Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Savremeni svet

   

 

Džon Pildžer

Uspon novog američkog neprijatelja

Ostavili su me u Paradisu, poslednjoj ispostavi srednje klase pre siromašne četvrti La Vega, koja se prostire niz strminu kao da je vuče sila gravitacije. Vremenska prognoza je predviđala oluju, i ljudi su bili zabrinuti, sećajući se nedavnih klizišta koja su odnela 20.000 života. "Zašto ste vi ovde?" upitao je čovek koji je sedeo preko puta mene u prepunom džip-autobusu koji je stenjao uzbrdo. Kao i mnogi u Latinskoj Americi, delovao je staro, iako to nije bio. Ne čekajući moj odgovor, nabrojao je razloge zašto podržava predsednika Čaveza: škole, klinike, jeftina hrana, "naš ustav, naša demokratija," i "po prvi put, prihodi od nafte idu nama." Pitao sam ga da li pripada MRV-u, Čavezovoj stranci. "Ne, nikad nisam bio član neke stranke; jedino mogu da vam govorim o tome kako se moj život promenio, kako nikad nisam mogao ni da sanjam."

Upravo ovakva neposredna svedočenja, koja sam iznova i iznova čuo u Venecueli, razbijaju neprozirno ogledalo između Zapada i jednog kontinenta u usponu. Kad pominjem uspon, mislim na fenomen miliona ljudi koji se ponovo bude, "kao lavovi posle sna/u nepobedivom broju", kako je napisao pesnik Šeli u "Masci anarhije". Ovo nije romantizam: u Latinskoj Americi je na sceni jedna epska drama koja zahteva našu pažnju, van okvira stereotipa i klišea kojima se unižavaju čitava društva do razina pogodnih za eksploataciju i potrošivost.

Za čoveka na autobusu, kao i za Beatrisu, čija se deca vakcinišu i uče istoriju, umetnost i muziku po prvi put, i Seledoniju, koja u svojim sedamdesetim čita i piše takođe po prvi put, i Hozea, kome je život u sred noći spasao lekar, prvi kojeg je ikad video - Ugo Čavez nije ni "zapaljivi govornik" ni "autokrata", već humanitarac i demokrata koga podržava skoro dve trećine glasačkog tela, a koji se već potvrdio u ništa manje nego devet izbora. Uporedite to sa petinom britanskog glasačkog tela koja je ponovo dovela na vlast Blera, jednog istinskog autokratu.

Čavez i uspon popularnih društvenih pokreta, od Kolumbije do Argentine, predstavljaju jednu mirnu, radikalnu promenu bez krvoprolića koja obuhvata ceo kontinent, inspirisanu velikim pokretima za nezavisnost koji su počeli sa Simonom Bolivarom, rođenim u Venecueli, koji je doneo ideje Francuske revolucije društvima pod jarmom španskog apsolutizma. Bolivar je, poput Če Gevare 1960-ih i Čaveza danas, razumeo novog kolonijalnog gospodara sa severa. "SAD," rekao je on 1819-te, "su izgleda predodređene da Americi donesu mizeriju u ime slobode."

Na Američkom samitu u Kvebek sitiju 2001. Džordž Buš je objavio najnoviju mizeriju u ime slobode pod nazivom Sporazum o slobodnoj američkoj trgovinskoj zoni , što bi dozvolilo Sjedinjenim Državama da konačno nametnu svoj ideološki "tržišni" neo-liberalizam celoj Latinskoj Americi. To je bio prirodni naslednik Severnoameričkom sporazumu o slobodnoj trgovini Bila Klintona, koji je pretvorio Meksiko u američku koloniju jeftine radne snage. Buš se hvalio da će to postati zakon do 2005.

5. novembra, Buš je stigao na Samit za 2005. godinu u Mar de plati, u Argentini, da bi bio obavešten da njegov Sporazum o slobodnoj trgovini nije čak ni na dnevnom redu. Među 34 šefova država bila su nova, neposlušna lica, a iza svih njih stajale su sve populacije koje više nisu bile spremne da prihvataju biznis-tiranije sponzorisane od strane SAD. Nikada ranije nisu latinoameričke vlade morale da konsultuju svoje narode u vezi pseudo-sporazuma ove vrste - međutim sada moraju.

U poslednjih pet godina, u Boliviji su se društveni pokreti oslobodili raznoraznih vlada i stranih korporacija, kao što je sveprisutni Behtel, koje su nastojale da uvedu ono što narod naziva total locura capitalista - tj. totalnu kapitalističku glupost privatizacije skoro svega, pogotovu prirodnog gasa i vode. Posle Pinočeovog Čilea, Bolivija je trebalo da postane sledeća neo-liberalna laboratorija. Najsiromašniji među siromašnima trebalo je da daju do dve trećine svoje bedne zarade čak i za kišnicu.

Stojeći na sumornim, ledenim kaldrmama El Alta, na 4.000 metara visine u Andima, ili sedeći u kućama spravljenih od blokova šljake bivših rudara i seljaka istisnutih sa svoje zemlje, imao sam političke diskusije kakve se retko mogu raspaliti u Britaniji i SAD. Oni su direktni i elokventni. "Zašto smo tako siromašni," kažu oni, "kada je naša zemlja tako bogata? Zašto nas vlasti lažu i zastupaju strane sile?" Oni pričaju o 500-godišnjem ropstvu kao o živom prisustvu, što i jeste, prelazeći put od španjolske pljačke Cero rika, brda prepunog srebra kojeg su iskopavali domaći robovi, a koje je održavalo špansku imperiju čitava tri veka. Kada je srebro nestalo, bilo je kalaja, a kada su, na insistiranje MMF-a, rudnici tokom 1970-ih privatizovani, cena kalaja je naglo pala i izbrisala 30.000 radnih mesta. Kada ga je zamenio list koke - u Boliviji, njegovo žvakanje suzbija glad - bolivijska vojska, nahuškana od strane SAD, počela je da uništava useve koke i da puni zatvore.

Tokom 2000. godine izbila je otvorena pobuna protiv belih biznis oligarha i američke ambasade čije utvrđenje, poput nekog andeanskog Vatikana, stoji u centru La Paza. Nikada se ništa slično nije desilo, potičući od većinskog indijanskog stanovništva koje je ustalo da zaštiti svoju "autohtonu dušu". Ogoljeni rasizam prema domorodačkim narodima širom Latinske Amerike je špansko nasleđe. Oni su bili prezreni ili nevidljivi, ili atrakcija za turiste: žene u njihovim okruglim šeširima i šarenim suknjama. Više ne. Pod vođstvom vizionara poput Oskara Olivere, žene u okruglim šeširima i šarenim suknjama su opkolile i zaustavile život u drugom gradu drave, Kočabambi, sve dok njihova voda nije vraćena u javno vlasništvo.

Od tada je svake godine narod vodio rat ili za vodu ili za gas - u suštini rat protiv privatizacije i siromaštva. Oteravši predsednika Gonzala Sančeza de Lozada 2003. Bolivijci su na referendumu glasali za pravu demokratiju. Preko društvenih pokreta zahtevali su skupštinu sličnu onoj putem koje je Čavez ustanovio svoju bolivarsku revoluciju u Venecueli, kao i odbacivanje Sporazuma o slobodnoj trgovini i svih drugih "slobodno-trgovinskih" sporazuma, proterivanje transnacionalnih kompanija za vodosnabdevanje i taksu od 50 odsto na eksploataciju svih energetskih resursa.

Kada je novi predsednik, Karlos Mesa, odbio da sprovede taj program, primoran je na ostavku. Idućeg meseca biće novi predsednički izbori i lako može da se desi da opozicioni Pokret ka socijalizmu (MAS) istisne stari poredak. Vođa je domorodac, bivši farmer koke Evo Morales, koga je američki ambasador uporedio sa Osamom bin Ladenom. On je zapravo socijal-demokrata koji je čak previše umeren za ukus mnogih među onima koji su blokirali Kočabambu i marširali niz planinu iz pravca El Alta.

"Ovo neće biti lako," rekao mi je Abel Mamani, domorodački predsednik El Altovih mesnih komiteta. "Izbori neće biti rešenje čak iako pobedimo. Ono što nam treba kao garancija je narodna skupština, iz koje možemo da izgradimo demokratiju zasnovanu ne na onome što SAD žele već na društvenoj pravdi." Pisac Pablo Solon, sin velikog političkog muraliste Valtera Solona, je rekao: "Priča o Boliviji je priča o vladi iza vlade. SAD mogu da izazovu finansijsku krizu; međutim, za njih je ovo ideološko pitanje; kažu da neće prihvatiti još jednog Čaveza."

Narod, međutim, neće prihvatiti još jednog vašingtonskog kvislinga. Tu je primer Ekvador, gde je helikopter spasao Lucija Gutiereza dok je bežao iz predsedničke palate prošlog aprila. Pobedivši u koaliciji sa domorodačkim Pačakutik pokretom, on je bio "ekvadorski Čavez" dok ga nije potopio korupcionaški skandal. Za obične latinoamerikance, korupcija više nije oprostiva. To je jedan od dva razloga zašto Lulina vlada Radničke partije u Brazilu jedva opstaje; drugi je to što je dao prioritet ekonomskoj politici MMF-a umesto sopstvenom narodu. U Argentini su društveni pokreti istisnuli pet pro-vašingtonskih predsednika tokom 2001. i 2002. Preko vode u Urugvaju, Frente Amplio, socijalistički naslednici Tupamarosa, gerilaca iz 1970-ih, koji su se borili protiv jedne od najbrutalnijih kampanja terora CIA, formirali su popularnu vladu prošle godine.

Društveni pokreti su sada odlučujuća snaga u svakoj latinoameričkoj državi - čak i u prepunoj-straha Kolumbiji Alvara Uribe Veleza, Bušovog najlojalnijeg vazala. Prošlog meseca, domorodački pokreti su defilovali kroz sve 32 kolumbijske provincije, zahtevajući kraj "zlu jednako opasnim na okidaču" - neo-liberalizmu. Širom Latinske Amerika, Ugo Čavez je moderni Bolivar. Ljudi poštuju njegovu političku maštu i hrabrost. Samo je on imao hrabrosti da označi Sjedinjene Države kao izvor terorizma i Džordža Buša kao "Gospodina Opasnost" (Senor Peligro). On se veoma razlikuje od Fidela Kastra, koga poštuje. Venecuela je jedno neverovatno otvoreno društvo sa nesputanom opozicijom - koja je bogata i još uvek moćna. Na levoj strani su oni koji su principijelno protiv države, smatrajući da su njene reforme dostigle svoj maksimum i žele da vlast potiče direktno iz zajednice. I oni to žustro ističu - ali ipak podržavaju Čaveza. Elokventni mladi anarhista, Marsel, pokazao mi je kliniku gde su dva kubanska lekara verovatno spasla njegovu devojku. (Kao deo programa razmene, Venecuela daje Kubi naftu u zamenu za lekare.)

Na ulasku u svaku siromašnu četvrt nalazi se državna samoposluga, u kojoj sve od osnovnih prehrambenih proizvoda do tečnog deterdženta košta 40 posto manje nego u privatnim radnjama. Uprkos potmulim optužbama da je vlada uvela cenzuru, većina medija je i dalje žestoko suprotstavljena Čavezu: većina ih je u rukama Gustava Sisnerosa, latinoameričkog Murdoka, koji je podržao propali pokušaj Čavezovog svrgavanja. Ono što upada u oči je rasprostranjenost živih lokalnih radio stanica, koje su odigrale ključnu ulogu u spasavanju Čaveza u puču od aprila 2002. godine, kada su pozvale narod da krene u marš na Karakas.

I, dok svet gleda prema Iranu i Siriji kao sledećim metama Bušovog napada, Venecuelanci znaju da oni mogu da budu sledeći na redu. 17. marta, Vašington post je javio da je Felis Rodrigez, "bivši operativac CIA blizak Bušovoj porodici" učestvovao u planiranju atentata na predsednika Venecuele. 16. septembra Čavez je rekao: "Imam dokaze da postoje planovi za invaziju Venecuele. Štaviše, posedujemo dokumentaciju o tome koliko će bombardera preleteti Venecuelu na dan invazije... SAD izvode manevre na ostrvu Kurakao. Naziv je Operacija Balboa." Iza toga su pušteni u javnost interni dokumenti Pentagona koji imenuju Venecuelu kao "post-iračku pretnju" koja zahteva planiranje "širom celog spektruma".

Stari-mladi čovek u džipu, Beatrisa i njena zdrava deca i Seledonia sa njenim "novim samopoštovanjem" su svakako pretnja - pretnja jednim alternativnim, pristojnim svetom za koji neki kukaju da više nije moguć. E, pa, moguć je, i zaslužuje našu podršku.

Originalno publikovano u Nju Stejtsmenu (V. Britanija) - www.newstatesman.co.uk 13.11.2005.

Takođe se može naći na vebsajtu 'Information Clearing
House' -
http://www.informationclearinghouse.info/article10943.htm

 
     
     
 
Copyright by NSPM