Home
Komentari
Kulturna politika
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Političke teme

   

Slobodan Divjak

Žal za vremenom Sablje                                       

U poslednje vreme svedoci smo agresivnog ideološkog nastupa političkih snaga koje su na poslednjim parlamentarnim izborima doživele krah i potpunu marginalizaciju. Reč je o jednoj, nekada svemoćnoj, liniji unutar bivšega DOS-a, sada uglavnom okupljenoj oko Centra za modernu demokratiju. Ona, koristeći se svojim velikim uticajem na pojedine medije, pokušava da ponovo stvori atmosferu pogodnu za uvođenje "vanrednog stanja" u Srbiji koje bi zaustavilo njeno tegobno, ali ipak relativno uspešno kreatanje u pravcu stabilizacije parlamentarnog sistema i učvršćivanja pravila pravne države.

Ono što je karakterisalo i što i dalje obeležava tu grupaciju jeste prezir forme (univerzalnih pravila igre) kao instrumenta za izražavanje političke volje građana, tj. naroda. Opravdanje za taj prezir nalazi se u oceni da su kulturnom obrascu dominantnom na ovim prostorima potpuno tuđi evropski principi i vrednosti za koje se ona navodno zalaže. Eksponenti tih političkih snaga kao da hoće da kažu: te mase, pošto su neukorenjene u evropski duh i s onu stranu modernih moralnih uverenja, predstavljaju duhovni talog premodernog doba. Otuda se, po njima, evropeizacija srpskog naroda ne može zbivati posredsvom normalnih mehanizama parlamentarnog sistema, već tako što će uski krug prosvećene srpske elite spolja unositi u taj narod evropski duh (evropske religiozne, etičke i političko-pravne principe).

Kako   postojeću srpsku kulturno-vrednosnu paradigmu tretira kao nešto što se u potpunosti opire njenom cilju (modernizacija Srbije), ova naša samozvana elita vidu u stvaranju atmosfere permanentnog vanrednog stanja najpogodniji medij za vlastito delanje. Jer se u takvom ambijentu otvara prostor za   intervencije kojima bi se, pošto nisu sputane pravnim i demokratskim normama, ubrzalo "istorijsko vreme". To bi bila neka vrsta demokratije bez naroda, tj. bez javnosti sastavljene od mislećih građana koji upravljaju sami sobom razmatrajući različite političke alternative i opredeljući se na slobodnim izborima između njih.

Nešto nalik simbiozi levičarskog i desničarskog ekstremizma čija je zajednička tačka decizionizam, tj. donošenje političkih odluka mimo bilo kakvih institucionalnih i normativnih ograničenja.

U najboljem slučaju, institucionalne provere i pravni formalizam shvataju se tu kao fasada, kao pokriće za autoritarnu političku volju koja svoje odluke donosi "ad hoc", arbitrarno, ne obazirući se ni na legalizam ni na moralne norme, pošto ona običajni moral i tradicionalnu mudrost smatra antimodernim, a parlamentarni političko-pravni aranžman nečim što tradicionalističkim (čitaj antimodernim) političkim opcijama obezbeđuje prevlast jer njih podržava većina navodno antievropski orijentisanog biračkog tela.

Prava ideološka nastrojenost političke grupe o kojoj je reč izašla je na videlo dana tokom vanrednog stanja kada je sprovođena sada već čuvena akcija Sablja. Formalno uvođenje vanrednog stanja samo po sebi ne mora, naravno, biti antiliberlni, tj. antidemokratski čin. Ali, vanredno stanje, uvedeno prema liberalno-demokratskim kriterijumima, ne može vladajuću garnituru osloboditi svih pravnih ograničenja, posebno kad je reč o zaštiti elementarnih ljudskih prava. Međutim, naša samozvana proevropska elita kao da je pošla je od pretpostavke da u vanrednom stanju ovlašćenja suverena (vladajuće garniture) moraju biti neograničena, jer on u toj situaciji stoji potpuno izvan ili iznad pravnog sistema validnog u normalnim prilikama.

O tome ponajbolje svedoči činjenica da su tokom Sablje kršena najelementarnija ljudska prava, čak i ona zagarantovana još 1679. u Habeas-korpus-aktu kojim se fiksiraju uslovi pod kojim neko može biti uhapšen i prava uhapšenika. To ne treba da čudi ako se ima u vidu da je vanredno stanje korišćeno kao sredstvo za bezobziran obračun sa političkim neistomišljenicima i za proizvodnju političkih zatvorenika. Iz tih razloga Sablja će ostati upamćena ne toliko po efikasnom slamanju mafijaških klanova i rasvetljavanju ubistva Zorana Đinđića, koliko po sejanju straha, izazivanju velike pravne nesigurnosti i pokušaju da se pravosuđe očisti od nepodobnih (čitaj autonomnih) ličnosti i stavi pod kontrolu izvršne vlasti.

Da nije bilo pritisaka iz inostranstva, vanredno stanje bi se produžilo u nedogled, jer je to bila želja upravo grupacije koja sada "diže glavu", optužuje sve i svakoga bez ikakvih dokaza i nostalgično priziva reprizu svoje strahovlade tokom koje su carovali bezakonje, politički voluntarizam i profesionalni diletantizam.

Pitanje koje nameće strategija ove marginalne političke grupe jeste da li evropeizacija Srbije može biti na delu ukoliko se za to upotrebljavaju antievropska sredstva: nasilje nad tradicijom, apsolutizacija   jedne ideološke opcije, isključivanje proceduralizma, podele vlasti i institucionalne provere, prizivanje jakobinskog terora i slično.

Pošto sva ta sredstva imaju kao svoj zajednički imenilac - prezir izražavanja narodne volje, podsetio bih na reči znamenitog liberala Aleksisa Tokvila: " Narod učestvuje u sastavljanju zakona izborom zakonodavaca, a u njihovoj primeni izborom zvaničnika izvršne vlasti; može se reći da on sam vlada, toliko je udeo prepušten administraciji malen i ograničen, i toliko ta administracija oseća da joj je izvor u narodu, pa se pokorava sili iz koje izvire. Narod vlada američkim političkim svetom kao Bog vasionom. On je izvor i utoka svega; sve iz njega izvire i sve u nj uvire."

Svaki parlamentarni sistem podrazumeva priznanje političkog i duhovnog punoletstva svojih građana. Naravno da je u njegova pravila igre uključena i puna sloboda kritike pređašnje istorije zemlje, njenih kulturnih tradicija i obrazaca: suština modernog pluralizma i jeste u tome što on, pošto nijednom odnosu prema tradiciji ne jemči privilegivan status, podstiče utakmicu različitih političkih pristupa kulturnoj istoriji. Ali politički arbitar, makar samo privremeni i relativni, koji će odrediti "političku težinu" tih različitih pristupa prošlosti i postojećoj običajnoj paradigmi može biti jedino volja građana izražena na višestranačkim izborima. Ignorisanje te činjenice nužno bi vodilo uvođenju u igru viška nasilja u logiku parlamentarnog sistema, tj. favorizovanju koncepcije prosvećenog apsolutizma. Međutim, praktikovanjem te koncepcije ne može se u današnjem kontekstu evropeizovati Srbija niti se može na taj način ući u EU.

Jer suštinu današnje Evrope ne čini nijedna posebna koncepcija ideologije, morala i religuje, niti nekakav jedinstveni evropski duh, već univerzalizovano pravo. U modernim evropskim demokratijama nema nijedne vrednosti koja bi bila iznad vrednosti prava. U pluralističkim društvima sve može imati alternativu osim univerzalnih pravila igre, iz prostog razloga što su ta pravila uslov bez kojeg ne može biti pluralizma, posebno onog političkog.

Dakle, prosvećeni apsolutizam je danas anahronizam, a kada ga zagovaraju oni kojima ne bilo na odmet dodatno prosvećivanje i stručno usavršavanje, onda je to tragikomedija.

Sadašnjoj vladi se ne može pripisati sklonost ka antiproceduralizmu i antilegalizmu, kao ni to da ona shvata evropeizaciju Srbije kao njeno potpuno odricanje od vlastitog kultunog identiteta.                      

 

  

 
     
     
 
Copyright by NSPM