Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Djordje Vukadinović

ČOVIĆ SE VRAĆA KUĆI

Početak novog pregrupisavanja i ukrupnjavanja na političkoj sceni Srbije simbolički je 17.10.2005. godine označen potpisivanjem ugovora o saradnji PSS- a Bogoljuba Karića i Čovićevog SDP–a. Bilo je to očekivano i više puta najavljivano finale procesa koji je otpočeo krajem leta, nakon   izbacivanja Čovićeve stranke iz vladajuće koalicije – a na neki način i mnogo pre toga.

Do ove srpske verzije spoja „rada i kapitala“ nije došlo slučajno. I ranije je Karić pokušavao da se udruži sa Čovićem, a kontakti su, navodno, postojali još u vreme osnivanja Socijaldemokratije, kada je tada sveži Miloševićev disident Čović, pored Vuka Obradovića i Dušana Janjića, figurirao kao kandidat za predsednika ove stranke, u čijem stvaranju je Bogoljub Karić imao nikad do kraja rasvetljenu ulogu.   Kontakti su obnovljeni tokom kampanje za gradonačelnika Beograda, kada je Karić gotovo do samog kraja pregovarao sa Čovićem da ovaj bude kandidat PSS-a, što se nije ostvarilo samo zato što je Čovićeva „cena“ u tom trenutku bila visoka, njegove rezerve prema Kariću još uvek prevelike, a uslovi koje je zahtevao za Karića neispunjivi. Ali nakon što ga je nakon jedne obostrano sumnjive računice Koštunica definitivno odstranio iz vrha državne politike, pala je i   politička „cena“ pragmatičnom i realističnom Čoviću, a što je trgovini svih vrsta vični Karić dobro osetio i umeo da iskoristi.

Sporazum je zaključen na obostrano zadovoljstvo, jer obe strane u prvi mah dobijaju dosta, a gube relativno malo. Karić sa Čovićem nije dobio bog zna šta na dodatnim procentima u glasačkom telu (premda ne treba zanemariti da pored "svojih" 1-2 odsto u biračkom telu, Čović kod dobrog dela glasača koji nisu previše stranački identifikovani uživa izvesne simpatije i respekt tehnokrate i sposobnog državnog službenika), već pre svega u političkom, kadrovskom i organizacionom smislu, jer dobija saveznika koji je poznat po dugom političkom stažu i iskustvu, koji i inače krasi funkcionere SDP-a. Nasuprot tome, PSS, kao mlada i tipična liderska stranka, osim svog predsednika – i, eventualno, njegovog brata Dragomira - nema nijednu verziraniju niti politički talentovaniju figuru, pa će na taj način doći do dragocenog kadrovskog pojačanja. Iako već pomalo izraubovani prevelikom medijskom pažnjom i čestim političkim lupinzima, Čović i njegova ekipa na čelu sa Orlićem i Nestorovičkom nesumnjivo deluju kao pravi medijsko-politički "drim-tim"   u odnosu na dosadašnju re-prezentaciju PSS/a. Sa druge strane, Čovićeva stranka kojoj je nakon izbacivanja iz vlade pretila politička i medijska marginalizacija kroz ovaj savez dobija preko potreban medijski prostor, a eventualno i dodatna sredstva za političko delovanje na onaj deo glasača koje u prvom redu tišti teška socijalna situacija, i godi im šira, levoegalitarna ekonomska priča. I konačno, a zapravo prvo, bez obzira što je Karićev rejting u brojnim istraživanjima javnog mnjenja nesumnjivo prenaduvan, on je u svakom slučaju još uvek znatno iznad izbornog cenzusa, što znači da predizborna koalicija sa PSS Čoviću i SDP-u opet garantuje političko preživljavanje i parlamentarni status i nakon sledećih izbora.  

No, ovaj savez na dubljem nivou i na duži rok ipak za njegove aktere donosi određene rizike i posledice koje se teško mogu izbeći. Čovićevo prestrojavanje uz Karića ovome samo delimično pegla demagoški imidž i preko njegovog populizma prevlači samo tanku šminku „ozbiljne i iskusne socijaldemokratske alternative“ vladajućoj neoliberalnoj paradigmi. Drugim rečima, otvoreno je pitanje da li će Čović popraviti Karićevu, ili, pak, više upropasti sopstvenu političku reputaciju. Osim toga, Čović je, verovatno ne sasvim bez razloga, stekao neslavan atrubut "strankolomca" i političkog individualca koji nerado i teško funcioniše timski - sem u timovima u kojima je on sam vlasnik, trener, golgeter i kapiten – što će ga pre ili kasnije voditi u sukob sa Bogoljubom koji i sam neguje sličnu sportsko-političku filozofiju. No, sve dok imaju zajednički interes – nove izbore i ulazak/povratak u vlast – a pred sobom vide zajedničkog neprijatelja u liku sadašnje republičke vlade, njihov savez će kako-tako funkcionisati. S druge strane, potencijalno Čovićevo levičarstvo koje je u perspektivi moglo da se produbi i nađe odziva kod nezadovoljnih društvenih slojeva, ovim političkim brakom je dosta kompromitovano i teško da će moći izbeći spuštanje na nivo površne antitajkunske demagogije i novokomponovanih populističkih fraza, koje možda lepo zvuče, ali prazno zveče. Naročito sa ekrana Karićeve televizije.

Sve u svemu, može se reći da je iz čitave ove kombinacije Karić izvukao neposrednu političku i psihološku, a Nebojša Čović medijsku i materijalnu dobit. I svi će kratkoročno biti zadovoljni, uključujući i vladu koja kao da je u ovom savezu dobila naknadno opravdanje za letošnje, kako se činilo, pomalo ishitreno odstranjivanje Čovića iz svojih redova. A o štetnim posledicama, kako po same potpisnike, tako i vladu i ukupnu političku scenu, svako će, po receptu Skarlet O Hare, i u najboljoj nacionalnoj tradiciji - razmišljati sutra. Kada "prohuji sa vihorom".   

 

 
     
     
 
Copyright by NSPM