Dragan Milosavljević

Potpaljivanje Evrope

Višegodišnje tetošenje muslimanskog ekstremizma na Balkanu,   projektovano kao nadoknada za neoimperijalne otimačine globalizatora u zemljama islama, obznanilo se pobunom protiv prakse Evropejaca da multietničnost na sopstvenom tlu sprovode bitno drugačije nego na tlu   bivše Jugoslavije, koju su u ime “prava manjina” prvo rastočili, a potom gurnuli u verske i etničke sukobe.

Posledice ove uobičajene prakse dvostrukih standarda Z apada katastrofično su upozoravajuće. Starim kontinentom, pretežno u Francuskoj, duže od   tri nedelje hara plamen probne intifade gnevnih Alahovih sledbenika koji ne žele da budu Evropljani drugog reda.

Starosedeoci, katolici i protestanti, imaju razloga da se zamisle. Za devedeset godina broj muslimana na njihovom tlu povećan je za hiljadu puta. U Francuskoj je 1961. bilo četiri džamije, sada ih je 3.000, u Nemačkoj 1.800, a   u Britaniji 1.000.

Ako se ovaj trend demografske eksplozije muslimana i rasta broja njihovih bogomolja nastavi, u nekoj, ne tako dalekoj budućnosti, hrišćani će biti evropska manjina. Pogotovo ako se Evropskoj uniji priključe Turska, Velika Albanija i   Bosna, u kojoj se prekrajanjem Dejtonskog sporazuma islam ponovo favorizuje na štetu pravoslavlja.

Izjavom da bi „Evropa uskoro mogla postati nova Bosna ili Kosovo” poznata italijanska spisateljica Orijana Falači izazvala je buru gneva kod „politički korektnih” ljudi koji eksperimentišu sa „idealnim modelom” multietnišnosti u Sarajevu i Prištini.

Međutim, njihovo licemerje da ceh sve većoj agresivnosti islama u Evropi   plaćaju isključivo ustupcima na srpski račun donosi svoje vidjive danajske darove. Amerikanci su tu još ciničniji. „Nigde nas ne vole kao u Prištini”, rekao je ovih dana   Nikolas Berns.

Oglašavanje radikalnog islama u Fracuskoj, koje se iz Pariza proširilo na mnogo gradova, uključujući i Lion, događa se neposredno posle sličnih masovnih nereda u Birmingemu, u Velikoj Britaniji, i ubistva reditelja Tea van Goga u Holandiji.

Pridružili su im se istomišljenici u Briselu, Berlinu. Strepi i Beč, čije su kapije Turci svojevremeno opsedali. Londonski „Tajm” to komešanje zove „divljanjem unutrašnjeg neprijatelja generacije džihad”, koji, prema britanskim ocenama, „sprovodi krvavu balkanizaciju.”

Mada su prizori apokaliptičnih noći, obasjanih bakljama 7.000 potpaljenih automobila i preko izgorelih hiljadu zgrada, snimani samo sa pristojne daljine (za razliku od   svojevremeno insceniranih balkanskih   kasapnica), njihov politički saldo tek čeka da bude dobro sagledan. Ako ne javno, ono tajno,   u štabu ujedinjene, ali pridošlicama sve manje sklone Evrope.

Jer fenomen plime izuzetno fertilnih muslimana, koji se populaciono prelivaju iz svojih vekovnih istorijskih prostora, bez izgleda na oseku,    primakao se zidinama    evropskih prestonica.

Umesto da se Balkan utopi u Evropu, Evropa bi mogla postati prošireni Balkan. Pogotovo ako je tačna procena nekih analitičara da SAD smeštaju    logore za „obradu” sledbenika Bin Ladena na tlo novoprimljenih članica EU,   da bi   akcije Ladena i Zarkavija   preusmerili   dalje od   Menhetna.

Ima, dakle, u Evropi konkretnih povoda za žaljenje zbog izostanka solidarnosti sa nevoljama pravoslavlja na jugu Starog kontinenta, koji čeka da bude integrisan u zajednicu. Ima gorkog čuđenja, na ovim prostorima,    što i u sadašnjem toku krize oko Kosova, koje će, gotovo izvesno, postati država i leglo islamskog ekstremizma i terorizma, katoličko-protestantski antagonizam prema ostacima Vizantijskog Rima ponovo ima prevagu nad razumom i logikom. Pa i nad sopstvenim interesom.

Kao da su u Briselu u poigravanju sudbinom Srba zaboravili krvavu evropsku istoriju, organizovanje svetskih ratnih klanica, tevtonske pogrome Jevreja i davne krštaške pljačke Konstatinopolja, čije potomke, nosioce vizantijske baštine, nazivaju varvarima. I trguju njima i njihovim životnim prostorima. I to upravo sa onima koji im pripremaju civilizacijski Armagedon.

Sjedinjene Američke Države, stvarni gospodar Evrope, ponudile su pakistanskim,   iranskim i saudijskim fundamentalistima ključeve od   balkanske, a time   i evropske   kapije, umesto da mogući sukob civilizacija amortizuju poštovanjem prava naroda Bliskog istoka da odlučuje o svojoj sudbini i svojoj nafti.

A onda su Srbima stavili do znanja da je njihova kuća smetnja na tom putu. Generacija evropskih „šezdesetosmaša”, koja se u trku presvukla u neoliberalne kapitaliste i sluge bankarske intrenacionale (Solana, Fišer), bez   moralnih dilema odrađuje svoj deo posla. Nešto bombama NATO, nešto diplomatskim smicalicama.    

Glavni raspirivač islamskog vulkana na tlu potpaljene Evrope nisu socijalni nemiri, kako to uzbunjenim starosedeocima pokušavaju da plasiraju birokratske nomenklature. Da je tako, u pobuni bi učestvovale i ostale brojne grupe,   nisko smeštene na socijalnoj lestvici. Ne, u pitanju je nešto mnogo ozbiljnije, o čemu svedoči poznati domaći islamolog profesor Miroljub Jeftić.

„Radi se o sukoba kultura” , kaže on. Evropske muslimane   posebno    iritira NE stare Evrope priključenju sedamdeset miliona turskih muslimana evropskom miljeu. Francusko i belgijsko NE evropskom ustavu takođe je uzrok gneva.

Podizanjem svojih kulturnih i verskih navika i prava na tlu Evrope na nivo potpune jednakosti u zatečenoj evropskoj civilizaciji, a uvereni u dugoročnost svoje demografske prodornosti (po albanskom modelu),    evromuslimani su spremni na ponavljanje eksperimenta koji je uz svesnu podršku SAD već   uspeo   u bivšoj Jugoslaviji.

Podsetimo na rezultate. U Sarajevu umesto nekadašnjih 40 procenata danas   ima manje od devet odsto Srba, uz sve zaklinjanje muslimana u multetičnost. Na Kosovu je proterano autohtono srpsko stanovištvo koje je pre pet decenija činilo polovinu populacije pokrajine,   a danas   u gradovima,   osim na severu, više nema nijednog Srbina.

„Oslobodilački” terorizam

Dakle, u veku globalizacije ljudskih prava svedoci smo zamene ove plemenite teze, podržavanja secesija i malih prljavih ratova, forsiranja terorizma pod krinkom oslobodilačkih ratova i legalizovanja prava na „samoopredeljenje” narkodilera i najgoreg terorističkog ološa. Svi oni svoje sponzore u SAD i Evropi zauzvrat   kljukaju drogom i neopranim novcem,    a projekat funkcionise da bolje ne može. Uostalom, u njemu učestvuju i domači krminalci i njihovi sponzori u redovima tajkuna i političke elite, kao i institucije koje oni drže pod partijskom kontrolom.

Ali postoji opasnost da se pošast islamskog požara iz laboratorija globalne politike proširi brzinom ptičijeg gripa, jer u igri je više od socijalnih zahteva, kako se u domaćim vatrogasnim medijima sugerira. Podsetiću. Svi ti   socijalno ugroženi, za razliku od naših izbeglica iz Hrvatske, Bosne i sa Kosova, i za razliku od Roma i penzionisanih pripadnika JNA,   smešteni su    makar u stambene blokove, koje osećaju kao geta, a materjjalno su   daleko bolje zbrinuti   od naših penzionisanih prosvetara. Ne kopaju po kantama za smeće.

Oni bi, zapravo, da i na prostoru Evrope, a ne samo na Balkanu,   „ostvare pravo na samoopredeljenje svojih lokalnih zajednica”, kako to dosta kasno uviđa jedan deo zapadne štampe.

Pametnije bi u takvoj pometnji bilo da se nagoveštaj islamskog prodora na Stari kontinent kod nas analizira na način koji bi makar posredno ojačao   naše pozicije u odbrani Kosova i Metohije, na koje imamo tapije, ali nam ga ipak Sjedinjene Američke Države, uz pomoć te iste kratkovide Evrope, oduzimaju u korist   islamskih terorista. Ali umesto toga, Čeda Jovanović dopunjuje tezu nesrećnog ino-ministra da su Srbi 100 godina tlačili Albance.

Tvrđi stav u pregovorima, umesto prikrivanja naše strategije, koje u procepu između predsednika i premijera verovatno i nema, bio bi od koristi i Srbima u bivšoj Republici Srpskoj. Ukoliko već nije prekasno, jer je u novom ustavu, o kome faktički odlučuje Brisel, previđeno njihovo potpuno utapanje u većinski muslimansku i ubuduće centralizovanu Bosnu. To je praktično poništavanje Dejtonskog sporazuma od strane onih kojima treba da   verujemo kako ćemo ispunjenjem   ultimatuma i poklanjanjem teritorija   teroristima vizirati kartu za Evropu.

Ko drugome….

U stvari, u političkim strukturama Evrope od Strazbura do Brisela,   od   Londona i Pariza do Berlina, ne postoji elementarna hrabrost i   spremnost za priznanje da svi oni zajedno nastavljaju put u jamu koju su tako svesrdno kopali (svaki iz svojih motiva)   na prostorima brdovitog Balkana.

Pođimo od Francuske. Previđajući svu perfidnost taktike Izetbegovića i njegovih savetodavaca (Cimerman), preko grupe intelektualaca poput Anrija Levija, javnost u Francuskoj je ubeđivala sopstvene građane, posebno se dodvoravajući svojim muslimanima, da tamo u Bosni, kao   “srpske žrtve”, jedva opstaju   muslimani “multukulturalnog, pacifističkog pedigrea” i „evropskog formata i navika”.

Tu istu tezu, na moje zaprepašćenje, uporno mi je plasirala predsednik Kulturnog centra   Srbije i Crne Gore u Parizu   Branka Bogavac,   na jednom od štandova Sajma knjiga.

“O, tempora, o, mores”. Parama srpskih poreskih obveznika u „gradu svetlosti“ plaćamo antisrpsku propagandu i aktivnosti agilnih crnogorskih separatista koji se tamo okupljaju,   a Ministarstvo za dijasporu organizuje   u Beogradu promociju knjige Branke Bogavac. Opet o trošku   ovdašnjih   poreskih obeveznika.

Zaista, šta će nam naprijatelji kada imamo par Drašković, mentore dotične vlasnice istine o srpskim i samo srpskim nedelima u Bosni? ON vodi spoljnu politiku,   a ONA,   prema plemenskom ključu, postavlja   ambasadore i   ostale   naše predstavnike u svetu   iz redova svog   “dvorskog” okruženja.

Sramno je prepuštanje srpskih glava da budu fudbalske lopte   fundamentalističkom ološu pokupljenom po azijskim   bazama CIA, transportovanom na bosansko “igralište” uz logističku i monetarnu podršku   Al Kaide i iranskih   mula, a uz pomoć saudijskog kapitala, preko aerodroma   u Zagrebu, Tuzli i Sarajevu. Prećutana je istina o Bosni, koju ne zna evropska javnost. Na istinu ne pristaje ni gospođa Bogavac i hvali Levijev    dokumentarac “Bosna”. U toj celuloidnoj propagandi, koju su domaći mondijalisti, na čelu sa Borkom Pavićević, razvlačili od „Reksa” do Doma omladine, „Srbi su, kao i nemački nacisti, upali u muslimansku Bosnu u nameri da je osvoje”.

Dakle, nije bilo Srba u Bosni, već su to agresori iz susedne Srbije. To je,   uostalom, nešto   kao Čedina verzija istorije Kosova, od Prizrenske lige pa do stvaranja Velike Albanije pod Musolinijem, sa Srbima kao tlačiteljima u glavnoj ulozi. Mada su zapravo Srbi bili proterivani, a nekontrolisano useljavanje stanovnika susedne Albanije forsirano. Pogotovo u vreme Broza.   Dakako, ne možemo u toj propagandnoj kakofoniji izostaviti ni zahvalnicu Vuka Drašovića za literarnu nagradu Dostojevski, koji ukazuje na „Beograd kao glavnog krivca za kosovsku dramu”. Dakle, krivac nije komunistička nomenklatura   izabrana od izaslanika Kominterne, koja je planirala i udarila temelje današnjeg parčanja Srbije, a čiji je i Vuk bio fan, već je krivac Beograd. Lukav je taj vuk u   ministarskoj, diplomatskoj koži. Teško ovcama koje su mu poverene na čuvanje.  

Stado unije  

Ako se naši političari i predstavnici radi šićara opredeljuju da veruju u   propagandne izmišljotine   agencije Ruder FIN,   ne čudi što je u evropskoj i svetskoj javnosti   ignorisana   i   ona stravična epopeja progona stotina hiljada   Srba iz prozelitske Hrvatske i sa terorističkog Kosova. Mada ona danas đavolski uporno iskače iz kutije. Pravo u lice Širaku, Bleru, Solani. Ali i predsedniku Tadiću i svim hodočasnicima Vatikana, koji pozivaju Svetu stolicu da se umeša u naše   unutrašnje i spoljne poslove. Video sam u toj ekskurziji i dosta kumrovačkih đaka. Pomirili se pod svodom bazilike Svetog Petra Ravna gora i   inkubator za komunističke kadrove. Da je to neko prognozirao u „vunena vremena “ komunizma, strpali bi ga u ludnicu.

Ovaj novinar, nekadašnji dopisnik Tanjuga iz Rima ključne 1992. godine i potom   analitičar politike Svete stolice i   NATO, ima urednu dokumentaciju   gotovo neshvatljive propagadne mržnje protiv Srba i opstanka Jugoslavije,   u čemu su doslednost   pokazali   najviši vatikanski zvaničnici. Uključujući i papu Vojtilu. Sa posebnim pregratkom u toj dokumentaciji stoji šta je sve urađeno u ohrabrivanju albanskog secesionizma od 1990. do početka   agresije devet godina kasnije. Pogotovo posle papine posete Skadru. Sada se, nasuprot istini, uporno plasira priča o „mirotvorstvu” Vatikana u balkanskoj katastrofi.

U tom svetlu ne samo dvosmislene izjave iz Vatikana nego i ovdašnje    papagajsko ponavlje   njihovih   teza   o tobožnjoj   privrženosti   ekumenizmu,   u šta tobože veruju naši zvaničnici, samo su jedan u nizu dokaza odsustva ne samo dostojanstva već i elementarne poltičke savesti u našoj političkoj eliti.

A ukoliko se od Srba, kao cena opstanka, traži verska unija sa Rimom i odricanje od teritorija u korist štićenika američko-vatikanske alijanse, onda je red pitati narod da li prihvata tu nagodbu. Valjda i za Srbe postoji   referendum. Nije valjda da je vlast važnija od plebiscitarnog mišljenja onih o čijoj se koži,   verskim   ubeđenima i budućnosti   radi.

Što se Evrope tiče, ona se, po svemu sudeći,   kasno suočila sa činjenicom   da će bolno i dugotrajno plaćati ceh nemačkog ekspanzionizma, koji se kroz „humanitarne“ intervencije protiv starog protivnika Srba vratio na političku scenu. I to ponovo u ulozi glavnog zaštitnika „potlačenog“ islama na Balkanu. Na njihovu žalost, skrajnuti su od te glavne uloge strategijom Amerike da baš na Kosovu   formira svoj   ključni NATO logistički centar.

O tome opširno i dokumentovano u knjizi „Suludi krstaši” piše američka novinarka Merion Džons. A o moralnom liku glavnih albanskih   pregovarača Tačija i Haradinaja, opisanih kao notorni kriminalci i narko dileri, piše Jirgen Rot,   služeći se izvorima   nemačke obaveštajne   službe.

Svi oni potvrđuju tezu da je cilj Amerike da, pored baze Bondstil, na Balkanu   obezbedi i   potpunu kontrolu puteva nafte i gasa i pravce za dalju ekspanziju prema resursima Rusije. Zato je ulazak u Evropu teritorija južno od Zemuna bajka za lakoverne.

Upravo smo saznali da nam je ulazak u NATO žandarmeriju, što je uslov ulaska u EU, uslovljen teritorijalnim koncesijama (Berns). I tako u nedogled. Malo Mladić i Karadić, malo teritorije.

Jedna od značajnih smetnji američkim planovima u kreaciji melting pota u Evropi   jeste odlučno NE Francuske projektu novog evropskog ustava, koji trasira put ka ostvarenju plana Vašigtona „o sjedinjenim državama Evrope   sa integrisanih sedamdeset miliona Turaka”, a sve   pod kontrlom NATO. To je Maršalov plan ponovne okupacije Starog kontinenta, ali bez finansijske pomoći.

Tom dugoročnom strategijom, koja nailazi na snažan otpor stare Evrope, predviđeno je onemogućavanje njenog približavanja Rusiji, dakle,   sprečavanje rađanje alijanse mogućeg nepobedivog suparnika, koji raspolaže i pameću i resursima.

Islam, koji spopada Kavkaz a Balkan čini trajno otvorenim   žarištem, i koji je počeo da potresa evropska predgrađa, dragocen je saveznik toj strategiji Vašingtona. Šta mi zapravo znamo o iskrenosti lova na Bin Ladena, koga je, uostalom, stvorila američka CIA za potrebe Avganistana, da bi potom bio viđen u Bosni i Albaniji?

Evropska politička klasa je tek odnedavno razumela da je uzgajanje straha od Al Kaide kao razloga za prisilnu intergaciju u američki ekspanzionistički NATO front upereno ne samo protiv Evroazije,   Bliskog istoka, Afrike i Balkana već i protiv zemalja   same Evrope,   koje bi da sačuvaju svoju samobitnost,   svoje   istinske demokratske i kulturološke vrednosti. Pre svega kao protivtežu američkoj treš supkulturi koja usisava male nacije.

Eksplozije u Madridu, Londonu, požari širom Francuske trebalo bi, preko ustanovljenja   policijskih časova i ograničenja sloboda kretanja   u gradovima,   da dovedu do otvrdnjavanja evropske   politike prema   islamskoj populaciji, ali i do dezorijentacije evropske javnosti i jačanja napona verskog sukoba između hrišćana i muslimana.

I   predlozi usvajanja specijalnih zakona za obuzdavanje   terorista, po modelu Sablje, deo su stvaranja klime za urušavanje sudskih institucija Evrope i prava optuženih. Sve je to usmereno ka njenoj totalilitarnoj neofašističkoj   transformaciji.

Jer, Bežinski ne odustaje od „pravednosti podele resursa Sibira“. A za ostvarivanje ovog najnovijeg američkog sna, pored tehnike isprobane u NATO agresiji na Srbiju   i invaziji na Irak,   treba i pešadija.

Valja imati na umu da zbog pogibije 2.000 Amerikanaca u Iraku Buš ima podršku manje od 35 odsto birača. To je gore od bilo kog američkog predsednika u drugom mandatu. Najzgodnije je američke dečake zameniti onima iz strojeva bivšeg Varšavaskog pakta i balkanskog rezervata. Samo, oni sami moraju da finansiraju pancire i oružje i da ustupanjem teritorija   zasluže da ginu pod NATO znamenjem.

Nastojanje premijera Tonija Blera da britanski parlament usvoji antiteroristički zakon,   prema kome lica mogu biti držana u pritvoru tri meseca, a podrvgnuta „specijalnom tretmanu”, bez prava na advokata u postupku, koje je propalo u parlamentu, značilo je prvi poraz ovog   „poverenika” Vašingtona od 1997. godine, kada je došao na vlast. Ali taj   zaokret javnosti, koja, svojevremeno, nije prezala od prljave balkanske trgovine i   iračke avanture, govori da je i na Ostrvu, u građanskoj klasi,   shvaćeno da   uzgajanje panike na tlu Evrope radi samo za Ujka Samovu vodenicu. Kao   i   „socijalna “ pobuna   evropskih islamista.

Narodi sa više snage i samopoštovanja od balkanskih bananamena, oni    kojima novousrećitelji nisu ubili osećaj za potrebu i opravdanost samoodbrane, počinju da dižu glavu. Upravo u trenutku kada je mi stavljamo na panj   američke arbitraže, u kojoj Ahtisari samo drži sekiru,   ali ne piše i presudu. To je posao njegovih poslodavaca.