Dragan Milosavljević

Tadićeve gajde

Uoči sudbononosnih događaja – zatvaranja kosovskog pitanja i, kako se može naslutiti po inicijativama obznanjenim u Strazburu, otvaranja pitanja severne srpske pokrajine – Demokratska stranka Borisa Tadića funkcioniše po principu višeglasja: kao na gajdama, postoji jedan meh i pregršt političkih svirala.

Svakom varijacijom na zadatu temu „svirac“, koji je i šef državnog raštimovanog orkestra, unosi dodatni distonalitet u srpsku pregovaračku kakofoniju. Ona se stvara svesno, da ne kažemo po narudžbi, kako bi famozna formula za rešenje statusa Kosova „više od autonomije, manje od nezavisnosti” u opštoj konfuziji buke i tvrdnji o ugroženosti parlamentarizma u Srbiji lakše bila preinačena u američku formulu „nezavisnost Kosova pod nadzorom”; ili, ako vam   to bolje zvuči,   u protektorat neoročenog trajanja.

Ovakav ishod pregovaračkog procesa, svojevrsnog „teatra apsurda“, kako ga naziva profesor sociologije Mihajlo Popović, nagoveštava nam dobro informisani   „Vašington post“, čije pisanje prenosi „Politika“.

To indirektno potvrđuje tezu nekih analitičari da predsednik Srbije zapravo   unapred zna kako će se završiti diplomatska tortura kojoj će biti izloženi Koštunica i njegov pregovarački tim i da zato čeka da garvranu ispadne sir iz kljuna, da bi ga, onako bajatog, preuzeo. Biće to, verovatno, tokom pregovora, koji su suštinski okončani pre nego što su i počeli.

Ne zna se samo cena po kojoj će ruski članovi Kontakt grupe, koji svoje Kosovo brane u Čečeniji, odustati od veta na finalni prozvod sporazuma, na koji pravo prigovora, kako je najavljeno, neće imati ni Beograd ni Priština.

Podsetićemo da je ista „šatl“ formula pregovanja, bez direktnog susreta i razmene argumenata zainteresovanih strana, korišćena u Rambujeu. S tim što se od Srbije sada neće tražiti da potpiše odredbu o mogućnosti okupacije sopstvene teritorije od strane NATO. To je već uradio šef savezne diplomatije.  

Sve se, dakle, odvija baš onako kako su samo mogli poželeti tvorci plana o svođenju Srbije pod šljivu, sa čijih skuta već odavno deluju kontroverzni politički instrumenti ovdašnje postpetooktobarske zbilje.

S petim oktobrom, da podsetimo, u naš politički vokabular ušao je novi termin „demokratski prevrat“, pri čemu će odloženi šesti oktobar biti izveden u formi vanrednih parlamentarnih izbora, čija će kolateralna šteta biti DSS i Koštunica, junak petog oktobra, a prava meta rastući radikali. Srpskoj radikalnoj stranci, jednostavno, ne treba dozvoliti da s protokom vremena i rastom socijalne napetosti dobije podršku 51 procenta birača, jer “nema demokratije za protivnike demokratije“ – rezonuju borci za ljudska prava, čiji je glas u demokratskom višeglasju toliko nesrazmeran njihovom demokratskom legitimitetu da se može govoriti jedino o hladnokrvnoj uzurpaciji političkog prostora.   

Stvarni učinak plišanih, ružičastih i drugih varijanata „demokratije“, u kojima vlast iznudom ostaje u rukama „tranzicionih reformatora”, eksperata, tajkuna i njihove političke posluge, tek će se meriti. Mislim na saldo sveukupnih dostignuća, ne samo ekonomskih već i etičkih posledica „reformske” politike u eri ovog dobrovoljnog ropstva, u kome je jedino dostupno ljudsko pravo – pravo na samoukidanje života, za kojim, kako vidimo, najčešće posežu oni kojima je život tek na horizontu.

O učincima ove politike na samobitnost malih naroda, pod kontrolom ugrađenog čipa neoliberalizma, ne bih se usudio da govorim, pogotovo ne u atmosferi ovakve „tranzicije“, gde se ono u šta smo svi decenijama ulagali preliva u džepove i kase manjine, na štetu većinske populacije.

Da obave taj posao, u ovu zemlju su odmah posle 5. oktobra nagrnuli mlađani eksperti, školovani u firmama za procenu imovine, ali i morala pojedinaca. Sve je na prodaju, njihova je deviza, naučena na koledžima   bankarske internacionale. Na ovim prostorima, na aukciji su i teritorije, ognjište i dedovina. Plaća se drogom, oružjem i računima na egzotičnim ostrvima.

Vidimo tako ovih dana da je ova naša Srbijica prevelika, pa se zato njeni delovi iznose na ponudu, i to ne samo Albancima i Mađarima već i Rumunima. Istovremeno, hrvatske mape, pohranjene u fioke, na kojima se Hrvatska pruža do Zemuna, čekaju trenutak podrške iz centra za razbijanje zemlje, sada ne više Jugoslavije nego Srbije, da izađu na svetlo dana.

Da Tadić ozbiljno misli da je „nezavisnost Kosova isključena ” i da je „međunarodno pravo na srpskoj strani”, kako to slavodobitno vazda nasmešen izjavljuje, stavljajući Koštunici u šake usijane terazije, ne bi danas   od funkcije predsednika države pravio putujuću lakrdiju, niti bi njegova partija od parlamenta stvarala pust mlin čiji žrvanj uprazno klopara.

Lepi svirac na gajdama ne haje za ono što je zarad očuvanja nacionalnog interesa uradila Nemačka, kojoj se inače duboko divi. Ovih dana na sajmu u Minhenu on je „promovisao“ nepostojeću srpsku privredu, uživajući izdaleka u tome što se Voja i   Sanda koprcaju u kosovskoj omči, koju od 5. oktobra strpljivo pletu strani mentori i neki od pridruženih eksperata zakletih u ovdašnju „demokratiju“ prvobitne akumulacije, kao, uostalom, i njihovi nevladini   pajtosi. A u Nemačkoj su u koaliciju ušle dve po programima i ideologiji dijametralno suprotstavljene partije: Šrederovi socijademokrati, uslovno rečeno levica, i demohrišćani Angele Merkel, dakle desnica. Ovde bi takvu koaliciju, poređenja radi, činili radikali i Demokratska stranka. Ali radikali nisu demohrišćani, miljenici Vatikana, već, kako to nagoveštava „Vašigton post“, repezentanti one Srbije koja je nosilac „otrovnog nacionalizma i prepreka za kretanje ka liberalnim demokratijama Evrope“. Nemačka kriza, za razliku od naše, rešava se kompromisom, stavljanjem državnog interesa iznad partijskog i ličnog. To bi se moglo nazvati odgovornom demokratijom, kakva je nama, političkom dikvalifikacijom   biračke većine,   zabranjena.

Da vidimo šta nam poručuju Tadićeve gajde. Umesto da prihvati svojevremenu ponudu saradnje sa Demokratskom strankom Srbije, kao demokratskom partijom s nacionalnim predznakom, ili da joj sam ponudi koaliciju, Boris Tadić koristi trivijalan povod da svoju stranku na samo mesec i po dana pre   novog, ovog puta diplomatskog kosovskog boja, izvuče sa linije fronta. I time lišava   premijera, vladu i državu značajnog pregovaračkog   kapaciteta, postavljajući se kao premijer neke vlade u senci čiji su ciljevi poznati samo odabranima. Pošteno, demokratski.

Dok rukovodstvo DS izigrava Kalimera („To je nepravda, otimaju nam mandate”), sporedna   svirala na demokratskim gajdama, oličena u „revolucionaru“ Čedi,   zajedno sa bratijom koja se (o)lako maša „Sablje“ kada su Srbi i hapšenja   u pitanju,   Albancima trči na noge u Prištinu, i svira im na uvce naručene melodije. Iza leđa premijera prave se aranžmani za status Kosova. Nasmejani svirac Tadić će, naravno, reći da se ta svirala Liberalno-demokratske frakcije otela njegovoj   kontroli.

Otima se, tobože, i drugi deo Građanskog   saveza, koji se svojevremeno   sakrio u   „demokratske gajde“, smatrajući pred izbore da je to bolje rešenje od inače neizbežne mišje rupe. To su bile odgovarajuće prostorije za članstvo   ovdašnjih uterivača ljudskih prava koji se ovih dana, za sada samo simbolično, putem slikarskog hepeninga, bave kamenovanjem patrijarha. Izlazak bivše predsednice Srbije Nataše Mićić iz poslaničkog kluba DS i njena tesna saradnja sa Čedom Jovanovićem omogućiće da se „demokratsko višeglasje” dalje razvija, a da svi ostanu u frontu protiv desnice – radikala i onog što je preostalo od DSS.

Očito je da će njihovo prisustvo u parlamentu pred nametanje vanrednih izbora biti od koristi onima koji već petnaest godina „drže na sisi“ ovu čudnu grupu građana. Ovi internacionalisti, čija je omiljena knjiga u detinjstvu, verovatno, bio roman „Kako se kalio čelik” istaknutog staljiniste Fajdejeva, sada su se preimenovali u globaliste, i   gotovo da ne skrivaju mržnju i prezir prema istinskim patriotima u sopstvenom narodu, dakle prema ogromnoj većini naroda, ali i prema znamenjima i obeležjima njegove kulture. Posebno prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi. U političkoj borbi oni propagiraju metodologiju „gvozdene metle”, kojom treba počistiti neistomišljenike.

Opijen govorništvom, „gajdaš“ je u trenucima predizbornog duela sa radikalom Tomislavom Nikolićem dozvolio sebi da bude apolitično iskren i da na mitingu, koji je prenosila televizija, izjavi da ne sme da pobedi ona druga, „primitivna Srbija“. Oni koji se toga sete shvatiće u kojoj meri postoji istinski rascep između Tadića i „odmetnutog“ Čede. Ili između Mićunovića i Vesne Pešić, koja je u svojstvu ambasadora u Meksiku prva, u svom autorskom tekstu u „Danasu”, preporučila „gvozdenu metlu“, koja se kasnije prometnula u „Sablju“

Da li je Boris Tadić predsednik samo mladih, lepih, sitih, kosmopolitski nastrojeneih građana, one   „in“ Srbije, gde je preko noći komunistička elita postala građanska, a srednji sloj i seljaci proterani u „radikalni” lumpenproletarijat? Hajde da vidimo i to čudo od „demokratskog aparthejda”, taj preslikani stari ideal gde grupa porodica (sada tajkuna, bankara i političara), u ulozi šefa sale, gladnoj gomili servira novu devizu kriptokomunista: umesto „Svima po potrebama – nekima preko potreba, a ostalima šipak”. Ovoj filozofiji priključuće se u fomiranju budućeg fronta protiv brojno nadmoćnih siromaha i novi savez Čović – Karić.

Nuto veselja. Obrazuje se „demokratski“ blok oko Borisa Tadića. Na levom krilu će biti Čeda i Vesna, a partija tajkuna koji masama umesto kolača nudi salatu na desnom.

Ne treba prenebregnuti ono što ekspert Dušan Janić kaže, a to je da je za Čovićeva mandata na čelu Koordinacionog centra za južnu pokrajinu, u kojoj je Karić često viđen gost, još u Đinđićevo vreme napravljena fatalna greška (da li nemerno?). Državna imovina je, naime, prepuštena otimačini i rasprodaji, a u pitanju su milijarde dolara. To je omogućila tada usvojena strategija vlade da se pitanje društvene, a i crkvene imovine u južnoj pokrajini rešava tek kada bude određen njen status. Dakle, kada vreća bude ispražnjena, kada ispari sto milijardi dolara, koje je tokom pola veka „bratstva i jedinstva” na Kosovu investirao Beograd.

Danas je jasno da u repertoaru gajdaške svirke ključno mesto pripada   Čedinoj frakciji, koju, kako tvrde diplomatski izvori, po naređenju spolja   finansira grupa ovdašnjih tajkuna, a promoviše nekoliko televizijskih stanica.

Asistenti ove medijske frakcije su nevladini liberali iz Titovog vremena, koji Voji hoće da naplate istorijske račune koje nisu mogli da naplate Brozu. Svi oni zajedno ne brinu kosovsku brigu, već kako da u atmosferi šestog oktobra dobiju sledeće izbore i tako dođu u priliku da ispune obaveze preuzete od inostranih poslodavaca.  

Izvođači radova te kampanje zaglušivanja i busanja u demokratska prsa, ako možemo da sudimo po oštrini i prirodi pretnji koje prenose njima naklonjene televizije i štampa, od svih dunavskih ada rado bi stvorili Gole otoke, napunili ih neistomišljenicima i čekali prvi visoki vodostaj.

I Mićunović, otac ove demokratije, koja se poput paramecijuma prostom deobom pretvara u hrpu partija pa ponovo utapa u jedan front, hteo bi nazad pod zajedničku kupolu. Tako se bar dalo zaključiti iz njegovog televizijskog duela sa profesorom Vladetom Jankovićem iz DSS, Koštuničinim savetnikom i Mićunovićevim starim poznanikom.

Svekolika promena kursa unutar šarolikog sastava DS u želji za povratkom na vlast, za političke naivčine, kojih je ipak sve manje na ovim prostorima,   trebalo bi da znači da u partiji brojnih svirala iz jednog meha vlada borba različitih mišljenja. Ukratko, demokratsko višeglasje. Ali oni koji bar deset godina prate politički slalom partije koja je klopala i paljanskog vola i sedela na Miloševićevom kanabetu, a žestoko se zalagala za kaštigovanje ove nesrećne Srbijice, nemaju više iluzija.

Oni, pored ostalog, znaju da su izvođači demokratskog prevrata u kojem je, u ime pučističke demokratije i u revolucionarnom zanosu, zapaljen parlement, a uz njega i glasački listići koji su sveti dokaz valjanosti izbora, nešto kasnije glavačke izbacivali neistomišljenike iz skupštine. I istovremeno, preko svojih eskperata, počeli rasprodaju ono malo visokokotiranih segmenata ekonomije, uz visok procenat provizije na uslugu kupcima.

Većina njih u ovoj najnovijoj, možda i najprljavijoj fazi političkog šibicarenja, pomoći će svom „gajdašu“ ne samo da iznudi vanredne izbore već i da na njima pobedi. Jer ako se već prikupljaju u isti čamac, sigurno neće nastojati da ga prevrnu.

Na drugoj strani, uoči tog mogućeg novog izbornog megdana, pad rejtinga DSS ispod deset odsto, koji raduje „sestrinsku“ DS,   ozbiljan je pokazatelj da je strani faktor, koji ucenama, pretnjama, dosijeima i podmićivanjem arbitrira u našoj unutrašnjoj politici, na najboljem putu da jedinu stranku koja ispred demokratskog ima i nacionalni predznak u biračkom telu svede na kombi partiju.

Njena posestrima u Republici Srpskoj SDS,   umesto osipanja   pod pritiskom   britanskog agenta i gubernatora Ešdauna, izabrala je dovijanje i poslušnost. Okrenula se pragmatizmu u koji se, u iznudici, danas kune i DSS.

Koštunica je isporukama celog bivšeg   vrha države (osim Miloševića)   i sam   ušao u ovu političku zamku. Za nagradu je dobio mogućnost da Srbiju izvede na mučan i krajnje nesiguran put pregovora o njenom pridruženju Evropi, ali sa suspenzivnom klauzulom koja se tiče isporučivanja Ratka Mladića. Ta bukagija će hod Srbije ka dostojanstvu svesti na brzinu puža.

Elemente te strategije spoljnog faktora videli smo na delu ovih dana u Rezoluciji Evropskog parlamenta o „maltretiranju manjina u Vojvodini“ i kroz dreku osokoljene šačice Mađara. U Briselu se, na inicijativu vatikanske ispostave Opus Dei, otvara „Vojvođanska kancelarija“, što je dokaz da projekat „kosovizacije“ Vojvodine odmiče.

„Nezamisliv je presedan da se jednoj evropskoj demokratskoj državi   prekrajaju granice i da se zadire u njen suverenitet“, izjavio je premijer Koštunica ovih dana.

Premijer, međutim, ne zna da mi nismo evropska država. Da jesmo, ne bi nam Holbruk poručio da ulaznicu za NATO i EU moramo platiti odricanjem od Kosova.

Drugo, naš suverenitet je čista apstrakcija, nepotkrepljena nijednim ozbiljnim državničkim činom. Pogledajmo učinak Koštuničinog koalicionog partnera Vuka Draškovića, potencijalonog haškog klijenta. I najzad, pogledajmo stanje u vojsci, koja bi, kao i u svim drugim državama, trebalo da bude jedan od garanata tog suvereniteta.

Upravo zbog toga taj presedan je i te kako zamisliv kada smo mi u pitanju i premijer to dobro zna, a njegov brat po „demokrtaskoj materi“ to zna još bolje. Tadiću ne smeta što je politički usud Koštunicu predodredio za ulogu novog Nedića. Naprotiv. Zgodno je za izdaju okriviti onog u tuđem dvorištu, a možda i profitabilno među još uvek nedovoljno politički osvešćenim Srbima. Duvanje u demokratske gajde postaje virtuozna umetnost, a onima kojima se ona ne sviđa, koji svoju budućnost nisu podvukli žutim, na umu treba da bude misao komuniste Milentija Popovića: „Ako Srbi ne prihvataju komunizam, zamenićemo ih Kinezima.”