Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Kosovo i Metohija

   

 

Mario Brudar

U susret početku pregovora o statusu Kosova i Metohije

Prema najhrabrijim predviđanjima sa albanske strane, pregovori o statusu Kosova trebalo bi da počnu u oktobru, a srpska strana očekuje ih do kraja ove ili najkasnije početkom naredne godine. Da li i u kojoj meri na pregovore o statusu Kosova i Metohije mogu uticati tri činioca: izveštaj Kaja Eidea (Kai Eide), izaslanika generalnog sekretara UN Kofija Anana za procenu ostvarenosti standarda na Kosovu, dolazak Sande Rašković-Ivić na čelo Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju i teška bolest predsednika Kosova Ibrahima Rugove?

          Kai Eide je već podneo usmeni izveštaj Kofiju Ananu i konačan izveštaj može se očekivati u narednim nedeljama. Iako se o njegovom sadržaju još ništa pouzdano ne zna, predstavnici obeju strana su još tokom Eideovih poseta Prištini i Beogradu, u proteklih nekoliko meseci, izjavljivali da očekuju objektivnost i realno sagledavanje stanja na Kosovu. Prema srpskom tumačenju to znači da standardi nisu ostvareni, a prema albanskom da je stanje na Kosovu mnogo bolje nego ranije i da pregovori mogu da počnu. Treba podsetiti da je Eide već procenjivao stanje na Kosovu - posle 17. marta 2004. godine, kada su Albanci u dvodnevnom pogromu na Srbe na centralnom Kosovu uništili više od 800 kuća, 34 crkve i proterali sa ognjišta oko 4 hiljade Srba. Tada je Eide rešenje problema video u bržem prenošenju nadležnosti na kosovske institucije. Ukoliko ne bude iznenađenja, Eideov izveštaj o ostvarenosti standarda međunarodne zajednice na Kosovu i Metohiji trebalo bi da bude uravnotežen i prihvatljiv za obe strane. Konkretno to znači, da će ocena o ostvarenosti standarda biti loša (da Srbi budu zadovoljni), ali da se, iako su problemi veliki, stanje poboljšava i da treba početi pregovore o statusu (da kosovski Albanci budu zadovoljni). Eideov izveštaj i Ananova odluka o početku pregovora (uz blagoslov Saveta bezbednosti UN) označiće definitivan kraj dosadašnje politike međunarodne zajednice koja je bila sažeta u sloganu „standardi pre statusa” i formalno ozvaničenje politike sadržane u principu „standardi i status”.

          Toga je, očigledno, potpuno svesna i srpska strana. Nova predsednica Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju Sanda Rašković-Ivić (postavljena 9. septembra) u intervjuu Večernjim Novostima (10. septembra) rekla je „da ne možemo da se pravimo politički slepi i da tvrdimo da se o statusu već ne razgovara. Ono što ćemo tražiti jeste da se o standardima i statusu priča paralelno”. Promena na čelu Koordinacionog centra, mada je pala u nezgodnom trenutku, može da doprinese većoj efikasnosti i jedinstvenosti srpske strane, iako ne može uticati na otpočinjanje pregovora o statusu Kosova. Prethodni čelnik Koordinacionog centra Nebojša Čović, doživeo je zlatne političke trenutke zahvaljujući uspesima u pacifikaciji Albanaca u zoni Preševa, Bujanovca i Medveđe, vraćanju zona bezbednosti oko Kosova i Metohije pod srpsko-crnogorsku nadležnost zajedničkom dokumentom UNMIK-a i Savezne Republike Jugoslavije iz novembra 2001. godine i jedinstvenom srpskom nastupu na izborima za Skupštinu Kosova kada su osvojena 22 poslanička mesta. Naredne dve godine (2002. i 2003.) prošle su u (neuspešnom) odmeravanju snaga sa međunarodnom misijom na Kosovu i Albancima, a 2004. godine njima je dodat i problem odnosa sa Vladom Vojislava Koštunice, koja je, praktično, uskratila novčana sredstva za normalno funkcionisanje Koordinacionog centra, a skupštinski odbor za Kosovo i Metohiju nije usvojio finansijski izveštaj Koordinacionog centra od avgusta 2001. do februara 2004. godine. U okolnostima objektivne nemoći, finansijske blokade i osporavanja (u čemu su prednjačili čelnici Srpskog nacionalnog veća i DSS na severu Kosova), kao i sve veće nervoze i individualizma koje je u političkom nastupu Čović počeo da ispoljava, pitanje promene na čelu Koordinacionog centra počelo je sve više da se nameće kao uslov smisla daljeg postojanja Koordinacionog centra.

          Dolazak Sande Rašković Ivić je, stoga, bio potez neophodnog upumpavanja „ sveže krvi ” u posustali Koordinacioni centar koji bi trebalo da ojača poziciju srpske strane u predstojećim pregovorima o statusu Kosova i Metohije. Ona je kadar (potpredsednik DSS) najjače stranke vladajuće koalicije i bivši republički komesar za izbeglice, pa se s punim pravom može očekivati da će bez nepotrebnog individualizma sprovoditi politiku Vlade, koja će odrešiti kesu za rad Koordinacionog centra. Rašković-Ivićeva je već počela strukturnu reorganizaciju Centra u čiji rad će na nivou pomoćnika biti uključena vladina ministarstva, a najavila je saradnju i sa nevladinim sektorom. Drugi cilj predsednice Koordinacionog centra jeste da oko Kosova okupi sve ljude „ da bismo postigli jedinstven stav ” , jer su, prema njenom mišljenju, političke razlike među kosovskim Srbima „ stvarno male ” . Što se tiče Čovićevih kritičara iz redova DSS sa severa Kosova (na čelu sa Markom Jakšićem), sa njima, s obzirom na izričitu podršku premijera i predsednika DSS Vojislava Koštunice, nova čelnica Koordinacionog centra ne bi trebalo da ima problema. Lider SNV Severnog Kosova Milan Ivanović je, s druge strane, već počeo da govori o „DSS Koordinacionom centru”, Momčilo Trajković, lider lokalnog Srpskog pokreta otpora, traži postavljanje relevantnih predstavnika kosovskih Srba na ključne pozicije (svrstavajući tu, najverovatnije, sebe i bliske saradnike), a Oliver Ivanović (iz Čovićevog SDP) optužuje DSS za želju da ima ekskluzivitet nad Kosovom.

          Ukoliko ne budu dobili položaje, Sanda Rašković-Ivić će, sigurno, imati problema sa pojedinim srpskim političarima na Kosovu (koje, najčešće mediji, pogrešno nazivaju liderima i predstavnicima Srba na Kosovu i Metohiji). Zbog toga, međutim, ima najmanje razloga za brigu. Srbi na Kosovu i Metohiji očekuju rešenje problema svog ostanka i položaja od Beograda, lokalni političari su tu nevažni i na njima više insistira međunarodna zajednica (i kosovska vlast), ne bi li pomoću njih, u najmanju ruku, relativizovali ulogu Beograda u pregovorima o statusu. Na vlastima u Beogradu leži isključiva odgovornost, mimo međunarodne zajednice, za stvaranje uslova za normalan život Srba na područjima na kojima su kompaktni. Kao primer može se uzeti prostor severnog Kosova na kome UNMIK (još uvek) ne insistira na poštovanju svojih zakona, a ni Beograd ne čini ništa kako bi se poštovali zakoni, u domenu u kome može da ima uticaja. Rezultat je bezvlašće na delu, enormno bogaćenje pojedinaca koje niko ne kontroliše, droga među mladima. Ukoliko stvarno želi nešto da učini, Beograd bi (preko Koordinacionog centra), takođe, morao pod hitno (ukoliko već nije kasno?) da nađe načina da počne da realizuje nekoliko velikih investicionih planova (izgradnja stanova na severnom Kosovu, urbanizacija Gračanice i nekog velikog srpskog sela u kosovskom pomoravlju i sl.), bez obzira na pregovore o statusu. Pitanje je kako bi na to gledala međunarodna zajednica, ali vredi pokušati (vredelo je odavno) i staviti ih pred svršen čin.

          Najveća nepoznanica od tri na početku navedene stvari je, eventualni, odlazak sa političke scene Ibrahima Rugove, zbog bolesti. Kosovski Albanci već imaju formiran politički tim za pregovore o statusu Kosova i to najviše zaslugom predsednika Kosova, koji je najpolularniji političar među kosovskim Albancima, nesumnjivi nacionalista i beskompromisni borac za nezavisno Kosovo. Njegov odlazak zakomplikovao bi političke odnose među kosovskim Albancima. Ukoliko budu imali političke mudrosti, borbu za Rugovino nasleđe ostavili bi po strani tokom pregovora i koristili je, u zavisnosti od toka pregovora, kao pritisak na međunarodnu zajednicu. Ukoliko ne budu strpljivi i počnu previranja (i oružana) među njima, objektivno mogu oslabiti svoj pregovarački položaj sa, za sada, nepredvidljivim posledicama. U svakom slučaju, za njih bi bilo najbolje da Rugova ostane još neko vreme na mestu na kojem jeste.

          U najkraćem, mogli bismo da zaključimo da izveštaj Kaja Eideja o uspešnosti primene standarda na Kosovu i Metohiji ne bi trebalo da negativno utiče na početak pregovora o statusu Kosova, dolazak Sande Rašković Ivić na mesto predsednika Koordinacionog centra može samo da ojača srpsku stranu u ovom trenutku, a eventualni odlazak Ibrahima Rugove sa političke scene iskomplikovao bi u narednom periodu položaj albanske strane na Kosovu i Metohiji.

Međunarodna zajednica, odnosno velike zapadne sile predvođene SAD, najradije bi Kosovu dali neku vrstu kontrolisane nezavisnosti, ali nisu sigurni u kojoj meri su kosovski Albanci rešeni i, uopšte, sposobni da krenu u izgradnju demokratskog društva i vladavine prava. Na drugoj strani, bili bi najsrećniji kada Srba na Kosovu ne bi bilo, ali pošto ih još ima, sve više postaju svesni da i srpskoj strani moraju nešto da pruže. Šta i koliko, zavisiće ponajviše od toga u kojoj će meri Beograd uspeti da se preporuči i nametne međunarodnoj zajednici kao pouzdan partner u regionu. (22.09.2005.)

                            

         

  

 
     
     
 
Copyright by NSPM