Čedomir Antić

NACIONALNA POLITIKA SRBIJE od 2000. do 2005. GODINE

Uvod

Posle dva stoleća nacionalne borbe i deset godina građanskih ratova među narodima bivše Jugoslavije, demokratske vlasti u Srbiji zatekle su srpski narod i njegovu državu u rasulu. Godine 2000. Srbi su bili jedini evropski narod bez nacionalne države, a Srbija jedina stara evropska država koja je odbacila nezavisnost. Tokom osamdeset i četiri godine postojanja tri jugoslovenske države, za srpski narod su se stvari značajno promenile. Godine 1918. Srbija, kojoj su se pridružile oblasti ranije ukinute Srpske Vojvodine i Kraljevine Crne Gore, ujedinila se sa «jugoslovenskim zemljama» (neprizanta Država SHS), 1992. sve «jugoslovenske zemlje», uključujući i neke koje su nastale u međuvremenu, postale su nezavisne, a Srbija i Crna Gora ostale su objedinjene u federaciji ustrojenoj po avnojevskom modelu i na dualističkom principu. Od države koja je Jugoslaviju stvarala da bi objedinila čitav srpski narod, koji inače ne bi sav mogao biti uključen u jednu srpsku državu, Jugoslavija se svela na avnojevsku Srbiju. Od kraljevskih vlada u kojima je utucaj srpskih stranaka skoro dvostruko prevazilazio udeo birača Srba u jugoslovenskom biračkom telu, preko real-socijalističkih vlada u kojima je srpski element bio proporcionalno ili republički zastupljen sa posebnim kvotama za Srbe iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske, tokom devedesetih Srbi su nestali kao politički narod u Hrvatskoj, vraćeni su u ustavne okvire dejtonske nezavisne Bosne i Hercegovine, prognani iz većeg dela   Kosova i Metohije, a u Crnoj Gori od male etničke zajednice pretvoreni u brojnu, ali nezuticajnu, političku manjinu. Vlada DOS-a (Đinđićeva i Živkovićeva vlada) i kasnije Vlada Koštunica-Labus, suočile su se tokom petogodišnjeg razdoblja sa teškim i složenim Miloševićevim nasleđem. Zanimljivo je da su u odnosu na ekonomiju, socijanu i unutrašnju politiku, ciljevi i primcipi nacionalne politike pretrpeli najmanje izmene u odnosu na ciljeve Miloševićevog režima. Mada je tokom pet godina došlo do izvesnih uspeha, nepobitna je činjenica da su političke stranke, elite i građani bili najmanje spremni da prihvate promene u nacionalnoj politici.        

Nacionalna politika Miloševićevog režima

Kakva je bila priroda Miloševićeve nacionalne politike? Potekla iz establišmenta koji je četrdeset i pet godina vladao apsolutno i bez ozbiljnih potresa i naroda koji je osamdeset i četiri godine postojanja jugoslovenske države zapamtio kao «zlaćanu pentakontaetiju», Miloševićeva nacionalna politika bila je u svojoj suštini konzevrativna. Kao i većina građana i Miloševićev režim smatrao je svaku jugoslovensku državu boljom od Srbije u kojoj ne bi bili okupljeni svi Srbi. Pritom, probuđeni nacionalizam je za Miloševića bio tek sredstvo. Sam po sebi opasan zašto što je u čitavoj Istočnoj Evropi vodio ka parlamentarnoj demokratiji i građanskom društvu Miloševiću se i njegova upotreba morala činiti po prirodi ograničenom. Cilj nije bila srpska ili jugoslovenska država, već obnova državnog federalizma koji garantuje jedna visoko centralizovana državna partija. Sâm Milošević bio je tokom tri godine protagonista, ali i talac takve politike. Međutim, kada je sa propašću SKJ 1990. i puča u Moskvi, avgusta 1991. godine nestala i poslednja nada u opstanak Sovjetskog Saveza, nestalo je i razumevanja Velikih sila za Miloševića i podrške za održanje hladnoratovske federativne Jugoslavije. Milošević je rano postao svestan situacije. Razdoblje od avgusta do decembra 1991. iskoristio je za uspostavljanje pozicija u Srpskoj Krajini i Bosni i Hercegovini, a posle toga za obračun sa čvrstorukašima u JNA. Do aprila 1992. Jugoslavija se svela na Srbiju i Crnu Goru. Režim je neformalno priznao suverenitet Hrvatske i Bosne i Hercegovine. I pored činjenice da je finansirao Srpsku i Srpsku Krajinu, već je u februaru 1992. postalo jasno da će režim u Srbiji biti zadovoljan izvesnom autonomijom za Srbe u Bosni i Hercegovini, dok u vezi sa Hrvatskom nije imao značajnijih želja.  

Dejtonskim sporazumom završeno prvo ratno razdoblje u zemljama bivše SFRJ   iz koga je Srbija izašla oslabljena, još uvek izolovana, bez formalnih prava u Republici Srpskoj, sa otvorenim kosovskometohisjkim problemom i krizom odnosa u dvočlanoj federaciji koja je bila u začetku. Posle samo četiri godine Srbija je poražena u ratu, zbog čega je i Kosovo i Metohiju morala da preda vojskama Severnoatlantskog saveza, dok se 1998. frederacija sa Crnom Gorom funkcionalno raspala. Ostala su maglovita prava nad odmetnutom autonomnom pokrajinom i prisustvo Vojske Jugoslavije u Crnoj Gori. Srbija se svela na granice iz 1912. godine u koje su ušle opštine Sandžaka i Vojvodina. Ekonomska kriza, velika izolacija i novčana pomoć SAD i EU srpskoj demokratskoj opoziciji doveli su do pada režima razdoblju od septembra do decembra 2000. godine.

Nacionalna politika demokratske vlade

Južna i crnogorska politika

U vreme Prelazne vlade (oktobar 2000. – januar 2001. godine) demokratske vlasti i srpsko društvo našli su se pred tri velike opasnosti. Prva, i verovatno kobna, bila je ubrzana privatizacija po zakonu iz 1997. kojom je politička moć bivšeg režima legalizovana i pretvorena u ekonomsku. Druga je bila abolicija političari-kriminalaca (sa izuzetkom haških optuženika).   Treća je bila eskalacija kriza na Jugu Srbije i u Crnoj Gori.

Nove vlasti su krizu na jugu Srbije i gotovo prekinute odnose sa Crnom Gorom rešavale pune dve godine. Neupsešno. Na jugu Srbije je prvo stvoreno jedno međuvladino telo - «Kordinacioni centar za jug Srbije»- koje je postepeno uspelo da izdejstvuje reintegraciju odmetnutih sela u Preševu i Bujanovcu, i povratak jugoslovenske vojske u «Kopnenu zonu bezbedonsti». Pored uspostave Republike Srpske 1995. godine, bio je to jedini teritorijalni ustupak   koji su SAD i EU tokom petnaest godina priznale Srbiji i srpskom narodu. Posebno finansiranje tri opštine, kao i multietnička policija ostali su kao zalog za buduće nemire i politički osigurač koji onemogućava sporazum oko rešavanja statusa Srba na Kosovu i Metohiji.  

Za vreme Miloševićevog režima srpsko-crnogorska država počivala je na sporazumu režima u Beogradu i Podgorici. Posle 2000. godine pitanje buduće zajedničke države postalo je unutrašnji problem vladajućeg DOS-a. Tokom prve dve godine SRJ je opstajala na sporazumu DOS-a i crnogorske miloševićevske opozicije. Državna zajednica Srbija i Crna Gora nastala je u nadmetanju DS i   DSS ko će prvi postići sporazum sa Đukanovićevim režimom. Napušteni su principi dogovoreni Beogradskim sporazumom od marta 2002. godine, dok su odbačene čak i preporuke ustavnih rešenja koje je iznela uticajna Venecijanska komisija. Pobeda DS-a nad DSS-om   2002.-2003-. Godine za cenu je imala uspostavu dualne zajednice u kojoj su vlasti Crne Gore postale dominantne u spoljnim poslovima, spoljnoj trgovini, dobile paritet u armiji i prevlast u Podgoričkom   korupusu i ratnoj floti. Štaviše, Sporazumom o hramonizaciji ekonomskih odnosa SACG koji je Živkovićeva vlada postigla sa vladom Mila Đukanovića, Srbija je postala ekonomska kolonija Crne Gore, pošto je samo na zaštiti 56 proizvoda, godišnje gubila milijardu i četristo miliona evra.

Državna zajednica Srbija i Crna Gora osnovana 4. februara 2003. označila je prekretnicu u državnoj i nacionalnoj politici Vlade DOS-a. Prihvativši sve uslove Podgorice Beograd je još jednom postao talac nacionalne periferije. Crnogorska zajednica u Srbiji pretvorila se u pregovorima sa crnogorskim režimom u ravnopravnog pregovarača, čiji je glas, inače značajan za crnogorske prilike (pošto bi učešćem crnogorskih građana sa prebivalištem u Srbiji crnogorsko biračko telo bilo uvečano za 50%), u potpunosti definisao politiku Srbije prema Crnoj Gori. Tako se i dogodilo da u svojoj politici prema Podgorici zvanični Beograd posredno i neposredo uloži i izgubi više novca, snage i vremena nego u bilo kom drugom pitanju svoje nacionalne politike. Tokom dve godine Srbija i srpski narod nisu uspeli niti u jednom svom zahtevu prema Crnoj Gori. Jedinstveno tržište, zajednički poreski i monetarni sistem, jedinstvena bezbednost i spoljna politika, čak i jedinstvena odbrana na posletku ili nisu uspostavljeni ili su postali sredstvo izdržavanja Crne Gore i njenog vrha.   Pritom, iako je srpska zajednica u Crnoj Gori veoma brojna (oko trećine građana izjašnjavaju se kao Srbi), Srbija nije ostvarila nikakav uticaj na njih, dok oni sami na crnogorsku politiku imaju manji uticaj od četiri puta manje brojnih crnogorskih Albanaca.

Zanimljivo je da dok su u ekonomskim pitanjima obrasci zapadnih zemalja u Srbiji nametnuti od međunarodnih monetarnih ustanova svuda gde nisu bespogovorno prihvaćeni. Međutim, pitanja vezana za državno uređenje i principi federalizma u dvočlanoj zajednici nikada nisu definisani na temeljima evropske ustavne prakse ili na principima Mastrihta. Štaviše, političke elite Srbije i Crne Gore, sa iuzuzetkom rezervi kad je reč o jedinstvenom tržištu, nikada nisu pružale otpor stvaranju državne zajednice na principima koji koji su u Srbiji i Crnoj Gori po prvi put primenjuju.

Kosovska politika

Tokom šest godina protektorata UN i NATO-a nad Kosovom i Metohijom pokrajina je postala stvarno nezavisna od Srbije. Pored formalnog suvereniteta Srbiji je ostavljeno pravo brige nad pet opština (dvesta dvadeset varoši i sela) u kojima je ostala da živi trećina predratnog srpskog življa u pokrajini. Tokom šest godina 927 Srba ubijeno je u terorističkim napadima. Ipak, Srbija je kroz kosovski dodatak, uspostavu Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju i posebnog fonda za pokrajinu, uspela da održi privid postojanja autonomije pod suverenitetom Beograda. Budući pod upravom UN oblast nije integrisana u pravni i finansijski sistem Srbije, ali je imala poseban status sa punim pravima. Već i onako decenijama kvaren, preostali narod u pokrajini dobio je novu korumpiranu i kriminalizovanu elitu koja je, uprkos stradanju običnog naroda, zbog privilegija i šverca u postojećem neodređenom statusu prepoznala politički ideal. Tek pošto je početkom 2003. uspeo da politički marginalizuje DSS, premijer Srbije Zoran Đinđić, započeo je odlučniju aktivnost radi rešavanja statusa Kosova i Metohije. U nastojanju da neutrališe konzevrativne krugove u zemlji i podstakne Albance na sporazum svoj plan   je započeo da sprovodi zahtevajući uspostavu autonomije Kosova i Metohije unutar Srbije. Kao alternativu je nudio etničko razgranićenje, a sve je to podsticao preteći revizijom Dejtona. Posle čuvenog Đinđićevog intervjua Špiglu front protiv premijera se proširio, a NVO finansirani od SAD počeli su da ga optužuju kao nastavljača Miloševićeve politike. Atentat na predsednika srpske vlade prekinuo je ovu političku aktivnost. Međunarodni aspekti zavere nikada nisu istraženi. Vlada Zorana Živkovića je tokom deset meseci postojanja izvršila oštar diskontinuitet sa njegovom tek započetom nacionalnom politikom.

Tek posle Pogroma od 17. marta 2004. godine   Vlada Koštunica-Labus započela je da se ozbiljnije bavi statusom Kosova i Metohije. I dok se Stranka G 17 Plus zalagala za otvaranje pregovora o konačnom statusu, za razgraničenje, uspostavu entiteta i kasnije darivanje nezavisnosti albanskom entitetu, većina u vladi i kasnije u Narodnoj skupštini, opredelila se za model kantonizacije i decentralizacije pokrajine. Reč je o planu Instituta društvenih nauka, koji je 1998. prihvatila Demokratska stranka. Ovaj složeni i opširni plan u Narodnoj skupštini su podržale sve stranke. Najznačajnija njegova mana bila je činjenica da ga je bilo moguće primeniti samo pod uslovom da Srbija ima vlast nad Kosovom i Metohijom. Takođe, baveći se samo statusom Srba u pokrajini tvorci srpske nacionalne politike na Kosovu i Metohiji ukazali su na činjenicu da srpske vlasti više ozbiljno ne računaju sa povratkom Albanaca u državni sistem Srbije. Formula «više od autonomije i manje od nezavisnosti» učinila je da Vlada Koštunica-Labus postane prva srpska vlada od 1990. godine čiji se ciljevi u vezi sa statusom Kosova i Metohije u potpunosti poklapaju sa interesima EU i u manjoj meri, ali značajno, SAD.   Istrajavanje na obavezama prema albanskim privremenim ustanovama Kosova (otplaćivanje dugova, održavanje zajedničkih pasoša, snabdevanje strujom i odustajanje od tužbe u vezi sa isključivanjem iz privatizacije) Srbija se pokazala voljnom da u budućnosti prihvati stvaranje trojne zajednice nezavisnih država koja bi Srbiju, Crnu Goru i Kosovo i Metohiju učinila entitetom čije bi uključenje u EU bilo drugačije od uključenja ostalih balkanskih država. Srbija tada ne bi bila ravnopravna sa svojim susedima i vekovnim takmacima - Bugarskom i Hrvatskom - dok bi vremenom postala potpuno zavisna od Prištine i Podgorice. Tako bi ekonomski i donekle politički neodržive države, kakve su Kosovo i Metohija i Crna Gora, dobile okvir u kome bi njihova nezavisnost bila tolerisana, a političke napetosti i socijalno nezadovoljstvo usmereni ka Beogradu.

Bosanska politika

Dvedesetih godina najsloženiji srpski nacionalni problem predstavljala je Bosna i Hercegovina. Poprište najvećeg evropskog građanskog rata od Grčkog (1945.-1949.) progutalo je stotinu i pet hiljada života, a Srbija je zbog pomoći srpskom narodu u Bosni i Hercegovini bila podvrgnuta sankcijama čije posledice se osećaju i u naše vreme.   Miloševićev režim je podstakao rat u BiH, da bi zatim zvanično napustio podršku srpskim ciljevima, nastavljajući samo da izdržava tamošnju vojsku i još neke poslove, u zamenu za političku pomoć i privrednu eksploataciju oblasti Republike Srpske. Posle Dejtonskog sporazuma intersovanje Srbije i njen uticaj su slabili. 1997. na su vlast došli Miloševićevi protivnici, 1999. se Srpska oglušila o pozive srpskog režima na ustanak. Za to vreme Dejtonski sporazum je postepeno prilagođavan potrebama stvaranja unitarne Bosne i Hercegovine. Godine 1999. Srpska je izgubila teritorijalni kontinuitet. Uskoro je prestala da bude nacionalna država. Da bi u 2005. godine bilo izvršeno ukidanje VRS i pokušaj ukidanja entitetske policije. Za svo to vreme Srbija je u dva navrata - 1997. i 2000. - najavila uspostavljanje maglovitih «specijalnih odnosa» sa Republikom Srpskom. Ipak, do toga još uvek nije došlo. Obe ekonomski i politički zavisne od SAD i EU Srbija i Srpska su pristale da se međusobno zaborave, a poslednja je pristala da postepeno zaboravi i na sebe samu. Osima nastojanja Vlade Koštunica-Labus da uspostavi unifikaciju školskog sistema, nije bilo ozbiljnijih pokušaja da bude definisana jedinstvena i dugoročna politika prema na Republici Srpskoj. Čak i javnost Srbije do sada nije uspela da ovo svakako najznačajnije pitanje prihvati kao važnije od odnosa sa Crnom Gorom ili sa Kosovom i Metohijom.

Hrvatska politika

Tristotine hiljada Srba koji danas žive u Hrvatskoj predstavljaju etničku zajednicu sa svakako najmanje prava na Balkanu. Čak i danas Srbi iz Hrvatske predstavljaju 70% prognanika u Srbiji (u Srbiji danas živi najviše prognanika i izbeglica u odnosu na sve druge države bivše Jugoslavije). Posle 1998. pod političkom zaštitom SAD započeo je povratak prognanika u oblasti Srpske Krajine. Do danas se u ove oblasti Hrvatske vratilo više od polovine prognanih tokom operacija Bljesak i Oluja . Ipak, većina povratnika nikada neće biti integrisani u društvo Hrvatske. Oduzeta imovina im je delimično ili u potpunosti nadoknađena, ali socijalna prava i pravo na posao nisu dobili iako u njihovim krajevima žive hrvatski kolonisti koji sva spomenuta prava ostvaruju u kontinuitetu i uz pomoć države. Srbi u Hrvatskoj su nevidljiva manjina. Javno korišćenje jezika i pisma nije im omogućeno i smatra se politički nekorektnim. Pritom, oni nemaju nikakvu zaštitu zvanične Srbije. I danas je nezamislivo da hrvatske stranke na lokalnom nivou ostvare koaliciju sa srpskim (nedavni primer lokalnih vlasti u Kninu rečito govori o tome), iako su srpski poslanici spremni da uvek podrže većinsku hrvatsku vladu. Koliko je velika asimilacija hrvatskih Srba svedoči činjenica da Srbi, koji čine 3% stanovništva   hrvatskog dela Istre, tek u jednoj trećini slučajeva tvrde da govore Srpski jezik.

Tokom proteklih pet godina zvanična Srbija ništa nije učinila za Srbe iz Hrvatske. Manifestacija solidarnosti dogodila se samo na desetu godišnjicu Oluje kada su prvi ljudi Srbije prisustvovali svakogodišnjem molebanu poginulima u crkvi Svetog Marka u Beogradu. Koliko je politika zvanične Srbije u odnosu na pitanje Srba u Hrvatskoj neodređena i lišena energije govori činjenica da je prilikom gostovanja na Spoljno-političkom odboru Skupštine SCG hrvatski premijer Ivo Sanader dobio samo jedno pitanje vezano za status Srba u Hravtskoj. Poslanica G 17 Plus Zdenka Miljković ga je pitala o mogućnosti ponovonog uspostavljanja autonomnih kotara (Dalmatinsko-lički i Kordunsko-banijski) koji su formalno postojali sve do 1997. godine, i time izazvala prilično čuđenje visokog gosta ali i ostalih članova srpsko-crnogorskog odbora. Opozicija starog režima sazvala je u proleće 2005. poslednji saziv Narodne skupštine Republike Srpske Krajine. Za premijera vlade u izbeglištvu izabran je izvesni Milorad Buha, službenik radikalskih lokalnih vlasti u Novom Sadu, osim provaktivnog i unutrašnjeg-političkog, ovo nastojanje nije imalo nikakvog stvarnog političkog značaja.

Iako od najmanjeg značaja, svakako je najzanimljivija politika demokratske Srbije prema Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji. Makeodnija je tokom četrnaest godina samostalnosti postepeno gubila svoj suverenitet. No, iako je Srbija svakako imala najmanji uticaj na tamošnje prilike makedonske vlasti videle su upravo u Srbiji pretnju po sopstveni suverenitet i nezavisnost. Upravo su u Makedoniji 1993. godine na teritoriju jugosloveskih zemalja po prvi put stupile trupe Severoatlantskog saveza i baš su raspoređene uz granicu sa Srbijom. Teritorijalni spor oko granice rešen je u vreme kada Srbija više nije imala ingerencije nad Kosovom i Metohijom. Ipak, upravo kada je posle mnogo godina jedan srpski poslanik uspeo (i to zahvaljujući podršci koju su srpske partije pružile velikoj socijaldemokratskoj koaliciji) da stupi u makedonsko Sobranje, ponovo je izbio četrdeset godina star spor oko priznavanja tzv. Makedonske pravoslavne crkve. Nastala u komunizmu i nepriznata od ostalih crkava sa izuzetkom Rimo-katoličke crkve, ova organizacija je postepeno postala sastavni deo makedonske države. Zato Makedonija zajedno sa Crnom Gorom i Kosovom i Metohijom danas čini region u kom su verske slobode ograničene. Srpskim sveštenicima je zabranjen ulaz u Makedoniju, iako tamošnja srpska zajednica okuplja više desetina hiljada građana i većinska je čak i danas u jednoj opštini.   Srpska pravoslavna crkva je ipak, tokom proteklih godina uspela da ostvari diplomatsku i medijsku nadmoć nad MPC i Makedonijom. Posle Sporazuma o uspostavi kanonskog jedinstva iz 2003. MPC se podelila i dvojica njenih vladika su obnovili drevnu Ohridsku arhiepiskopiju. Makedonska država se umešala, nastupili su verski progoni, i na posletku je mitropolit Jovan Vraniškovski uhapšen i na montiranom procesu osuđen na višegodišnju kaznu zatvora. Reagujući na makedonske proteste posle proglašenja sporazuma o kanonskom jedinstvu 2003. , Ministar spoljnih poslova SCG Svilanović izvinuo se Vladi Republike Makedonije. Posle uspostave Vlade Koštunica-Labus, stvari su se malo promenile. Kada je srpskom arhijereju zabranjen prolazak kroz Makedoniju intervenisao je sam predsednik Vlade Srbije, dok je na hapšenje mitropolita Jovana reagovalo Ministarstvo za kapitalne investicije vršeći ekonomski pritisak na Skoplje. Ipak, do sada nije uspostavljena jasna i dugoročna politika prema Makedoniji i srpskoj manjini u njoj a vladika Jovan i danas leži u makedonskom zatvoru.     

Politika prema Srbima u rasejanju

Možda je najaktivniji i najuspešniji segment nacionalne politike demokratske Srbije vezan za dijasporu. Na prvim izborima organizovanim posle obaranja Miloševićevog režima državljani Srbije u rasejanju dobili su pravo glasa. Ti prvi izbori nisu do kraja organizovani po uzoru na praksu Republike Hrvatske, koja je bila jedan od modela. Mali broj birača uzeo je učešća na izborima. Ipak, dva značajna zakona: Zakon o rehabilitaciji žrtava komunističkog režima i Zakon o denacionalizaciji i restituciji nikada nisu doneseni, pa se može reći da i po pitanju dijaspore zvanična Srbija nije ni u formalnom smislu prekinula kontinuitet prethodnih režima.      

. . .

Zašto se stvaranje i sprovođenje nove nacionalne politike pokazalo kao najveća prepreka za demokratske vlade u Srbiji od 2000. do 2005. godine? Razloga je više i njihovi uzroci su veoma složeni. Pre svega političke, privredne i intelektualne elite Srbije nemaju potrebu , moć ni sposobnost da definišu novi nacionalni program.

Potrebu nisu osećale zato što su većinom kreirane na idejama jugoslovenskog federalizma i uverenja da je evropska ideja moguć kontinuitet jugoslovenstva. Zatim, dok su široki slojevi stanovništva razumeli neophodnost ekonomskih reformi, posle niza poraza tokom devedesetih stvaranje nove nacionalne politike čini im se beskorisnim i čak štetnim.

Moć im je nedostajala zato što su sve vlade uspostavljene posle 2000. godine bile su složene koalicije sa nestabilnim skupštinskim većinama, zavisile su od sporazuma sa crnogorskim režimima, od podrške stranaka ili ekonomskih centara moći iz bivšeg režima, ali i od Velikih sila čija politika na Balkanu upravo počiva na okretanju Srbije ka Kosovu i Metohiji i Crnoj Gori, na koje nemaju uticaj, umesto ka Republici Srpskoj, gde uticaj postoji. Zbog zavisnosti Srbije od političkih prvaka Srba sa Kosova i Metohije i crnogorskog režima, Srbija je zapostavila dva svoja velika zadatka, očuvanje Republike Srpske i uspopstavu nacionalnog konsenzusa oko decentralizacije Srbije (autonomije Vojvodine).   Čitav nacionalni koncept Srbije je u naše vreme doveden u ozbiljnu sumnju. U protekla dva stoleća pokazalo se da Srbija može da napreduje samo kao visokocentralizovana država. Njen uspon i trijumf početkom prošlog veka bili su zasnovani na jedinstvenoj, nedeljivoj i unitarizovanoj državi koja je podražavala model Francuske i malih nemačkih država. Ideje federalizma, konfederalizma i autonomije bude snažne regionalističke tradicije koje vremenom razaraju sve elemente celokupne državnosti i nacionalne svesti. Ako je i moguće stvarati kompromis takva potreba može se opravdati samo strateškim razlozima (izvesna ekonomska ili regionalna autonomija usklađena sa mogućnostima, kakva je uspostavljena u Vojvodini).

Sposobnost im je manjkala pre svega zbog činjenice da su tvorci srpske nacionalne politike u prvoj deceniji 21. veka bili ljudi čija su politička i ideološka izvorišta bila duboko u prethodnom veku. Na često frustriranoj ideji o zaštiti prava suvereniteta, tamo gde je praksa pokazala da takvih prava više nema, na ideji o očuvanju forme kao zamišljenom preduslovu za uspostavljanje davno nestale suštine, na uverenju da su država i nacija jedno, ali i da su Srbija i srpski narod i danas prirodni hegemoni među jugoslovenskim i čak balkanskim narodima. Zato je Srbija našeg vremena jedina nedovršena evropska država, zato su Srbija i Crna Gora danas jedina državna zajednica na svetu i jedina država Istočne Evrope i Balkana koja nije unitarna. Činjenica da Srbija i njene vlasti danas nisu spremne da slede modele evropskih država, izbore se sa zabludama iz prošlosti i posrednim putem nadomeste gubitke tamo gde su nepravedno, ali i neopozivo naneseni, doneće srpskom narodu veliku političku štetu i trajno nezadovoljstvo koji će nesumnjivo obeležiti čitavo stoleće u kom živimo.