. Prva - da Crnogorci nisu natpolovična većina u Crnoj Gori, i druga - da Srbi u Crnoj Gori predstavljaju najmanje jednu trećinu populacije. O velikom broju Srba u Crnoj Gori, Srbija mora da brine. To je mnogo lakše u okviru zajedničke države, jer u tom slučaju i Srbi u Crnoj Gori predstavljaju konstitutivni elemenat, a ne nacionalnu manjinu. Ispodpolovičan broj Crnogoraca govori da Crna Gora ne može da bude konstituisana kao nezavisna država na način na koji su bivše članice SFRJ - Hrvatska, Slovenija i Makedonija to postale. Aktuelna koalicija izmedju crnogorskog sa jedne, i albanskog i hrvatskog korpusa sa druge strane, vremenom će postati - kohabitacija, a posle toga prerasti u niz ustupaka koje će Crnogorci morati da čine prema ove dve manjine od izbora do izbora. Ili u otvorenu trgovinu. U odredjenoj meri, ono što se danas dešava u Crnoj Gori, već je vidjeno u prve dve decenije prošlog veka. Tada pišući o politici kralja Nikole I i političkim aktuelnostima na Cetinju, francuski istoričar Moris Bomon je naveo:"Njegova politika, daleko od toga da bude ispravna, naročito dobro je razumevala jezik novca".

Istorijske veze

"Otkuda će koja sila/ Na Srbaljah pleme udrit/ Pa dva paše dvotuglije/ Na nahije srpske dvije/ Narediše da udare/ Na Crmničku i Riječku". Ovako Petar II Petrović opisuje Crnu Goru u svojoj Svobodijadi. Istorijski gledano, o Srbiji i Crnoj Gori, uvek se govorilo kao o dve srpske države. A o narodu koji je naseljavao Crnu Goru, kao o srpskom narodu. Nešto je počelo u ovom smislu da se menja 1941. godine, nešto 1945. godine, a mnogo toga 1997. godine. Međutim, istorijske veze ne mogu se izbrisati gumicom. Ne mogu se zaboraviti ni agresivnom kampanjom proindependističkih medija u Podgorici, koji, usput da se kaže, predstavljaju i jedine medije. Već spomenuti kralj Nikola I, pokušao je da 1915. pregovara o separatnom miru sa Austrougarskom. Želeo je da sudbinu svoje zemlje, odvoji od sudbine Srbije, koja je, u tom trenutku bila izbrisana sa karte. Završio je tako, što je ukrcavši se na brod u Kotoru pobegao kod svog zeta italijanskog kralja, zbog pritiska crnogorskih rodoljuba, koji su u ovoj njegovoj inicijativi videli čin izdaje prema Srbiji.

Duhovno, kulturno i jezičko jedinstvo

Veze uzmeđu dva naroda istog porekla, ili jednog naroda razdvojenog granicom vrlo su bitne. Između Savezne Republike Nemačke i DDR, trgovine je bilo malo, granica se prelazila teško ili nikako, fluktuacije stanovništva i radne snage nije bilo, i sve je to trajalo pola veka. Ali je u kulturnom i jezičkom smislu nemački narod živeo kao jedan organizam. Želja za ponovnim spajanjem dva neprirodno podeljena dela, pobedila je sve koji su upozoravali na opasnost finansijske i ekonomske prirode od brzog ujedinjavanja. Za razliku od istočnih i zapadnih Nemaca, izmedju Srba i Crnogoraca postoji još jedna vrlo bitna zajednička karakteristika - duhovno jedinstvo. Četrdesetih godina devetnaestog veka Petar II Petrović piše, kako sanja dan kada ćemo osloboditi Kosovo, da bi srpski car opet počeo da stoluje u Prizrenu, a on kao srpski patrijarh u Peći. Zato ne treba da čudi pokušaj, da se uvođenjem maternjeg jezika i formiranjem Dukljanske akademije i Crnogorske pravoslavne crkve, udari na temelje identiteta našeg naroda. Trenutno, ovo predstavlja problem, ali pojedinci, koji ovo drže za ozbiljan politički projekat, treba da prebroje koliko je njihovih prethodnika postalo nezaobilazan lik komedija prikazivanih u pariskim pozorištima, koje opisuje Gi Gotje. Mogao bih već da kandidujem scenario za jedan novi, ovovremenski - jer ako je u jednoj zemlji u službenoj upotrebi maternji jezik, onda bi ta država trebala da se zove - Materina.

Lokalna bezbednost

Pod lokalnom bezbednošću podrazumevam sva pitanja koja bi bila otvorena u samoj Crnoj Gori, ali i u delu Srbije ukoliko bi došlo do konstituisanja dve nezavisne države. U svom delu "Crno jagnje i sivi soko", Rebeka Vest ovako opisuje Crnu Goru 1937. godine:"Kako je bilo čudno gledati ta dva čoveka od kojih svaki misli da bi svet propao kada bi se ljudi počeli ponašati po merilima onog drugog". Teško da se crnogorska sadašnjost, skoro 70 godina kasnije može drugačije okarakterisati. Opasnost od radikalizacije unutar same Crne Gore je više nego realna. A još je realnija na severu Crne Gore i jugozapadu Srbije, na području koje neki nazivaju Sandžak, a ja više volim da je nazivam (Stara) Raška. Muslimansko stanovništvo koje u znatnom broju naseljava obe strane granice, već više od jednog i po veka živi u okviru jednog etničkog, kulturnog i privrednog sistema. Njihovo razdvajanje, otežavanje kretanja ljudi, roba i kapitala, moraće da se odrazi i na politiku njihove političke elite i u Srbiji i u Crnoj Gori. Umesto dalje normalizacije i unapredjenja odnosa izmedju različitih etničkih grupa imaćemo nove tarabe, nova podozrenja, nove napetosti.

Regionalna bezbednost

Osamostaljenjem Crne Gore, sasvim sigurno bi se iskomplikovalo i pitanje statusa Kosova i Metohije. Nije tajna, da deo albanskih lobista vidi Kosovo kao nezavisno, ukoliko prvo Crna Gora obezbedi nezavisnost. Prema njihovoj argumentaciji, zašto bi onda etnički Albanci trebalo da žive u jednoj državi sa Srbima, kada to ne žele ni Crnogorci, toliko bliski Srbima. Sve to stvara novu spiralu nestabilnosti na zapadnom Balkanu. Pokreće lavinu, pokreće pitanje funkcionalnosti Makedonije posle Ohridskog sporazuma, dejtonske Bosne i Hercegovine. Lančano otvara teme, koje će države zapadnog Balkana udaljiti od Evropske unije za nekoliko decenija, u trenutku, kada naš region predstavlja, bar po rastu BDP, jedan od privredno najaktivnijih i najvitalnijih delova Evrope.

Evropska perspektiva

Pitanja lokalne i regionalne bezbednosti, predstavljaju i jednu od bojazni Brisela. Zato je SCG dobila nedvosmislenu podršku, da kao jedan međunarodno pravni subjekat otpočne pregovore o stabilizaciji i pridruživanju sa EU. Razdvajanje Srbije i Crne Gore, verovatno bi za Beograd značilo delimično usporavanje na putu ka Briselu, a za Crnu Goru potpunu obustavu bilo kakvih daljih aktivnosti na tom planu. Što je još gore, pažnju i Beograda i Podgorice jedan ovakav sled događaja odvukao bi na dijematralno suprotnu stranu. Umesto aktivnosti po pitanju bele šengenske liste, obezbeđivanja sredstava za dalje reformisanje sistema, pregovora o perspektivama naše poljoprivrede, imaćemo kao dominantne teme na našoj političkoj sceni nadgornjavanja i besprizorne svađe. Takav luksuz, sebi ne smemo da dozvolimo.

Međunarodni kriterijumi

Pitanje održavanja referenduma u Crnoj Gori, otvara i pitanje kriterijuma po kojima će taj referendum biti održan. Dve su stvari, oko kojih se u javnosti podigla najveća prašina - ko bi imao pravo izjašnjavanja i ko čini kvalifikovanu većinu. Pošto se o pravu na izjašnjavanje mnogo govorilo, zadržao bih se samo na ovom drugom - kvalifikovanoj većini koja može da odluči o državno-pravnom statusu. Ako bi trebalo kategorizovati referendume prema pitanju koje se na njima postavlja, onda bi mogli da zaključimo da postoje tri grupe. Prva, koja motiviše samo neke interesne grupe u društvu (npr. gde će se praviti deponija, što dovodi do sukoba ekoloških i privrednih lobija u lokalnoj ili regionalnoj sredini) i za njih je najčešće potrebna prosta većina od broja izašlih na izbore. Druga, koja tretira pitanja od šireg društvenog značaja (npr. pitanje nepovredivosti privatnih podataka od strane državnih organa) i za njih je potrebna uglavnom natpolovična većina od ukupnog broja punoletnih gradjana. I treća koja se tiče državno-pravnog statusa, za šta je potrebna "ubedljiva većina". Ubedljiva zato što, ukoliko se radi o "tesnoj većini", nije isključeno da se većina u vremenskom periodu od četiri godine ponovo promeni, pa se na nekom ponovnom referendumu ponovo promeni i državno-pravni status jednog subjekta, što slabi institucije, otežava međunarodni položaj države i proizvodi unutrašnje tenzije. Takođe, jednom utvrđeno pravilo za jednu državu u Evropi, a koje ta ista Evropa verifikuje, postaje običajno za sve ostale države, što preti rađanju novih separatizama širom kontinenta. U našoj skorijoj prošlosti, srpska politička elita ulazila je u konfrontacije sa međunarodnim kriterijumima i standardima. Svi smo svedoci kako smo završili.

Ekonomski interesi

Jedan od primarnih interesa Srbije u narednom periodu predstavlja stvaranje ambijenta za jačanje nacionalnog privrednog sistema i ostvarivanje perspektiva za njegovo širenje u regionu. Srbiji je potrebno da svoj ekonomski prostor proširi   na Crnu Goru. Da Crna Gora ne predstavlja predvorje za ulazak nekih drugih kompanija, pogotovo kompanija sa sumnjivim osnivačkim kapitalom, koje bi odatle prodirale na srpsko tržište. Takođe, ekonomski interes svih privrednih subjekata iz Crne Gore jeste da imaju unutrašnje tržište od osam miliona potrošača. Unutrašnje tržište, neopterećeno carinama, kontrolnim punktovima, problemima u platnom prometu. Gotovo sve stegonoše crnogorske nezavisnosti govore kako sa Srbijom žele da trguju i privredno sarađuju, u čemu se nimalo ne razlikuju od Kosumija ili Hajradinaja. Međutim, treba podsetiti da je Zajednica za ugalj i čelik, nastala kao politički projekat. Nju su definisali političari, koji su pomogli nemačkim, francuskim, italijanskim privrednicima da se povezuju, da počnu da grade Evropsku ekonomsku zajednicu. Ekonomija prati politiku i iluzorno je govoriti da ćemo se danas razdvajati uz sve loše stvari koje razdvajanje sa sobom nosi, a već koliko sutra ćemo u ekonomskoj sferi sarađivati.

Privredno i infrastrukturno povezivanje

Već koliko u proleće sledeće godine počeće veliki radovi na modernizaciji drumskog i železničkog dela evropskog Koridora X, koji u svom zanačajnom delu prolazi kroz Srbiju. Crna Gora može biti deo Koridora X, ukoliko se izmedju Beograda i Podgorice zajedničkim naporima izgrade moderne saobraćajnice koje će nas dodatno povezati. Zbog svog geostrateškog položaja, izgleda da je ovo Crnoj Gori i jedina mogućnost da otvori nove vidike za svoju privredu, pogotovo svoj turizam. Nekoliko puta najavljivano otpočinjanje, gradnje Jadransko-Jonske magistrale i horizontalno povezivanje Grčke-Albanije-Crne Gore-Hrvatske-Slovenije, isto toliko puta je i odlagano. Pre svega zbog visokih troškova izgradnje i isplativosti, ali i zbog tehničkih rešenja, koja su pokazala da bi bilo vrlo teško izgraditi modernu i brzu železničku prugu na takvim terenima. Još jedna od mogućnosti saobraćajnog povezivanja Crne Gore sa srednjeevropskim državama moglo bi biti priključivanje na koridor Budimpešta-luka Ploče, ali to predstavlja i duži i skuplji put za transport ljudi i roba. Takođe, oba navedena alternativna modela tretiraju samo jedan, južni deo Crne Gore, ostavljajući drugu polovinu Crne Gore kao infrastrukturno i privredno izolovanu. Sa druge strane, legitiman interes srpske privrede predstavlja da ima svoju luku i svoj izlazak na more. Skeptici će reći, da je danas, za srpske proizvođače jeftinije da svoju robu izvoze preko Kopra ili Soluna. Ali to je pre svega zbog stanja u kojem se nalazi luka Bar. Sa neadekvatnim prilazima i neosposobljene za masovan kontejnerski transport, jadranske luke u Crnoj Gori u ovom trenutku nisu konkurentne nikome. Zato Srbija mora pružiti garancije za njihovu modernizaciju, mora učestvovati u stvaranju zajedničke pomorske trgovačke flote i registraciji pomorskih osiguravajućih društava. Na takav način, podržaćemo izvoz srpskih roba i najefikasnije pomoći našoj, ali i regionalnoj privredi.

Prava građana Srbije i Crne Gore

Prava koja danas ostvaruju građani Crne Gore u Srbiji i obrnuto, nisu zanemarljiva. Crnogorski studenti u Srbiji se tretiraju   kao domaći, radno sposobni mogu bez ikakvih problema da ostvaruju pravo na zapošljavanje... I to je sve normalno, jer živimo u jednoj državi koja se zove Srbija i Crna Gora. To ne bi bilo normalno, kada bi živeli u dve države. Jer, zašto upisivati na fakultete, o trošku srpskog budžeta, studente iz nezavisne Crne Gore, a ne studente iz države Srbije? Zašto zapošljavati strane državljane, kada je i kod nas visoka stopa nezaposlenih? Otvorilo bi se i pitanje više hiljada nekretnina koje poseduju državljani Srbije u Crnoj Gori i pitanje njihovog oporezivanja. Nije isključeno, da bi nekom od političara, na jednoj od dve političke scene, palo na pamet, da se usled svih ovakvih problema koji bi, sasvim sigurno, doveli do ozbiljnih trzavica, uspostavi i vizni režim. Iako su se   još početkom devedesetih sporazumno razdvojile, Češka i Slovačka do dan danas nisu rešile slične probleme. O bivšoj SFRJ ili nekadašnjim članicama SSSR da i ne govorim. Politika mora biti u funkciji građana. Mora im obezbediti normalne uslove za život. Očuvanjem SCG, a potom i unapređenjem odnosa između Beograda i Podgorice u budućnosti, upravo se to i čini.

(autor je narodni poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije i saradnik Instituta  SCG u Briselu)