Mario Brudar

Kosovo i Metohija između htenja, realnosti i želja – pred početak pregovora o statusu

Šest i po godina nakon dolaska Ujedinjenih nacija na Kosovo i Metohiju Savet bezbednosti UN je 24. oktobra odlučio da počne proces pregovora o budućem statusu teritorije čiju je celovitost prostorno i pravno prvi put odredila Komunistička partija Jugoslavije dolaskom na vlast u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata. Od Autonomne Kosovsko-Metohijske Oblasti (1945-196 3 ), Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija (196 3 -19 68 ), Socijalističke autonomne pokrajine Kosovo (19 68 -1990) - u komunističkoj Jugoslaviji, Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija (1990-1999) - pod Miloševićem, do protektorata UN (1999), Kosovo i Metohija je imalo najmanju autonomiju (praktično ukinutu) u miloševićevskoj Srbiji (1989-1999), a najbliže statusu federalne republike bilo je od 1974. do ustavnih amandmana 1989. godine. Položaj Srba na Kosovu i Metohiji postepeno se pogoršavao od 1945. do 1990. godine, poboljšao se od 1990. do 1999., da bi dolaskom Ujedinjenih nacija, dve trećine Srba napustilo Kosovo, što se nije dogodilo ni tokom Drugog svetskog rata tokom italijansko-nemačke okupacije i „Velike Albanije”. Kod Albanaca je bilo obrnuto: položaj im se u komunističkoj Jugoslaviji postepeno poboljšavao, sve do perioda 1990-1999 kada im se pogoršao, da bi vrhunac pogoršanja doživeo tokom prvih šest meseci 1999. godine . U drugoj polovini iste godine, dolazi do potpunog obrta: Albanci uz pomoć NATO ostvaruju poluvekovni san i oslobađaju se srpske vlasti, ali (neočekivano?) i od dve trećine kosovskometohijskih Srba.

            Narednih šest godina (1999-2005) uz pomoć UN administracije (UNMIK) i uz simboličan povratak Srba i drugih nealbanaca (i pogroma nad Srbima u martu 2004. godine, kao jasnog pokazatelja „spremnosti” da prihvate suživot sa Srbima), Albanci koriste da grade institucije buduće kosovske države, spremajući se za novu, prema   njihovim očekivanjima, završnu etapu u rešavanju kosovske krize koja će početi pregovorima o budućem statusu Kosova i Metohije i okončati se međunarodnim priznanjem nezavisnosti Kosova.

            U pregovore koji će prema opštim očekivanjima početi u novembru ove godine, a trebalo bi da se okončaju u 2006. godini, kosovski Albanci ulaze sa jedinstvenim stavom: nezavisno Kosovo. U odnosu na međunarodnu zajednicu i Srbiju kao još dva učesnika u pregovorima, njihovo pregovaračko odredište je nedvosmisleno jasno. Premijer Bajram Kosumi sažeo ga je na sledeći način: „Stav kosovske vlade i velike većine stanovnika Kosova je da konačan status treba da bude u vidu nezavisne države u granicama Kosova koje trenutno postoje, bez podele i bez kantonizacije ... U svim pitanjima vodilja će da nam bude namera da izgradimo takvo Kosovo u kojem će sve zajednice da budu pravično predstavljene u našim demokratskim institucijama i u potpunosti   zaštićene vladavinom zakona. Ovo ostaje naš cilj ne samo za sadašnjost već i za budućnost.” Zamenik premijera Adem Saljihaj (DSK) dodaje da „misija UNMIK-a treba da se završi utvrđivanjem konačnog statusa, za koji Vlada očekuje da će biti jun naredne godine”. U suprotnom, predsednik kosovske skupštine Nedžat Daci, visoki funkcioner Rugovinog DSK, upozorava da „Albanci ni živi ni mrtvi ne mogu prihvatiti ništa drugo sem nezavisnosti Kosova“. Kosovski Albanci smatraju da je kompromis sa njihove strane učinjen time što su odustali od ujedinjenja sa Albanijom. (1) Status miljenika SAD i Evropske unije kao i blagonaklonost svih dosadašnjih šefova UNMIK-a (2), a posebno aktuelnog Jesen-Petersena koji se u poslednje vreme, gotovo otvoreno, ponaša kao zastupnik albanske strane a ne kao nepristrasni predstavnik UN, ohrabrili su kosovske Albance u uverenju da je nezavisnost Kosova neminovna i brza. U prilog ovome kao da ide i imenovanje Martija Ahtisarija za glavnog pregovarača o statusu Kosova i Metohije ispred UN. Ahtisari je član Međunarodne krizne grupe, uticajne internacionalne organizacije koja se zalaže za uslovnu nezavisnost Kosova. Za svaki slučaj, kao pritisak na međunarodnu zajednicu i dokaz da kosovski Albanci misle ozbiljno, na Kosovu su se početkom prošlog meseca pojavile albanske paramilitarne grupe sa zahtevom da stranci što pre napuste Kosovo i da jednostrano bude proglašena nezavisnost. Kosovski Albanci prvi su formirali i pregovarački tim sastavljen od albanskih političkih lidera. U timu je početkom novembra, došlo do razlika   i svađe zbog predloženog sastava eksperata kao i stava Hašima Tačija (DPK) da Skupština Kosova usvoji rezoluciju o nezavisnosti, odnosno Haradinajeve ABK da se usvoji Ustav Kosova pre okončanja pregovora. Ovome treba dodati i očekivanje (ohrabrivanje) Petersena da parlament Kosova usvoji rezoluciju koja će pregovaračkom timu overiti pregovaračku platformu. Razlike i konkurencija među političkim predstavnicima kosovskih Albanaca nisu novost, ali, ipak, ne treba očekivati da će one ozbiljno ugroziti njihovu jedinstvenost u nastupu, posebno ne u ovom trenutku. Do sada, barem, to nije bio slučaj, a tu su i njihovi zapadni prijatelji da ih opomenu i urazume. Potencijalno veći problem za kosovske Albance predstavljao bi odlazak sa političke scene Ibrahima Rugove, zbog bolesti, u toku trajanja pregovora, posle čega bi mogla da počne borba za njegovo nasleđe koju bi bilo teže kontrolisati i smiriti.

            Osnove stava međunarodne zajednice poznate su od ranije: nema vraćanja na stanje od pre 1999. godine, nema podele Kosova i Metohije i nema ujedinjenja dela ili celog Kosova sa drugim državama. Neodrživ je i status kvo (zbog toga pregovori i počinju), ali o tome gde će se stići na kraju pregovora, zvaničnih stavova nema. Državni podsekretar SAD Nikolas Berns kaže da „ne znamo gde vodi taj proces, ali on mora voditi nečemu boljem od statusa kvo”. Nezvanično, međutim, stav SAD je poznat: Kosovu treba dati uslovnu nezavisnost. Na ovo, više nego očigledno, ukazuju uvodnici uglednih novina kakve su Vašington post („nezavisnost, verovatno pod nekim oblikom međunarodnog nadzora”) i Njujork tajms („zadatak...Martija Ahtisarija...biće iscrtavanje granica još jedne nezavisne države na prostoru SRJ”). Martin Slezinger, direktor Istočnoevropskih studija u vašingtonskom Centru Vudro Vilson, bliskom republikancima, u vidu ličnog mišljenja navodi da SAD „kao ishod očekuju neku vrstu postupne, uslovne nezavisnosti, povezane sa učlanjenjem u Evropsku Uniju i Srbije i Kosova, Bosne, Makedonije i Albanije”. Predsedavajuća delegacije Evropskog parlamenta za jugoistočnu Evropu Doris Pak, takođe, je za uslovnu nezavisnost Kosova i tvrdi da „Evropska unija to ne sme da kaže zato što počinju pregovori.” (3) Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, sa druge strane, mišljenja je da bi se davanje nezavisnosti Kosovu pogubno odrazilo na stabilnost Balkana, a ruski ambasador u Beogradu tvrdi da je odluka o statusu moguća samo uz saglasnost Beograda. I Kinezi se zalažu za teritorijalnu celovitost Srbije.

            Nije teško zaključiti da su SAD i Evropska unija, okvirno, za opciju uslovne nezavisnosti za Kosovo i Metohiju. Iako se još uvek ne zna šta se konkretnije pod tim podrazumeva, izvesno je da, po ovoj ideji, Srbija ne bi trebalo da u budućnosti ima ikakvih državnih ingerencija nad Kosovom, a da bi Srbi koji budu živeli na Kosovu imali nekakvu (za sada neutvrđenu) vrstu samouprave, dok bi nekoliko manastira SPC imalo ekstrateritorijalni status pod međunarodnom zaštitom. (4) Koliko će Rusija uspeti da ostane pri navedenim stavovima o Kosovu i Metohiji, zaista je neizvesno, imajući u vidu da se, do sada, u slučaju Kosova nisu pokazali kao pouzdan srpski zaštitnik i saveznik.

            Srbija kao pregovaračka strana nalazi se, realno gledano, u najnepovoljnijem položaju. Radi se, uostalom, o njenoj pokrajini od 1945. do 1999. godine, na kojoj većinsko albansko stanovništvo već šest i po godina pravi svoju državu uz blagonaklonost međunarodne zajednice predvođene SAD i Evropskom Unijom. Srbija danas jeste demokratska zemlja više nego ikad u svojoj istoriji, ali posledice propuštenih prilika Kraljevine Jugoslavije i Miloševićeve Srbije da reši kosovsko pitanje u svoju korist toliko su negativne, da je, kako stvari za sada stoje, vraćanje Kosova i Metohije kao celine, makar i formalno, pod srpsku upravu – nemoguća misija. Upozoravajuće, uostalom, zvuče reči predsednika Srbije Borisa Tadića da je „prostor za odbranu naših interesa sužen, jer smo nasledili teške posledice vlasti Slobodana Miloševića i Srpske radikalne stranke.”   Tadićev savetnik, istoričar Dušan Bataković, jedna od najupućenijih osoba u Srbiji u kosovski problem, bio je još eksplicitniji kada je izjavio da je situacija u kojoj se nalazimo veoma nepovoljna i da je promeranje u našu korist za sada nerealno. Srbija, prema Batakoviću, „mora biti spremna i na teške ustupke ako je to u njenom dugoročnom državnom i nacionalnom interesu, kao i da za „tu vrstu teških odluka koje će neminovno uslediti” javnost u Srbiji nije pripremljena.

            Srpska pregovaračka platforma počiva na uopštenom stavu „manje od nezavisnosti više od autonomije”. Prva osoba koja je konkretnije progovorila šta se pod tim podrazumeva bila je (u septembru) Sanda Rašković-Ivić, predsednica Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju i potpredsednica DSS: zakonodavna, izvršna i sudska vlast za Kosovo, bez nezavisnosti, mesta u UN, zajednička spoljna politika, vojska, granice, carine, fiskalna i makroekonomska politika i valuta. Ono pak što bi Albanci imali na nivou Pokrajine, Srbi i drugi nealbanci imali bi na lokalnom nivou uz mogućnost horizontalnog povezivanja srpskih opština. Napomenula je i da „ćemo biti suočeni sa činjenicom da imamo 30 odsto Albanaca u parlamentu zajedničke države, ali mislim da smo spremni da se sa tim suočimo”. Celovita srpska pregovaračka platforma još, međutim, nije obelodanjena, a prema rečima uticajnog savetnika premijera Koštunice Slobodana Samardžića, profesora beogradskog Fakulteta političkih nauka, strategija i pregovaračka platforma su spremne i definisane na državnom vrhu i - ne treba se uzbuđivati i žuriti. Bilo bi za srpsku stranu veoma dobro, ako se pregovaračka strategija bude naslanjala na ideju istoričara Čedomira Antića, člana Predsedništva G17plus, koji smatra da srpski plan treba da bude: Kosovo i Metohija u sastavu Srbije sa autonomijom po uzoru na Baskiju, Alto Adiđe i slično, a pošto je to neprihvatljivo za Albance onda pronaći uticajne Albance koji bi bili spremni da razgovaraju o podeli Kosova. Antić tvrdi da takvih ima i da on zna njihova imena kao i da „sve mora biti spremno da u jednom trenutku, kroz nekoliko godina izvršimo podelu”. Do koncepcije, slične Antićevoj, došao je, treba podsetiti, i Zoran Đinđić uz konsultacije sa Dobricom Ćosićem, nekoliko meseci pre nego što je ubijen.

            Uporno insistiranje na suverenitetu, teritorijalnom integritetu i međunarodnom subjektivitetu Srbije, sa celovitim Kosovom i Metohijom u njenom sastavu po modelu koji je obelodanila Sanda Rašković-Ivić ima smisla samo kao platforma koja će, uz albansko beskompromisno ustrajavanje na nezavisnom   Kosovu, dovesti do ćorsokaka u pregovorima i uputiti međunarodnu zajednicu na jedino, dugoročno gledano, racionalno rešenje - podelu Kosova i Metohije.

            Srpskoj strani bi, u krajnjem slučaju, odgovaralo i nezavisno federalizovano Kosovo sa albanskom i srpskom federalnom jedinicom, koje bi imale mogućnost specijalnih odnosa sa Albanijom, odnosno sa Srbijom. Takvo Kosovo (i Metohija), Srbija, Albanija i ostale balkanske zemlje sa bliskom perspektivom ulaska u Evropsku Uniju, rešilo bi na duge staze kosovsko i balkansko pitanje na prihvatljiv način za sve tamošnje narode i međunarodnu zajednicu. Kosovski Albanci dobili bi, konačno, državu, a i Srbi(ja) bi imali svoj deo „svete kosovske zemlje”.

            Uslovno nezavisno, a potom i nezavisno Kosovo (sa sve međunarodnom kontrolom poštovanja ljudskih i manjinskih prava) u kome bi Srbi imali (samo) lokalnu samoupravu, dovelo bi, pre ili kasnije, do potpunog odlaska sadašnjeg srpskog stanovništva Srba sa Kosova i Metohije i na duži period nestabilne Srbije. (5) Međunarodna zajednica ne bi trebalo da smetne sa uma da na Kosovu žive narodi koji su tek na početku puta prihvatanja demokratskih tekovina Zapada. Da su na Kosovu, na primer, većinski narod Francuzi, Italijani ili Grci ne bi se kosovski Srbi i Srbija mnogo bunili da Kosovo postane nezavisno. Ne može, međutim, ni po istorijskom ni po realno-aktuelnom stanovištu, Srbima da bude primamljiv civilizacijski pomak da na Kosovu budu manjina Albancima. Ni Albanci u ovom trenutku svoju budućnost ne vide u bilo kakvoj (konfederalnoj, federalnoj, asimetričnoj) političkoj zajednici sa Srbima, mada bi dugoročno, ako se nastave sadašnji demografski trendovi kod Albanaca i Srba, Albanci imali priliku da se u slučaju osnivanja u bilo kom obliku političke zajednice sa Srbijom, najpre etnički, a potom i političko-teritorijalno prošire prema istoku    i severoistoku na račun Srbije. Njima bi, zapravo, strateški i dugoročno gledano, odgovaralo da budu u okviru Srbije ili zajedničke države sa Srbijom, a da imaju veliku unutrašnju autonomiju. Mogli bi da pokupuju i nasele susedne opštine (Kuršumliju, Prokuplje, Medveđu, preostali deo Bujanovca, uz već njihovo, po etničkom sastavu, Preševo), da dodatno zakomplikuju, ionako složenu političku scenu Srbije i sačekaju za nekoliko decenija novo mešanje karata i izdejstvuju (uslovnu) nezavisnost sa uvećanom teritorijom. Ali, izgleda da su izgubili strpljenje, pa im nije stalo do dugoročnog interesa, verovatno računajući da vreme, ionako, radi za njih.

            Pregovori o statusu Kosova i Metohije su na početku i iskušenja za sve tri pregovaračke strane tek predstoje. Ukoliko se međunarodna zajednica (SAD i EU), na kraju, opredeli da kao rešenje nametne uslovnu nezavisnost Kosova i Metohije bez stvaranja posebnog srpskog entiteta, što je, po svemu sudeći, sadašnje polazište, Albanci će moći da smatraju da su pobedili, bez obzira na trenutno verbalno i drugo nezadovoljstvo koje će izraziti. Srbi će, hteli-ne hteli, morati da prihvate (još jedan) poraz i pomire se vremenom sa tim ili da budu spremni i čekaju neku novu priliku, kad im se i ako bude ukazala. Ne treba, međutim, smetnuti sa uma procenu odlično upućenog direktora Balkanske inicijative Instituta za Mir u Vašingtonu Danijela Servera, dosadašnjeg pristalice nezavisnog Kosova , koji je izjavio kako je siguran da „postoje modeli koji će biti izvodljivi” i da će biti „ složeniji nego što mislimo”.

            Kakvo god rešenje za status Kosova i Metohije bilo nađeno, prihvaćeno ili nametnuto naredne godine, izvesno je da na Kosovu još dugo neće biti „vladavine prava, gde će svi stanovnici, bez obzira na to kojoj etničkoj grupi pripadali, živeti u miru i gde će bez ikakve diskriminacije biti poštovana njihova građanska i ljudska prava i gde će svako za sebe i svoju porodicu moći da gradi sigurnu i prosperitetnu budućnost” – što kao cilj određuje predsedavajući Kontakt grupe, nemački diplomata Mihael Šefer. Ukoliko put ka takvom Kosovu bude uslovna, pa potom realna nezavisnost, možda se jednog dana i stigne do navedenog cilja. Ali, tada na Kosovu i Metohiji Srba već odavno neće biti.

1. Nedžat Daci je krajem oktobra kao „najveći kompromis” albanske strane naveo i „prisustvo međunarodne zajednice” što ukazuje da će prihvatiti i uslovnu nezavisnost kao rezultat pregovora.

2. sa izuzetkom H. Hekerupa (2000-2001) koji je neočekivano podneo ostavku i napustio bez pozdrava Kosovo i Metohiju, u decembru 2001., a držao se,   u odnosu na prethodnika Kušnera i naslednike na položaju šefa UNMIK-a, najmanje pristrasno prema Albancima.

3. i p redsednik Slovenije Janez Drnovšek izašao je sa svojim planom za Kosovo koji predviđa punu nezavisnost za pet godina uz određene uslove, zbog čega je otkazana njegova poseta Beogradu. Kosumijev prvi savetnik Avni Arifi prokomentarisao je kako je to „manje od onoga što su naši zahtevi.”

4. Najliberalniji među političarima kosovskih Albanaca Veton Suroi (ORA) priznaje da „niko ne zna šta je to uslovna nezavisnost. Ono što je bitno je napraviti distinkciju tih dveju reči. Jedna je nezavisnost, a to je činjenica da Kosovo postaje međunarodni subjekt. Druga je da postoji niz uslova koje Kosovo mora ispuniti u tom međunerodnom okruženju. I treća je pitanje da će i nakon nezavisnosti ... biti međunarodnog prisustva na Kosovu, koji bi neke od tih uslova morao nadgledati i u partnerstvu razrešavati”.

5. nekadašnji savetnik Vuka Draškovića i i sadašnji ambasador u Parizu Predrag Simić , koji je prisustvovao pregovorima u Rambujeu (1999), smatra da će „Beograd morati da dokaže da uslovna nezavisnost Kosova i Metohije nije deo rešenja nego mogući uzrok nove spirale nacionalnih aspiracija u regionu”.