Đorđe Vukadinović

Isakov - Prvi pravi insajder DOS-a

Davno je konstatovano da autobiografije žanrovski spadaju u fantastičnu knjizevnost. A to pogotovo važi za ispovesti političara, svejedno da li aktuelnih ili bivših, jer je prirodi političkog nerva apsolutno nepojmljivo da sebe bilo kada prepoznaje u kategoriji “bivši”. U sopstvenoj percepciji političar je uvek aktuelan, a sve drugo je samo “privid”, “zatišje” (tek da se obnovi snaga, a birači prizovu pameti), dakle, samo malo duži ili kraći “predah” do trijumfalnog povratka u političku arenu. U politici se može naći svašta. Ima političkih nada i leševa. Utvara i zombija. Ali   nema penzionera.

Iako ističe da nije tipičan političar, verovatno da ni Mile Isakov, bivši potpredsednik Vlade Srbije i bivši predsednik Reformista Vojvodine, ne predstavlja veliki izuzetak u pogledu ovog samopoimanja, i vrlo je moguće da svoj trenutni “penzionerski” status smatra koliko prevremenom, toliko i privremenom pojavom. Biće da negde, u dnu duše, u nekom skrivenom kutku njegovog srca i dalje tinja nada da će zabludeli vojvođanski birači, ili makar njegovi Reformisti, konačno uspeti da razluče autentično autonomaško žito od autonomaškog kukolja, i da će se tada setiti i ponovo pozvati “našeg Mileta”, koji će im se, dakako, pomalo mrgodno odazvati i očinski oprostiti.

No, ako Isakov-političar i ne odstupa mnogo od upravo opisane matrice samopercepcije bivših političara, Isakov-politički pisac, hroničar i analitičar uglavnom daleko nadilazi ono što se pod tim imenom u Srbiji poslednjih godina može sresti. Jednostavno i pošteno, bez mnogo doterivanja i šminke, bez dlake na jeziku, ali i bez suvišnog senzacionalizma, Isakov svedoči o vremenu koje je njega i jednu šaroliku družinu pod imenom “Predsedništvo DOS-a” učinilo gospodarima političkog života u Srbiji. Čitalac njegove knjige će u njoj pronaći mnoštvo dokaza za ono što je i sam slutio i za šta su tokom prethodnih godina stizale brojne indirektne potvrde – DOS je, naime, bio skupina “slučajnih partnera”, skrpljena s koca i konopca antimiloševićevskog fronta, i kao takav apsolutno nepogodan za bilo kakvu “pozitivnu” politiku i operativno vršenje vlasti. I verovatno je jedino usvajanje polušaljivog predloga o trenutnom samoraspuštanju, koji Isakov pominje na samom početku, ovom političkom udruženju moglo obezbediti časno i trajno mesto u srpskoj političkoj istoriji.

Premda period od osnivanja do 5. Oktobra, tj. vreme u kojem je nad svima njima lebdela pretnja Miloševićeve osvete, smatra najboljim i najsvetlijim u životu DOS-a, Isakov se njime u knjizi bavio srazmerno malo, usresređujući se na postpetoktobarsko razdoblje, odnosno, period vlasti DOS-a i njegovu gotovo trogodišnju agoniju. A tu onda nailazimo na tuce i po formalno ravnopravnih političkih subjekata, krajnje nejednakih snaga i uglavnom oprečnih političkih ambicija i koncepcija,   kako se neprestano međusobno glože, trguju, udružuju, ucenjuju i ogovaraju.   (Ostaje, međutim, pomalo nejasno kako povezati i objasniti dve toliko različite slike. S jedne strane, dobro organizovanu pobedničku koaliciju koja pred sobom ruši sve insitucionalne, mentalne i fizičke prepreke, a onda, nasuprot tome, razbijenu i ljuto zavađenu interesnu grupu koja ne može niti da čestito funkcioniše, niti da se ljudski raziđe. I da li je moguće da su strah – u prvom slučaju – odnosno pijanstvo izazvano novostečenom moći zaista tako snažne sile da izazovu toliku metamorfozu kakvu je za manje od godinu dana doživeo DOS?)

Bez želje da bilo koga optužuje, ali i bez motiva da stvarnost ulepšava i prikriva, ova knjiga uverljivo pokazuje i gotovo nehotice raskrinkava prirodu sistema vlasti u postmiloševićevskoj Srbiji, i to čini bolje od bilo kog antidosovskog pamfleta. Onako, pomalo “lalinski”, opušteno, šatro nesvesno i nehajno, Isakov ilustruje odsustvo komunikacije i poverenja unutar vlade (posle uzaludnog čekanja na prijem, potpredsednik vlade piše pismo premijeru i uredno ga zavodi na pisarnici), opisuje različite prstenove moći koje je zatekao kada je ušao u vladu, pominje kako pred samu inauguraciju Đinđić priznaje da nikad nije ni čitao onaj čuveni predizborni ekonomski program DOS-a, koji je sačinio G17, a koji su svi oni zajedno teatralno potpisivali pred građanima tokom kampanje za septembarske izbore. Sve u svemu, za vatrene dosovce, naravno, jeretička, a za njihove protivnike nedovoljno radikalna i preblaga, Isakovljeva knjiga nikoga neće potpuno zadovoljiti, ali takođe nikoga neće ni ostaviti ravnodušnim.             

  Ljubitelji političkih tračeva biće ipak pomalo razočarani. Od “insajdera” tako visokog ranga moglo se zaista očekivati i nešto više pikanterija o političkim dogotovštinama iz perioda dosovske svevlasti. Ali utisak je da je Isakov namerno izbegavao da knjizi podiže tiraž i atraktivnost time što će je nakrcati takvim detaljima. A čak i oni detalji koji su se našli unutar korica (poput zaista duhovite anegdote sa Majom Gojković i naizmeničnim “hvatanjem za gušu” nje i Isakova kad nastupi čas konačnog obračuna) tu su ne zbog puke zanimljivosti, već prvenstveno radi ilustrovanja nekih opštijih, “filozofskih” i teorijsko-političkih teza do kojih je autoru bilo stalo (na primer, zaključka o relativnosti političkih prilika i ćudljivosti političke sudbine).             

Pisac uvek mora pomalo da navija za svog junaka. A pogotovo se tako što može očekivati i mora razumeti onda kada su glavni junak i pisac ista osoba. Isakov je, međutim, u najvećoj meri odoleo tom iskušenju – naročito ako kao glavnog junaka njegove priče uzmemo DOS. Ali čak i ako kao glavni lik tretiramo samog Mileta Isakova, i tada se može konstatovati tek blaga, i u svakom slučaju podnošljiva simpatija pisca prema svom junaku. Naime, Isakov (pisac i analitičar) dosta je kritički raspoložen prema Isakovu političaru i njegovim propustima, a naročito je (samo)kritičan po pitanju njegove nesposobnosti da uluči trenutak i učini ono što oseća da treba učiniti. I zaista, Isakov nije imao sreće sa političkim tajmingom. Najpre se predugo kolebao oko ulaska u vladu, da bi, najzad, u nju ušao onda kada je već bilo uputnije razmišljati o izlasku. Predugo je na svojim političkim plećima šlepovao sve otežalijeg Nenada Čanka da bi na kraju dočekao da se ovaj otrese njega. Podržao je Koštunicu na predsedničkim izborima 2002. a od toga su i jedan i drugi imali samo štete. Prvi je govorio da DOS nema budućnosti i da su potrebna uža programska udruživanja, a ostao je do poslednjeg u njemu – i na kraju ostao sam.

O većini ovih stvari Isakov govori ne samo na krajnje otvoren i iskren, nego i na neki gotovo fatalistički ravnodušan i objektivistički način. Kao da se sve to događalo nekom drugom. Ili kao da je oguglao, ili da mu (više) baš i nije naročito stalo. Ili je prosto onaj intelektualni, istraživačko-novinarski impuls u njemu, sve sa i u ovim sferama već gotovo zaboravljenim idealima odgovornosti, istine i intelektualnog poštenja, konačno pobedio političara Mileta Isakova, kome je i inače svo vreme mrsio konce i saplitao političku karijeru ?