Dušan Ilić

REVOLUCIONARI, DOSTA JE BILO !

Prošog vikenda u   Domu omladine (čudne li koincidencije), osnovana je nova stranka crvene boje.

Površno zainteresovani građanin mogao bi pomisliti da je to samo još jedna u nizu stranaka u Srbiji koja je nastala cepanjem jedne velike, ili ujedinjavanjem više malih stranaka koje traže način da opstanu na uzburkanoj površini naše političke scene.  

Neće biti da je tako.

Nije se ovde dogodilo okupljanje poštovalaca Zorana Đinđića i nije ovo pokušaj da se na uspomeni na tragično preminulog predsednika vlade napravi stranka koja će nastaviti da čuva njegov lik i delo i koja će nastaviti da razvija njegovu političku viziju.

Da je tako verovatno bi neko od članova porodice pokojnog premijera bio prisutan.

Nije se u Domu omladine dogodilo ni osnivanje stranke koja se zalaže za liberalna politička načela kakva   poznaju savremena politička teorija i svetska makroekonomska nauka.

Da je tako ne bi ikonografija bila crvena i ne bi se pravio novi kult ličnosti nego bi se pričalo o slobodnom tržištu i protoku kapitala, roba, usluga i radne snage.

Ovde se dogodilo nešto drugo.

Dogodilo se Srbiji ono što joj u ovom trenutku nije potrebno.

Formirana je Partija koja je na svom samom trenutku nastanka pokazala da želi stalno podeljenu Srbiju. Srbiju podeljenu na Crno i na Belo, na Nas i na Njih, na Demokrate i na one koji to nisu, na one koji su za evropsku Srbiju i na one koji za to nisu.

Jezik kojim su formalni osnivači govorili jasno to potvrđuje.

Spominjala se čak i   krv i gvozdena metla!

Sve je to jasan znak da se tog dana reorganizovala se i pregrupisala revolucionarna levica, i to ona reformska, ona koja je još kao studentarija opominjala Broza da je skrenuo sa pravog puta u bolje sutra i koja ga je uz kozaračko kolo vratila na puteve izvornog marksizma.

Doduše, formalni osnivači su nešto mlađi iako su uglavnom već stigli i da postanu bivši. Dodali su novi Crveni Liberali svom imenu i reči za koje su svako na svoj način i životno vezani: «Demokratska» i «Partija», kako je kome bilo bliže srcu.

Ja mislim drugačije od njih i nisam u tome usamljen.

Ne gradi se demokratska Srbija na crno beloj podeli. Ne vodi jedini put u Evropu kroz vanredno stanje, ne čuva se duhovno i kulturno jedinstvo jednog naroda podsticanjem Onih Drugih da odu i da se sklone i da za njih u budućnosti nema mesta.

Ne traži niko od nas da se odreknemo dela svoje teritorije da bi nas primio u svoje društvo.

Ni zvanični Brisel, ni zvanični Vašington.

Naravno, nije mi namera da osporavam pravo bilo kome da se bavi politikom, ali zar nije tužna slučajnost da se   baš u trenutku kada započinju pregovori o budućnosti Kosova i Metohije, u trenutku kada su   Narodna Skupština, Predsednik Republike i Vlada Srbije na putu da načine zajedničku platformu koja bi bila podržana konsenzusom svih, i vlasti i opozicije, u Srbiji   formira parlamentarna stranka (!!!), koja se zalaže za nešto drugo (šta god to bilo).

Obilazeći parlamente susednih zemalja, poslanici koji su predstavljali stavove Srbije i Crne Gore o situaciji u regionu i koji su se zalagali za nepromenljivost granica, dobili su od suseda dobronamernu kritiku:»Slažemo se mi sa Vama, ali zar nema i u Srbiji onih koji podržavaju samostalno Kosovo?»

Rečnik kojim govore čelnici Crvenih Liberala oštar je prema svima koji misle drugačije.

Revolucionari nemaju milosti ni prema kome. Ni prema iskonskim političkim protivnicima oličenim u DSS, ni prema doskorašnjim stranačkim drugovima iz DS koji su po njima napustili «Njegov put».

Boris Tadić im je kriv koliko i Vojislav Koštunica, a Vojislav Koštunica   koliko i Crkva.

Nisu Crveni Liberali zaboravili ni one koje treba počistiti «gvozdenom metlom», a njih će počistiti oni koji su «preduslov ostvarivanja politike LDP, a to su   pošteni policajci, tužioci i sudije iz akcije Sablja«!

A ti koje treba počistiti gvozdenom metlom su oni koji su im ustvari i najpotrebniji: unutrašnji neprijatelji koji koče revoluciju koja teče. Nije važno koje su boje i iz koje su opcije, važno je smo da «koče».

Bez unutrašnjeg   neprijatelja Crveni Liberali i ostali revolucionari nemaju smisao postojanja.

Ako nema podele u Srbiji na Crno i Belo, na Brze i Spore,   protiv koga će se oni boriti? Na osnovu čega će se prikupljati donacije sa svih strana?

Zato je za njih najopasnija ona Vlada koja miri dve decenijama podeljene Srbije, ona Vlada koja uvodi Srbiju i Državnu Zajednicu u Evropske tokove. Za njih je najopasnije da se drugi svetski rat u Srbiji završi i da se ratovi i nesreća iz devedesetih prevaziđu.

Mi koji mislimo drugačije verujemo da u   Evropi nema ekstrema, nema Demokrata i onih koji to nisu, nema Nas i Njih. Evropa je nastala na konsenzusu i u njoj nema mesta za Gvozdene metle i u njoj se svi pitaju za mišljenje.

Nalazimo se u velikom trenutku naše istorije, u trenutku kada Srbija kroz regionalne i evropske integracije rešava svoj državno pravni status.

U jednom neprimetnom treptaju vremena Srbija je napustila svoja revolucionarna lutanja i pošla   putem evolucije u evropsku zajednicu država i naroda.

Neki su taj trenutak razumeli, preuzeli na sebe veliku odgovornost i započeli dug i težak put. Neki nažalost nisu. Oni i dalje mašu crvenim zastavama.

Vreme je da se revolucionari odmore. Dosta je bilo, revolucijama je došao kraj.

(Autor je poslanik u Skupštini SCG)