Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Željko Cvijanović

Čeda i Bogoljub - Poslednji put o prljavim rukama

 

Šta je, dakle, to što spaja Čedu Jovanovića i Bogoljuba Karića, osim što poreznici još nisu došli ni jednom ni drugom i što je reč o liderima političkih grupa sa najvećim bruto dohotkom po glavi člana? Bilo je dovoljno da Bogoljub i Čeda procene, svaki svojom neumoljivom logikom i nepogrešivim instinktom, da su Nikolićevi radikali i Tadićeve demokrate, dve strane koje prebacuju 60 odsto, zahvatile prilično više nego što im pripada, toliko više da su zaslužile da dobiju neku vrstu dublera, lažnih Elvisa, istih samo malo drugačijih, spremnih da utrče u onaj nebranjeni prostor gde će se pokazati da radikali nisu dovoljno radikali i da su demokrate izdale svoj petooktobarski revolucionarni zavet.

Naravno, stvar je, rekli bi ovdašnji liberali - tržišna. To se zove politička konkurencija zasnovana na malim razlikama. Ali, stvar konkurencije na neuređenim tržištima, poput ovdašnjeg, uvek je dvosmislena: pojava jeftinog Er Rajana , na primer, nije oborila nivo usluga Britiš ervejza , ali da li smete da se zakunete da JAT, kada bi se nešto Rajan pojavio u Srbiji, ne bi uveo mesta za stajanje i spuštanje putnika konopcem na usputne aerodrome bez sletanja? Samo ponekad, dakle, konkurencija nas čini boljim. Ponekad nas, međutim, čini atavističnijim, pokvarenijim, beskrupuloznijim.

Prevedeno na politički jezik, Čeda će da otima od demokrata, i to na onom polu gde je ta stranka učinila sebi i Srbiji krupnu uslugu i odrekla se čuvara revolucije, gde je svaka borba za vlast unapred bila amnestirana bilo kakve odgovornosti, jer su se na drugoj strani nalazili neprijatelji revolucije koji bolje i ne zaslužuju. Sa svoje strane, Karić će otimati od radikala, ali ne bilo gde, već na onom polu gde Tomi više ne pada na pamet da kaže kako će u Srbiji hleb ponovo biti tri dinara, a život pristojan i ugodan, počev od ponedeljka. Šire gledano, Čeda i Bogoljub su ozbiljna prepreka izmirivanju krupnih strateških razlika među tri najveće srpske stranke, oni su prepreka konačnom i nepovratnom ulasku srpske politike u mirnije vode, u kojima politički faktori razlikuju ono što mora od onoga što bi trebalo, ono što mogu od onoga što žele ili bar biraju način da sve to saopšte.

Sve to, na prvi pogled, izgleda veoma jednostavno: zar nije dovoljno da, kada vam Bogoljub kaže kako će, čim postane premijer, hiljade ljudi doći da investira u Srbiju, vidite kako cela priča pada u vodu pred pitanjem a zašto nije investirao on ; cela ta konstrukcija pušta vodu na činjenici da bi Bogoljub Srbiju najviše ojačao kada bi joj vratio ono što joj duguje, a još kada bi zaćutao, bio bi to već neki put ka opštem duhovnom zdravlju. Zar nije dovoljno da, kada se Čeda legitimiše kao beskompromisni borac protiv zlog Miloševićevog nasleđa, vidite kako ostaje bez odgovora pitanje zašto to nije uradio on jer, kad je bilo vreme, tada je bio i na vlasti; zašto je umesto da se obračunava sa nasleđem sa istim tim nasleđem paktirao; kako je sâm proizveo Legiju u junaka 5. oktobra; kako je sâm na Koštunicu slao Baneta Ivkovića i generala Pavkovića, artikle istog tog nasleđa?

Naravno, nije dovoljno jer ni Bogoljub ni Čeda ne nastupaju linjom političke logike. Oni plivaju na prostim emocijama, i to lošim. Dakle, kada shvatite koliko loše živite i kada osetite da ste sve lekove iscrpeli, a od lošeg života i dalje neizlečivo bolujete, ima li šta logičnije nego da potražite travara, čudotvorca, vrača, sve ono podrazumeva taj natprirodni Bogoljub kome se para u ruci sama pravi, deca rađaju, a vino ne kiseli. Kada shvatite da se Srbija nije menjala onom brzinom koju ste sanjali onog dana pred Skupštinom, Čeda je neki izlaz, poslednja šansa. Možda vam od njega i ne bude bolje, ali dečko je fensi i bar ćete Insajdera imati svaki dan.

E sad nešto verujem - da nije Bogoljuba, da se Vučić i Toma ne bi onoliko oduševljavali Šešeljevim nastupom u Hagu i da bi radikali u taj proces, gde bi popravljali svoj međunarodni rejting, ulazili brže i ozbiljnije; jednako kao što se, da nije Čede, Boris Tadić ne bi toliko bavio Miloševićevim režimom shvatajući da nije stvar predsednika države da priča o kriminalnim profilima Marka Miloševića i Mire Marković, jednako kao što ni Dragan Đilas, koji je na sebe preuzeo nezahvalnu ulogu da se bije sa Čedom, ne bi u Nacionalu Lečiću pretio revolucionarnim šamarima.

Da su tu radikali i demokrate već na gubitku, jasno je koliko da je vitalnost Čede i Bogoljuba tek mera, i to ne mala, svega onoga što u Srbiji nije urađeno, da su to dva istorijska lika koji se na političkoj sceni pojavljuju kao njena loša savest; da je reč o ljudima koji vode dva lična va bank projekta u čijem je korenu sadržana fanatična želja da se opstane, a u čijem konačnom proizvodu stoji poslednja namera harizme da ugrozi sistem, obnova sukoba, širenje političkih razlika, neutemeljene nade, novac kome je teško utvrditi količinu i poreklo, ciljevi koji neće birati sredstva i njihova čvrsta vera da je uspeh tek prva stanica do obračuna. Ali, da njih dvojica nisu samo noćna mora radikala i demokrata, kako se u jednom trenutku učinilo ljudima u Koštuničinom okruženju uplašenim od Tominog i Borisovog širenja, to je sada jasno onoliko koliko se kao buduća politička jednačina može postaviti teza da će količina uspeha Bogoljuba i Čede na scenu vratiti taman toliko starih navika. I da tada prljave ruke neće morati da imaju samo njih dvojica, već svi koji budu namerni da pored njih opstanu.

 
     
     
 
Copyright by NSPM