Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Kosovo i Metohija

   

IN VIVO

Željko Cvijanovic

KOSOVO I METOHIJA: Najskuplje srpsko da

Ne baš nov, ali prilično svež. To je bio utisak o Koštuničinom nastupu u ponedeljak u Savetu be z bednosti UN, kada se pojavio kao poslednji nosilac jedne nesrećne srpske kosovske štafete, koja već traje koliko i ovda š nji prosečan vek. Naravno, Koštunica je, otpočinjući poslednju ruku pregovora o Kosovu i Metohiji, ucrtao onu crvenu liniju, koja ovaj put ne znači kako smo spremni svi do poslednjeg da za Kosmet izginemo, ali da drame ne fali, ona graniči poslednju liniju njegovih pregovora koja glasi: on definitivno neće biti taj koji će reći da nezavisnosti Kosmeta.

Ali to je ono što nije posebno novo. Novo iz Beograda je da Koštunica, prvi koji posle Slobe ozbiljno pregovara o Kosmetu, nije ona vrsta miloševićevskog ignoranta, koji će poverovati kako su on i njegova zemlja toliko krupni da će Atlas ispustiti svet sa ramena ako neko dirne u njegove krugove.

Zato je iz Koštuničinog njujorškog govora provejavalo ono osećanje da on veoma dobro zna sa kolikim je zaostatkom ušao u poslednju izmenu kosmetske štafete i da je seo za sto za kojim se igra poker pristajući da mu dele dve karte manje i negde se nadajući da se samo poneka partija dobija dobrim trilingom. Zato je imao tako veliku potrebu da u Njujorku objasni koliko se Srbija od Miloševićevog vremena promenila, i zato je celu priču potkrepio time što povodom Kosmeta nije podizao ovdašnje javno mnjenje, potpuno svestan da ono u takvim stvarima samo može da šteti, da ono nije saveznik nikakvih pregovora u kojima se moraju činiti ustupci. Takav Koštunica u celoj priči nastupio je kao neko ko ima nameru da stranim zagovornicima nezavisnosti Kosmeta ne ostavi ni zrno legitimiteta za tu priču. I to je onaj kvalitet koji Milošević nije prepoznavao: kad god su stranci hteli da provedu neku nelegalnu odluku, on je ulazio u neko nasilje koje je tu odluku legitimisalo kao nešto što možda nije lepo, ali tadašnji Srbi za lepo prostora nisu ni ostavljali.

Drugim rečima, Koštunicu, osim ako se ne zoveš Čeda Jovanović, nemaš za šta da kažnjavaš, nemaš to zrno njegovog prekršaja u vezi sa Kosmetom na kome možeš tek tako da rušiš međunarodni pravni poredak. Toga je, naravno, svestan i on sam tako da, ako bi se njegov njujorški govor uz nešto pojednostavljenja strpao u jednu rečenicu, ona bi glasila: Znam ja koliko su mi male šanse da Kosovo zadržim, ali su i vama pored mene ovakvog male šanse da ga otmete i sačuvate čiste ruke. Nije to, naravno, argument pred kojim se pada na kolena, ali nije ni Srbija zemlja pred kojom se pada na bilo šta.

E sad, problem je što to otvara nekoliko novih pitanja. Koštunica je danas u nečemu jednak kao onda Milošević: ne postoji u ovom delu sveta niko čije bi da na Zapadu moglo da bude skuplje od njegovog. Sa druge strane – toga su svesniji na Zapadu nego ovde – Miloševićev doživljaj legitimiteta stavljao ga je u poziciju da je jednako mogao da kaže da kao što je mogao da kaže i ne , uvek je tu bilo prostora da neko da postane ne i još češće obratno, a uvek se našlo i dobrih ljudi da to da , ne ili šta već javnosti objasne kao stvar koja nema alternativu. Zato je Milošević uvek na Zapadu bio u poziciji poželjnog pregovarača, sve dok ih nije naterao da pucaju u njega.

Koštuničin senzibilitet za legitimitet prilično se razlikuje: njegovo da nije stvar političke volje, po kojoj bi to da moglo da najpre bude ne , već njegovog osećanja da na to da nema pravo, zbog čega će ovdašnji legitimisti uvek naći razlog da ga ismeju nazivajući to legalističkim izbegavanjem da se donese odluka.

Sve to znači da će Koštunica biti teži pregovarač od Miloševića, on zna da ga može zapasti da bude taj koji će ćutke gledati kako mu odnose Kosmet, ali teško da će biti taj koji će na to reći da , a ceo sistem je zasnovan na tome da neko u Beogradu kaže da , jer bez toga se priča pretvara u golo nasilje, a u prirodi je Zapada da protiv nasilja nema ništa, ali mu ta golotinja iz nekog razloga smeta.

Zato neće biti ozbiljnih razgovora između Beograda i Prištine: prvi će pristati na sve osim da kažu da , drugi neće pristati ni na šta osim na ono za šta im treba beogradsko da ; zato će biti tek nešto ozbiljnije drame između Beograda i Brisela/Vašingtona, koji veruju da imaju to parče carstva zemaljskog koje će ponuditi Beogradu za taj komadić carstva nebeskog koje se zove Kosmet, za koji bar jedna generacija Srba veruje da je imaginarna zemlja bar koliko i Gondor. Zato će najveće trenje o Kosovu da se događa u samom Beogradu, gde će, onog momenta kada se pokaže da Koštunica nije čovek koji će reći da, biti raspisan konkurs za onoga koji ima tu reč u vokabularu, spreman je da je upotrebi, a ne zove se Goran Svilanović.

Tada se neće toliko pokazati snaga srpske države koliko snaga srpskih stranaka: tada će se konačno videti da li je Koštunica spreman da prizna da ulazak Srbije u Evropu nema cenu; da li je Boris Tadić sa sve svojom šarenom okolinom - gde ima i onih koji bi se prijavili u komite ako bi Kosovo otišlo, i onih koji bi se obukli u uniforme američkih rendžera da te iste komite jure – da li je, dakle, takav Tadić slabiji prema onome što za svoj uspeh duguje Amerima ili onome što duguje sopstvenom ocu, i da li su između ta dva pola interesi građana; tada će se videti i to da li je Toma Nikolić spreman da najskupljom cenom plati svoje prihvatanje na Zapadu. To je, dakle ono koliko će Kosmet biti reševan u Beogradu, i tu će se možda pokazati koliko je to malo ako partije budu ujedinjene i koliko je to mnogo ako se na tome definitivno pocepaju.

 
     
     
 
Copyright by NSPM