Darko Velimirović

Požarevački „new deal“

DSS u političkom škripcu

U Srbiji se na žalost „primarna“ politika nikad nije vodila javno, građani su ovde odavno naviknuti da političke događaje „čitaju“ pre svega kroz njihove posledice. To u suštini predstavlja glavni razlog zbog čega u Srbiji ne postoji dovoljna kontrola javnosti nad politikom i političarima. Zato mi nije primarna namera kao autora ovog teksta da „raskrinkam“ jedan tajni dil, već da pokušam da sagledam njegove ukupne političke posledice.

Postoje samo dve opcije: DSS je u potpunosti samostalno (bez uticaja SPS-a) promenila svoju predhodnu politiku i ne postoji nikakav tajni dil sa socijalistima. Druga mogućnost podrazumeva tajni dogovor, i njom ću se ovde baviti, jer mi se čini da snaga argumenata radi upravo za nju, učinivši je trenutno mnogo izvesnijom.

Ideološki se DSS, od trenutka formiranja Koštuničine vlade, nalazi u nekoj vrsti političkog ćorsokaka, u nekoj ideološki potpuno slepoj ulici iz koje se čini da izlaza nema, a da se glavom ne udari u zid. Glavna i polazna tačka DSS-a pred dolazak na vlast bila je stvaranje tzv. „pravne države“, ono što njegovi protivnici podsmešljivo nazivaju „legalizmom“. Za vreme vladavine DOS-a, od tog istog DSS-a mogla se slušati ideološko-politička tirada o tome kako su u Srbiji pojedinci iznad zakona, kako zakon mora biti poštovan od strane svih i biti primenjen u svim situacijama gde se njegova primena očekuje, kako pravda i pravo u Srbiji konačno moraju doći do izražaja, što će pak biti slučaj kad oni dođu na vlast.

Dolaskom na vlast DSS je ideju „legalizma“ podredio novoj, u tim trenucima činilo se pragmatičnijoj: „širokom koalicionom potencijalu“. Zarad „širokog koalicionog potencijala“ – u prevodu: formiranja vlade i zauzimanje važnih poluga vlasti – DSS je iz političkog naftalina izvukao SPS, rehabilitujući je i učinivši tu partiju političkim korektivom života u Srbiji, čime ne samo da je učinila istorijsku nepravdu već i sebi medveđu uslugu.

Od trenutka kad je SPS počela da daje podršku Koštuničinoj vladi, od funkcionera DSS-a mogli smo da slušamo razna talambasanja na temu – kako je u slučaju SPS-a reč o jednoj „sasvim izmenjenoj partiji“, kako su se „Socijalisti odrekli Slobe zarad podrške vladi“. Saznali smo od ideologa DSS kako u SPS sada sede „dobri momci“, zainteresovani za „budućnost“ Srbije. Valjda baš zbog te „promenjenosti“ socijalista, bili smo svedoci izglasavanja u skupštini Srbije zakona o pomoći porodicama „privremenih“ stanovnika Ševeningena, najave ukidanja Specijalnog suda... I konačno obustavljanje krivičnog gonjenja Mirjane Marković i Marka Miloševića, čijim slučajevima ću se ovde baviti. Srbiji postaje sve jasnije, i svakim danom će joj biti jasnije, ko se suštinski zarad tog „političkog braka“ između SPS-a i DSS-a u stvari promenio, ko je odbacio svoje političke principe – da li DSS ili SPS. No, čini mi se da o svemu dovoljno govore skorašnji događaji.

Naravno da će ideolozi DSS-a imati grdne muke da pre svega svojim biračima, koji su se skoro celu deceniju borili protiv Miloševića, objasne i rasvetle postupke svoje partije. Oni su već do sada imali silan problem da objasne svom glasačkom telu zašto je Čeda Jovanović gori od Ivice Dačića, Zorana Anđelkovića - Bakija, Milorada Vučelića, Milutina Mrkonjića... Otud valjda i pucanje političkih penala DSS-ove „teške artiljerije“ sa porukama „jakobinci“, „montanjari“, „ekstremisti“... Naravno, sve pod uslovom da je, sem političke mržnje, povod za penale bila i politička svrha. Inače teško bilo ko može ubediti srpsku javnost da su glavni problem ideologa DSS-a, i samog DSS-a, Jovanović i grupacija koja je van parlamenta pa da zahteva toliko trošenje „političke energije“ sa njihove strane, koliko je utrošeno u slučaju „Jovanović“. O tome koliko je ta strategija politički uspešna, pokazaće nam neki naredni izbori.

Baveći se tuđim političkim ideologijama – npr. Jovanovićevom – DSS-ovim ideolozima promakla je njihova. Ozbiljnu šansu da se na vlasti „pokažu“ kao konzervativna stranka evropskog kova, što su i najavljivali, proćerdali su zarad opstanka na vlasti po svaku cenu. Zarad ispunjenja prohteva i hirova socijalista spremni su ne samo na političke egzibicije, već na totalnu ličnu političku diskreditaciju. Danas se sa pravom možemo upitati – gde je granica? Dokle SPS može da ide u svojim ucenama, a Koštunica sa svojom poniznom popustljivošću prema isturenom odeljenju ševeningenskog kazamata.

Zamislimo hipotetički da SPS-u na Glavnom odboru „padne na pamet“ da od DSS-a ultimativno zahteva puštanje Legije iz pritvora, kao što im je onomad palo na pamet da ucene DSS „oslobađanjem“ Mire i Marka pred domaćim pravosuđem ukoliko žele da i dalje imaju njihovu podršku , a sve zarad mogućnosti da otac i muž vidi sina i ženu u Ševeningenu. Pa i Legija je i otac i muž! I Legija ima porodicu, imaju je i Milan Lukić, Rade Marković i mnogi drugi! Ako je zalog za podršku vladi i par zakona, uključujući onaj o NIS-u, obustavljanje krivičnog gonjenja M. Miloševića i M. Marković, šta će biti kad na red bude došla privatizacija domaćih rafinerija? Hoće li onda socijalisti zahtevati od Koštunice da Dragoljuba Milanovića vrati na čelo RTS-a?

Marko i Mira – opet!

Da je bilo koji „prosečan građanin“ ove zemlje izvršio krivično delo prinude, ili se osnovano sumnja da ga je izvršio, kao što je slučaj sa Markom Miloševićem, protiv njega bi po zakonu trebao da se vodi krivični postupak, a ne da se obustavi. Slično je sa krivičnim delom zloupotrebe službenog položaja gospođe Marković. No, M. Milošević i M. Marković nisu „prosečni građani“ ove zemlje, oni su politički miraz koji je SPS doneo DSS-u za podršku Koštuničinoj vladi. Oni su deo političke (u)cene od strane SPS-a za podizanje ruku poslanika za zakone koji se kose sa dobro poznatim programskim načelima srpskih socijalista.

Glavni paradoks je da su čak i M. Milošević i M. Marković, pored DSS-a, takođe žrtve ove „političke pogodbe“, tačnije ucene socijalista. U slučaju da su ovo dvoje nevini, kao što su nam poručivali pre bega iz zemlje, zašto im je oduzeto pravo da tu svoju „nevinost“ i formalizuju sudskim putem?

Sudska praksa je stolećima pokazivala da nema većeg zadovoljenja pravde po „nepravedno“ osumnjičenog od oslobađajuće presude. Obustavljanjem sudskog postupka protiv ova dva građanina, vlast je dokazala da nije u stanju da sprovede ono što je pre izbora obećavala: pravo i pravdu za sve. Takođe je dokazala da joj je važniji opstanak na vlasti nego važenje zakona za sve i u svakoj situaciji.

Druga je stvar što je M. Miloševiću i M. Marković takođe učinjena medveđa usluga i što će ostati večita sumnja, prisutna u javnosti, a vezana za ova dva građanina: da su kriminalci koji su se „izvukli“ zahvaljujući mešanju politike u posao pravosuđa, a ne zahvaljujući tome što su „nevini“.

Koliko su uzaludna i smešna pravdanja aktuelne vlasti da je sudstvo ovde nezavisno od političkih pritisaka, te da na ovdašnje sudstvo nemaju uticaja, govori nam činjenica da se u dva odvojena sudska predmeta, za koje je javnost i te kako zainteresovana, stopira krivično gonjenje u razmaku od nekoliko meseci, a Markov postupak se stopira u doba „letnje pauze“ za sudove, dakle onda kad mu vreme nije.

O shvatanju „nezavisnog sudstva“ od strane ovdašnje vlasti takođe nam govori i skorašnji primer vladike Jovana. Naviknuti na bahatost prema sudstvu u svojoj državi ovdašnje vlasti su od političkih struktura susedne Makedonije tražile ne da vladika bude aboliran, već da makedonska vlast izvrši pritisak na svoje sudstvo i mimo tamošnjih zakona pusti vladiku na slobodu. O tome koliko je u ovaj državi moguć uticaj politike na sudstvo govori nam i podatak da se pored zdravstva u ovoj državi sudstvo nalazi na vrhu korupcijske piramide.

Takođe dovoljno govori i javno priznanje Velimira Ilića, ministra u Koštuničinoj vladi, da je izigravao medijatora celog projekta i posredovao u celoj stvari izdejstvovavši slobodu za Marka. Kao što je Filipe Gonzales ubeđivao svojevremeno Miloševića, dakle suptilno i natenane, tako je aktuelni ministar ubedio oštećenog u slučaju Marka Miloševića da povuče svoj iskaz pred tužiocem, da zaboravi na motornu testeru i batine zadobijene od drški pištolja u potiljak od strane Markovog obezbeđenja.

Poseban slatkasto bizaran ton celoj stvari daje i činjenica da se i lokalni funkcioner Karićevog PSS-a iz Požarevca obreo u Palati pravde kad je oštećeni davao sporni iskaz sve onako kako je izjavio: „slučajno“. Još je veća politička bizarnost bio i nedavno dati intervju Bogoljuba Karića evropskom izdanju Blic -a, poznatijem kao Blic Evropa , u kom ljubitelj isključivo domaće salate smelo izjavljuje da će on kad dođe na vlast Mira i Marko biti u Srbiji. Može se samo pretpostaviti da je i ovaj intervju dat „slučajno“, između dve berbe zeleniša!

Naravno da tužioc u slučajevima M. Milošević i M. Marković nije prekršio zakon, ali ga nije do kraja ni ispoštovao. Posle saznanja da je porodici oštećenog prećeno svih ovih godina, o čemu svedoči pismo majke oštećenog preko advokata Vladana Batića dato na uvid javnosti, tužilac ne samo da nije smeo da prekine istragu, već je morao da je proširi.

Uzred, ostaje totalna misterija, da li je igde na zemaljskoj kugli zabeležen slučaj da tužilac „sudski efektivno“ saslušava van glavnog pretresa. Šta ćemo ako se ustanovi da npr. oštećeni nije mogao da da validno svedočenje usled npr. prinude, psihičke ili druge bolesti, dakle u slučaju da svedočenje nema validnu pravnu snagu. Bruka i sramota, ne samo po tužioca, već i onog ko ga je postavio.

Epilog

U slučaju da je navedeni primer slika i prilika države onakve kakvim je vidi vladajuća partija, moramo se kao građani zapitati imamo li mi uopšte budućnost pod ovom vlašću, za koje postoje građani „jednakiji od drugih“. U slučaju da iza cele stvari ne stoji vlast, onda se moramo upitati ko zaista vlada Srbijom? Da li je ova vlast zajedno sa vladajućom partijom toliko nesposobna da u prvom slučaju podržava, a u drugom toleriše ceo ovaj pravni karambol koji smo imali prilike da gledamo proteklih nedelja.

Da li je to pravna država koju su obećavali u predizborno vreme? Takve stvari vezane za sudstvo, koje danas gledamo, bile su moguće u ovoj zemlji samo za vreme socijalista. Traje li i dalje njihovo vreme?

Cela afera oko porodice Milošević po svemu sudeći skupo će koštati vladajuću partiju, kao što je već sad košta ucena socijalista. Prema anketama, vlada Vojislava Koštunice opasno se približava polovini podrške koju je pred poslednje izbore imala Živkovićeva vlada. Ovakve afere ne samo da govore da vlada i njeni ministri neozbiljno shvataju sami sebe, već šalju i vrlo jasnu poruku građanima da aktuelna vlada nije ništa drugo do interesna grupa, u svom izvornom značenju te jezičke kovanice, samo treba još ustanoviti čije interese sprovodi.

Kao što je čuvena konferencija za štampu Dejana Mihajlova doprinela propasti predsedničkog kandidata vladajuće koalicije na poslednjim predsedničkim izborima, tako će i ova afera još više urušiti DSS. Potraje li ova vlada još neko vreme, i bude li imala „rezultate“ i svetonazore kakve danas ima, pitanje je hoće li vodeća stranka vladajuće koalicije uopšte ući u parlament na izborima koji neminovno slede.

Baveći se „jakobincima“, ideolozi DSS – pri tom ne «primećujući» socijaliste i ne pokušavajući da počiste svoje dvorište – i zaneti čarima „širokog koalicionog kapaciteta“ ove partije, nisu ni primetili kako se od DSS strateški i na duži rok verovatno stvara „politički privezak“ neke sledeće vladajuće partije (SRS ili DS). Od harizme svog lidera koji je svojevremeno među građanstvom imao podršku veću nego Tito u friziranim anketama svoga doba, uspeli su da naprave niskobudžetnu zanimaciju srpskih kafana i medija u kojima se raspravlja šta je sledeće na redu da se da SPS-u ne bi li se još koji mesec ljuljuškao u premijerskoj fotelji, sve sanjajući snove o „pravnoj državi“ koju za njegovog mandata izgleda dočekati nećemo.

No, nije sve tako bezizlazno po DSS kako se u ovom trenutku čini. Neophodno je da ova partija donese ozbiljnu odluku i da odluči vredi li dalje opstajati na vlasti, i ako vredi po koju cenu to treba da se čini. Afera sa porodicom Milošević i srpskim pravosuđem neće možda biti odlučujuća po konačnu sudbinu DSS-a, ali je svakako dobar povod za razmišljanje jer se naslućuje da je tek jedna u predstojećem nizu. Naravo, ako u DSS-u ne uviđaju da se Srbija još uvek seća Markovog terora, torture, šverca, bahanalija, pucnjave, tuča, pretnji, pritisaka, ucena, maltretiranja, čak i policije na niškom auto putu, parfimerija, Bambilenda, Madone... onda će ih Srbija na to podsetiti.

Afera sa Miloševićima govori nam da je pred Vojislavom Koštunicom vreme odluke slično onakvo kakvo je bilo pred Živkovićem dok je bio premijer. Ako Koštunicu Marko i Mira politički ne dokrajče – sigurno ga neće politički ojačati!

(17.08.05)