Aleksandar Brkić

NEBO NAD PARIZOM

                                                                                                            Burn, baby, burn

GDE STANUJE JAVNO MNJENJE?

Nebo nad Parizom obasjano vatrama nezadovoljstva, ako ništa drugo, bacilo je svetlo na neke strane noći globalnog vilajeta. Kada nema sunca koje stvari čine vidljivim i jasnim, može da posluži i vatra. Njena surova priroda na brutalan način podučava istini one koji je nisu znali: ne da je multikuluralizam mrtav već da nikada u pravom smislu nije ni postojao, i da je plod vešto kreirane javne uobrazilje eufemistički nazivane: javno mnjenje, opšti konsenzus, globalni interes ili demokratski standardi. Ako mi ne verujete da je tako, pokušajte sami da upitate javno mnjenje za mišljenje.

Izvinite, a gde živi javno mnjenje? Možete da čujete mnoštvo različitih mišljenja pojedinaca, ali to su samo mišljenja pojedinica. Moramo opet da se zapitamo, pa, gde je onda javno mnjenje? Da bi ste ga sreli i čuli morate da uključite televizor, ili otvorite novine jer ono upravo tamo živi. Doduše, vi ćete čuti njega, ali ne i ono vas. Pa ako ono vas ne čuje, kako je onda javno? Valjda ste i vi deo njega. Ne budite isključivi. Nije uopšte potrebno da ono čuje vas. Vi ste svoje demokratsko mišljenje izrazili zaokruživanjem broja na glasačkom listiću, mada je mogućnost da ste na taj način uticali na realne političke odluke jednaka mogućnosti da ste zaokruživanjem brojeva na loto listiću rešili svoj egzistencijalni problem. Ja bih se rađe držao igara na sreću.

  Za javno mnjenje i opšti interes, zaduženi su ljudi iz privatno finansiranih, prestižnih instituta, medijski komesari iz dotiranih nevladinih organizacija, urednici nezavisnih medija koji su zavisni od kapitala kojim su osnovani, privatne agencije za istraživanje, a bogami i za kreiranje javnog mnjenja i ostatak vesele povorke privatnih interesa zaodenutih u glas javnosti. Svi oni tačno znaju, bolje od vas, šta je vaše mišljenje i šta   treba uraditi za vaše dobro. Sve to me neodoljivo podseća na priču o vuku i jarićima. Za one koji ne znaju celu priču, a čini   mi se da ih je podosta, treba znati da kada neko kuca na vrata i kaže "Mama", to znači “Vuk”, kada neko kaže “Mi”, misli “Ja”, a “Naš” interes, obično upućuje na “Moj” interes. Ali nije sve baš tako jednoobrazno. Kada kažu “suočavanje sa odgovornošću”, obično misle da “Vi” sami treba se suočite, i tu izostaje obavezno "Ja". Sa druge strane "Mi" izostaje kada treba da se suočite sa fondovima, koje sam "Ja"   dobio za "Naš" proces suočavanja.   Problem odnosa delova i celine, opšteg i pojedinačnog, ostao bi samo na nivou pogrešne upotrebe broja lične zamenice, da nema i svoje političke posledice. On praktično znači: vlast bez odgovornosti, i zasniva se na jednostavnom principu, da samozvani predstavnici javnog mnjenja utiču na donošenje političkih odluka, ali ne snose nikakvu odgovornost, kad se iste pokažu kao katastrofalne, što je neretko slučaj. Kad stvari krenu naopako, odgovornost je “Naša” jer smo “Mi” to odlučili, i sami treba da snosimo posledice bez obzira što sam od pogrešnih odluka “Ja” imao najviše koristi.

            Značenje reči odgovornost, shvatićemo najbolje ako ugasimo televizor i pogledamo oko sebe. Kada prestane poduka javnog mnjenja o potrebi multikulturalizma, alias bratstva i jedinstva, vraćamo se u tamu stvarnosti. Na dnevnom svetlu ideološka iluzija ovog tipa nema nikakvu šansu, jer   ne može da postoji bez mraka. Jedino što nam još ostaje da vidimo jesu vatre civilizacijsko-religijskog sukoba praćene tužnim monologom logike.

Ko je odgovoran za sukobe na ulicama Pariza?

Kakve Sukobe?

Sukobe pet miliona afričkih Muslimana sa policijom po pariskim predgrađima.

Šta pet miliona muslimana uopšte radi u Parizu?

Oni su praktična realizacija ideja koje zagovaraju predstavnici koncepta multikulturalnosti.

Šta je multikulturalnost?

To je ideja da ljudi različitog etničkog porekla, različitih religija i tradicija moraju da egzistiraju zajedno na istom područiju.

Zar predstavnicima ideje multikulturalizma nije bilo lakše da odu u Afriku i tako realizuju svoj koncept?

Ne. Zato što krajnja svrha   njihovih ideja nije samo njihovo,   već naše, odnosno opšte dobro.

Ali meni nije nimalo bolje, a teško da je i afričkim Muslimanima, čim   protestvuju na tako radikalan način. Ako nije ni   meni ni njima bolje, kako je onda sve to urađeno za opšte dobro?

To je zato što je još potrebno da se dodatno tranformišete ka multikulturnom društvu zasnovanom na principu tolerancije.

Ali ako ja ne želim da se transformišem, jer mi je bilo dobro i bez multikulturnog projekta. Zašto su multikulturalizam i tolerancija   uopšte bili potrebni?

Nažalost, oni su postali sastavni deo demokratskih standarda.

Zar nije bilo lakše menjati standarde u odnosu na kulture, umesto da se kulture prilagođavaju standardima? Uostalom, ja se ne sećam da me je bilo ko pitao za mišljenje o demokratskim standardima. Zar se demokratski standardi ne određuju na osnovu demokratskih principa? Ako to nije slučaj, ko onda zapravo određuje demokratske standarde?

Javno mnjenje.

PROPAST MULTI-KULTI UTOPIJE

Logici nemoćnoj da se izbori sa ogovornošću za ekperiment multikulturalizma, pridružićemo i pamet da bi analiza imala bar malo izgleda na uspeh. Pamet dobro zna za sudbinu provincija, u kojoj se bajata roba i ideologije sumnjivog mirisa, kakav je i multikulturalizam, nude kao poslednji modni šik iz imperijalne metropole. Istina je sasvim drugačija, tamo ih niko više nije hteo i pakosni ideolozi su je verovatno pokupili sa deponije, te   sada pokušavaju da od nas iskamče koju paru, nudeći čudotvornu vodicu koja leči sve bolesti. Da stvari stoje upravo tako, treba samo uporediti bučnu debatu, koja se vodila u svetu, oko primenjivosti samog projekta multikulturalnosti, kao i izjave koje se sada čuju iz zapadnoevropskih institucija da je projekat propao, sa jedne strane, a sa druge, bespogovorno prihvatanje ove neostvarive ideološke utopije od strane domaćih namesnika. Izjave domaćih državnih predstavnika kojima se pozivaju nevladine organizacije da postanu ravnopravni partneri državi u implementaciji projekta multikulturalnosti i razvoju tolerancije, izazivaju bes koji je svojstven prostodušnom svedoku dobro organizovane prevare, koja se upravo odvija pred njegovim očima.

Rupu koja zjapi u   programu domaćih poslušničkih medija usled izostanka bilo kakve debate na temu: šta je, zapravo, multikulturalnost, popunićemo sledećim odgovorom. Već i sam termin "multikulturalnost" pokušava da nas zavara, nudeći nam u prvom delu složenice iluziju da se tu radi o nekakvom obilju. Termin koji odgovara istini jeste zapravo monokulturalnost. Iskustvo kaže, da kada se dve tečnosti pomešaju u jednom sudu, dobijamo treću. To znači da smo prvo imali dve, a posle procesa mešanja samo jednu. To pre izgleda kao proces siromašenja, a ne bogaćenja. Zagovornici ove utopije odgovoriće da pomenuti melting pot pristup, ne izražava željeni ishod projekta multikulturalnosti, već da ga oni više zamišljaju kao mirnu koegzistenciju različitih etničkih zajednica, gde se ni jedna od njih ne odriče svoje osobenosti. Otprilike, kao voda i ulje, koje sa nalaze u jednom sudu nepomešani. Ali, svakome je jasno da će sa povećanjem temperature ekonomskog nezadovoljstva, ova smesa početi da prska, ostvljajući ozbiljne opekotine. Da bi to sada sprečili, gurui sociokulturološkog inženjeringa na svetlo izvlače svete termine koji vonjaju magijskim karakterom alhemije: tranzicija, transformacija, prilagođavanje...

Kako promeniti svojstva tečnosti i ukloniti neželjene osobine, a da   tečnosti istovremeno zadrže svoje pređašnje osobine? Takav kolosalan zadatak, ukoliko vas ne natera na smeh, izgledaće vam vredan svakog divljenja. Srpski rečeno: kako da vuk bude sit, a ovce na broju. Nesrećna sudbina, koju je multikulturna transformancija   namenila vuku iz priče, jeste da postane vegeterijanac. Ali glavna obmana leži u tome, da   je osobina koja vuka čini vukom, osim zuba i repa, i zaboravljena činjenica da vuk jede ovce. Vuk koji ne jede ovce, prosto nije vuk. Pored ovoga, treba imati na umu i posledicu transformacije. Vuk koji postane biljojed, počeće da pase travu, što znači da će manje ostati za ovce, pa će ona koja je trebala da bude pojedena, svakoko umreti od gladi. Sa stanovišta vuka i ovce, transformacija nije donela nikakav boljitak, kao što ni ishodi multikulturnog projekta, nisu usrećili ni Francuze, ni severnoafričke imigrante.

Zato su posledice porazne. Uništenjem, odnosno pristojnije rečeno, trasformacijom vuka trajno je osiromašen biodiverzitet, kao što je transformacijom Francuza, afričkih muslimana, Srba, Albanaca.. zauvek izgubljen dragoceni etnodiverzitet. Multikulturalnost izgleda da i nije baš toliko multi. Zahtevi mađarskih partija u Srbiji, da se njihova kultura u Vojvodini zaštiti na principima multietničke tolerancije, zapravo je najsigurniji način za njeno nestajanje, jer dosledno sprovedena multikulturalna politika cilja u pravcu potiskivanja nacionalnog u korist internacionalnog. Osobenost mađarske kulture, koju iskreno uvažavam, dobiće mnogo veći izazov u stotinama hiljada doseljenih, izgladnelih imigranata afričkog ili azijskog porekla, čiji broj, kao obavezne kvote, izdašno dodeljuju evropske institucije u vidu naknade za korišćenje usluga multikulturnih mehanizama. Prosta činjenica da su različiti etnosi i religije, i pored sukoba, opstajali milenijumima i bez spasiteljskih transformacija, govori   nam da su namere njenih zagovornik drugačije. Najveći kulurni genocid pripada upravo vremenu kojim dominiraju totalitarne utopijske idelogije, čije je najnovije čedo upravo sama ideja multikulturalnosti.

KAKO SE ZOVE ZLOČINAC?

Ukoliko ste iz predhodnog zaključili da je problem smišljeno stvoren, na pravom ste putu. Ovakvo delovanje samo je prvi deo strategije zvane: kreiraj problem, a zatim ponudi rešenje. Mašinerija puštena u pogon da bi se bavila problemima ljudskih prava, tolerancije i sličnih ideoloških pojmova, teško da će ikada objaviti stručno uverenje da nema problema, jer tim činom ukida razloge sopstvene egzistencije.   Poput virusa, ona će nastaviti da egzistira u telu sve dok   postoji i domaćin. Ali ona je samo manje važan deo sistema. Mnogo je važnije odrediti kome je u interesu da finansira farsu, u kojoj iskreno uživa samo mali broj ljudi, i šta je prava namera, pošto je jasno da očuvanje etničkih   zajednica nema nikakve veze sa zvanično proklamovanim ciljevima. Trideset i pet tona visoko toksičnog osiromašenog uranijuma, razvejanog širom Kosova, teško da će pomoći Albanskoj populaciji da očuva svoj etnički indetitet.

Odgovor o pravom imenu zločinca saznaćemo tek kada utvrdimo ko je zaista oslobođen potrebe za tradicijom i etnosom, a nije trajno vezan ni jednim geografskim područijem. Ubi nummus, Ibi patria . Praćenjem krvavih tragova novca dolazimo do multinacionalnog kapitala i ljudi koji ga poseduju, ili koje on poseduje, svejedno. Sistem je jednostavan. Ogromne zarade, od lihvarskih kredita, kojima su uništene kulture i ekonomije trećesvetskih država,   vlasnici ovog novca preusmeravaju prema sopstvenim fondacijama. Iza rada fondacija ne leže nikakvi filantropski ciljevi, jer novac koji bi platili matičnim državama na ime poreza, jednostvano ulažu u rad sopstvenih fondacija, koje su oslobođene plaćanja taksi, a kroz koje kupuju dodani politički uticaj, aktivno kreiraju globalno javno mnjenje, stvarajući uslove za uvećanje bogatstva i učvršćivanje sopstvene moći. Novac iz fondacija otiče u pravcu instituta, zatim u aktivnosti nevladinog sektora kao i za ulaganje u slobodne medije koji imaju ulogu da lične ciljeve malog broja ljudi, promovišu kao glas javnog mnjenja. Ugledni ekonomisti, politikolozi od struke, dušebrižnici trajno zabrinuti nad sudbinom ljudskih prava, po pameti glupih zvanoj „preživeti sledeći dan“, razaraju nacionalne države koje su jedini garanti ne samo pravednosti i prava, već i njihovog fizičkog opstanka. Oni su samo zamenjive figure u totalnom ratu svetske monetarne elite protiv ostataka, još u izvesnoj meri, slobodinh ljudi, u ratu u kome su obmana i egzistencijalni strah najača oružja, a međusubno poverenje i prepoznavanje istinskih sopstvenih   interesa, najača odbrana.

Da su namere investitora u nevladin sektor ozbiljne, svedoči i činjenica, da je najavljen predlog formiranja   dodatnog doma Ujedinjenih Nacija, koji bi reprezentovao glas alternativnih političkih i interesnih grupacija, sastavljenih upravo od nevladinih organizacija, uticajnih pojedinica, malog biznisa, egzotičnih religioznih   udruženja... i ko zna čega još, a koje bi svojom šarenolikošću trebale da oponašaju iluziju opšteg interesa. Tako bi uloženi novac dobio i zakonsku verifikaciju po osnovama međunarodnog prava, koje teži da   postane jedino. Savršen način da novcem, u politici steknete vlast bez odgovornosti. Ni sa zvaničnim političkim predstavnicima država stvar ne stoji bolje. U farsi izborne utakmice, zvanoj demokratski parlamentarni izbori, uspeh je nezamisliv bez privatnih donacija i podrške nezavisnih medija. Ove korumpirane političke oligarhije, čija je jedina svrha sopstveni opstanak na iluziji vlasti, takođe su trajno obavezane novcem koji su primile tokom svog uspona.

Oklevanje francuskog premijera de Vilpena i predsednika Širaka, da odlučno odgovore na paljevinu, ne potiče toliko od snage i moći demonstranata, već iz straha od sopstvenih sponzora. Oni, prosto, nisu sigurni da li imaju odobrenje da iluziju multikulturne integracije nazovu pravim imenom, mada je to svima već jasno, i da istinitim određivanjem uzroka problema dođu u poziciju da ga reše. Pošto im opasnost da ih javno mnjenje nazove ksenofobima, rasistima i fašistima izgleda realna, i zato što se boje da izgube moralno-političku podobnost za nastavak svoje karijere, oni će još dugo lutati lavirintom bez izlaza, tražeći odgovarajuće modele integracije, izmišljati projekte socijalnnih programa, izgovarati mantre o toleranciji, trošeći nemilice novac francuskih poreskih obveznika. Da će glavni korisnik ovih projekata biti baš nevladine organizacije, alternativna udruženja građana, pisci, filmski i pozorišni reditelji skovani po duhu vremena, tačan   je zaključak do koga se može doći i sa osrednjom pameću. Nadrealno zvuči zaključak, koji se redovno čuje sa   BBC-a ili CNN-a da je   sumorna, urbana arhitektura šezdesetih godina, koja je svakom imigrantu dodelila spavaonicu nazvanu dom, kriva za osećaj izolacije i frustracije. Fantastično. Promenite pejzažnog arhitektu, poklonite svakom nesrećniku zavese sa cvetnim dezenom, i problem je rešen.

Umesto da političke oligarhije Francuske iskoriste mandat francuskog naroda, one će radije izabrati da ne učine ništa, ispunjavajući svoje obaveze prema javnom mnjenju. Francuski narod je svoje rekao na izborima birajući između političkih partija različitog imena, različitog programa, ali koje sprovode istu politiku,   i on više nije bitan. Period između dva izborna glasanja, iskoristio je da kaže i jedno "Ne" na referndumu. Da ovo "Ne" nije bilo upućeno samo Evropskom ustavu, zna i javno mnjenje, a malo vispreniji ljudi će sadašnji palež prepoznati kao podučavanje Francuza, šta se događa, kada se kaže "Ne" globalnim procesima. Realno je očekivati da će pitanje na sledećem referendumu glasiti "Ili-Ili",   jer "Ne" na referendumskom listiću nije uopšte konstruktivno, budi negativne asocijacije i treba ga izbaciti.

Pa šta onda Francuzi treba da zaokruže, da bi bili po ukusu globalnog interesa? Ovim pitanjem dolazimo do drugog dela strategije: "kreiraj problem i ponudi rešenje". Nametnuto rešenje, koje treba da dobrovoljno prihvate, je da se odreknu prava da budu Francuzi, jer je to glavni uzrok sukoba, a da za uzvrat prihvate oksimoron zvani "prava potrošača".   Jasno je da potrošač nema nikakva prava, osim da slično političkom procesu, plaća jednu te istu robu, zapakovanu u različito pakovanje, po ponuđenoj ceni, a da na   iznos cene može da utiče jedino bojkotom, sve dok ne umre od gladi. Multikulturna transformacija upravo ima za cilj da etničku entropiju razreši razaranjem svih etnosa, svodeći naciju na amorfnog pojedinca, lišenog prava da na bilo koji način utiče na svoju sudbinu . Po principu termodinamike, stanje nulte entropije karakteristično je za sistem u kome se energija-toplota svih delova sistema potuno izjednačila. Ovo stanje nulte entropije takođe je poznato i pod imenom "toplotna smrt". "Toplotna smrt" praktično znači i propast svih prava, zatim slobode, a potom i smrt čovečanstva, jer duhovna energija koja je glavni uslov opstanka, potiče upravo iz nepredvidive interakcije različitih elemenata. Međuetničke i religiozne sukobe, koji su sastavni deo ovakvih interakcija, monetarne elite razrešavaju ili ukidanjem svih religija, ili jednostavnom fuzijom različitosti u jedinstvenu multi-kulti potrošačku religiju. Entropijska smrt je najbolji lek za sve bolesti, glasi rešenje paradoksa kako da vuk bude sit i ovce na broju.

Ukoliko Francuzi, a isto važi i za ostale slobodne ljude povezane etničkim i nacionalnim poverenjem, ne prihvate dobrovoljno odricanje od svoje suverene volje, čeka ih balkanski scenario, bar prema izjavama Le Pena, koji najavljuje mogućnost građanskog rata. Opšte međuetničko nepoverenje, biće i dalje pažljivo podgrevano.   Ono se podstiče veštačkim merama, zvanim "pozitivna diskriminacija" (kasnije zamenjenim sa "afirmativna akcija", pošto se tvorcima predhodnog termina omakla iskrenost).   Rezultat ovih mera je upravo suprotan od proklamovanog cilja, jer samo produbljuje etnički jaz. U eksploziji opšteg sukoba, silom nastalog haosa, nesvesnim stranama u ratu će biti ponuđen izbor: ili da biraju između nastavka krvoprolića, ili da se odreknu svojih   prava u opštem interesu.

Najava uvođenja zakona o govoru mržnje ( hate speech ) kao krivičnog dela, gotovo istovremeno u većini država, a na predlog upravo političkih komesara multikulturalizma, ima za cilj da ukine pravo na slobodu govora kao osnovni temelj slobode. Pošto pojam „govor mržnje“ ništa ne znači sam po sebi, a nema ni smisao određen tradicijom ili praksom, poput „ljudskih prava“ i ostatka veštački kreiranih pojmova modernih utopija, potrebni su nam pravoverni sveštenici koji će nam tumačiti njihovo značenje, isto kao što je sveta inkvizicija tumačila pojam božanske volje. Ostatak scenarija je isti. Svima preostaju jedino prava potrošača.

Alhemijski princip transformacije, poznat kao solve et coagula, koristi se da kroz nastala rastakanja nacionalnih volja u međusobnim sukobima, sublimiše novu volju multinacionalnog kapitala. Isti smisao ima i poplava novih, bizarnih prava, a sa namerom, da kroz njihov međusobni sukob, bude ostvarena korist samo malog broja ljudi. Sukobljavanje prava homoseksualaca sa pravima žena, prava etničkih manjina u okršaju sa borcima za zaštitu prava životinja, rezultiraće u suštini nestankom najvažnijih prava. Aktivni korisnici ovih prava, nesvesni da su svi oni posednici opšteg i neotuđivog prava, poznatog kao slobodna volja, praktično se odriču slobode, a zbog prividne koristi, pristaju da im neko dodeljuje prava. Njihov položaj je sličan ovcama koje imaju pravo da pasu, da se razmožavaju, da budu pomužene, postrižene i na kraju zaklane.   Tamo gde još uvek nema međuetničkih okršaja i gde su oni zatomnjeni pod pritiskom ekonomskog melting pota , instituti, čiji je prestiž kupljen ogromnim dolarskim budžetima, savetovaće sopstvenim vladama da nastave još snažniju borbu protiv pretnje terorizma, mada su im pre toga savetovali da finansiraju upravo te iste teroriste. Političke oligarhije naravno, neće odbiti takav ljubazan predlog, jer svoj politički status duguju istim ljudima, koji finansiraju i institute. Burn, baby, burn .

KO JE KRIVAC?

Talas osuda koje se upućuje Muslimanima u Francuskoj, u potrazi za krivcem, redovno stiže na pogrešnu adresu. Osuda Muslimana koji su verni Islamu i odbacuju simbole potrošačke religije, paleći kola i supermarkete, smislena je koliko i osuda sunca zato što sija. Molotovljev koktel, bačen iz Afrike, bez pomoći sebičnog interesa kapitala, teško da bi pao na tlo Evrope, bez obzira na snagu religioznih uverenja. Vreme je da Francuzi i Muslimani zajednički, utišaju laž medijske buke i imenuju odgovornog za nastalu situaciju.

  Tumačenje pojma ogovornosti, koje nam se nameće, u smislu da je odgovoran jedino onaj koji aktivno učestvuje u nasilju, naprosto nije tačno. Odsustvo volje da se bilo šta dela po ovom shvatanju, jeste jedino koje ne povlači odgovornost, pa ovakvo tumačenje, praktično podstiče na pasivnost. Takođe, definicija nasilja pod kojim se najčešće podrazumeva ono fizičko, previđa monetarno i ekonomsko, koje je mnogo efikasnije, i koje, samo jednim potezom pera, može da osudi milione ljudi na sporu i bolnu smrt od gladi. Nasilje je svuda oko nas, i svima je jasno da se na njega odgovara novim nasiljem. Teleološko tumačenje opravdanosti nasilja koje nam govori da je jedno nasilje dobro zato što nas približava dobrom i srećnom   društvenom sistemu, a da je drugo loše zato što nas udaljava, je potpuno besmisleno, jer mi, sem pustih teorijskih prenemaganja, realno ne znamo šta je to dobar, a šta loš društveni sistem. Ovakvo tumačenje otvara velika vrata da se pod pojmom „opšte dobro“ nametne lični interes.

Ogovornost može biti tačno određena samo ako stoji u čvrstoj vezi sa pojmovima "korist" i "moć". Tek kada odredimo ko je imao najviše koristi iz nasilja,   koristi koja je uvek evivalentna moći, jer moć garantuje da je korist mogla da se izvuče iz opšte nesreće, moći ćemo da utvrdimo i stepen odgovornosti, a shodno tome i samu krivicu. Francuski narod i severnoafrički imigranti snose svoj deo odgovornosti. Francuzi koji su se u polusnu potrošačkog buma odrekli svoje političke volje, trampeći je za kratkotrajnu korist jeftinih kredita. Afrički imigranti snose istu takvu odgovornost jer su resurse svoje matične zemlje rasprodali za budzašto, postajući tako nomadi u potrazi za hlebom, zavisni od svakog ko je taj hleb spreman da im ponudi.

Ali i jedni i drugi ne mogu da snose nejveći deo odgovornosti zato što je njihova korist u poređenju sa tragičnom sudbinom koju podnose, razmerno mala. Najveću odgovornost snose monetarne i korporativne elite, koje su u svojim igrama bez granica, koristeći moć kapitala, legalnom korupcijom političkih oligarhija, razorile lokalne, trećesvetske ekonomije, te ideologijama multikulturalizma, novostvorenu sirotinju naselili u matične države, opravdavajući to potrebom za jeftinom radnom snagom i rastom profita, koji su im kobajagi neophodni u laži slobodnog tržišta. Upravni odbori korporacija, koji svoje i postojanje i profite duguju upravo vrednoći i pameti francuskog i ostalih evropskih naroda, ipak su se dosetili, da su odgovorni samo svojim akcionarima, iliti vlasnicima, te pod pretnjom da će preseliti svoje centrale u druge zemlje, sa nižim porezima, a što je naravno ekonoska nužnost van njihove volje, iznuđuju od političkih oligarhija privilegiju konstantnih poreskih olakšica. Pa i pored toga, one gase domaća radna mesta ostavljajući Francuze i arapske dođoše da se bore u sve manjoj bari golog opstanka. Ljudski život, nacionalni identitet i sloboda političke volje, stavljeni su tako u funkciju novca, mada je jasno da treba da bude obrnuto. Akcionari su stekli ničim zaslužen profit, a Francuzi su umesto bogastva koje kompanije ostavljaju u vidu poreza i radnih mesta, dobili rat sa Arapima u sopsvenoj kući.

Odgovornost političkih oligarhija je takođe ogromna, jer su proneverili poverenje svojih građana, služeći   interesima koji su upravo suprotni od interesa njihovih birača. Gotovo jednodušni otpor građana Evropske Unije prijemu Turske, apsolutno ne sprečava   birokratiju EU da otpočne proces pridruživanja. Na cinične izjave političara, da oni zapravo ništa ne odlučuju jer će njihov posao svakako uraditi neko drugi, što nam je jasno, optužbi za krivicu dodaćemo i optužbu za laž i prećutkivanje istine o sopstvenoj nemoći. Ovaj težak greh su počinili zbog koristi ličnih privilegija i izdašnih donacija.

Treći na spisku onih koji snose najveći deo odgovornosti svakako su ideolozi globalizma, zaštitnici ljudskih prava, propovednici multikulturalnosti i tolerancije. Njihov greh je u tome što su u zamenu za bogate fondove, ugledne nagrade i laskave titule, ne pitajući se odakle potiče novac kojim su finansirani i šta je stvarna svrha njihovog rada, istrajno denuncirali sopstvene sugrađane u ime opštih vrednosti formiranih na silom novca sazdanom javnom mnjenju, sakrivajući od našeg pogleda pravog krivca. Čoveka uhvaćenog na granici sa paketom narkotika, teško da bi oslobodila izjava da nije znao šta se nalazilo u koferu. To se, međutim, ne odnosi na međunarodne dilere koji trguju opojnim ideologijama. Takav posao je potpuno legalan. Ali ukoliko su sopstvena uverenja finansirali isključivo iz svog džepa, odbivši sve medjunarodne nagrade i funkcije, zbog sukoba interesa ili zato što bi to bilo u suprotnosti sa iskrenošću njihovih motiva, onda njihova odgovornost ne postoji jer iz nje nisu izvukli nikakvu ličnu korist.

Ovaj metod definisanja odgovornosti u odnosu na korist i moć, primenjen na protekle ratove na području bivše Jugoslavije, ponudiće nam odgovor na pitanje, na koje nikada   nije ozbiljno odgovoreno: Ko je glavni krivac za balkansku tragediju? Optužbe da je kriv nacionalizam, autoritarna politika partija i njihovih   vođa,   nedostatak demokratije i ljudskih prava, izgledaju besmisleno posle Danske pobune čija se veličina i postojanje uporno prećutkuje, do pobuna širom gradova Francuske. Ako je to bio razlog, onda je Srbija bila bombardovana i držana pod sankcijama od strane režima koji su takođe nedemokratski, u kojima nema dovoljno ljudskih prava, u kojima je netolerancija opšte pravilo, jedino što zaduženi to nisu oglasili.

Optužba da je Slobodan Miložević glavni krivac je takođe besmislena, jer on nije imao dovoljno moći da izdejstvuje međunarodnu podršku i priznanje secesija, kao ni da naoruža otcepljene republike, da bi imao dostojne partnere za rat. Ali istinito zvuči optužba da je izvršio izdaju Srba iz Krajina i sa Kosova,   pokušavajući da taj način izvuče korist dodatnog opstanka na vlasti, kupujući kao faktor mira i stabilnosti međunarodnu podršku, za šta je imao dovoljno moći.   Da je korist koju je tako stekao samo kratkotrajne prirode, potvrđuje njegov sadašnji položaj, i predstavlja dobru opomenu svima koji su se stavili u službu globalnog interesa, jer ovaj interes ne može sebi dozvoliti rizik da marionete sa previše ovlašćenja umisle da se zaiste nešto pitaju.

Odgovornost Srba, Hrvata, Muslima i Albanca koji imaju svoje ime, i koji su svoje kosti ostavili po gudurama ne može da bude velika jer iz svega nisu izvukli nikakvu korist. O jasnoj krivici domaćih, kako ratnih tako i antiratnih, profitera, ne treba raspravljati. Onaj koji je jedino imao interes, posedovao dovoljnu moć i izvukao najveću korist, jeste globalni kapital. Putem svog uticaja na političke centre odlučivanja zapadnih zemalja, tačnom proporcijom naoružavanja zaraćenih strana, koja je bila potrebna   zbog opasnosti da   će neka od strana odneti konačnu prevagu, potrudio se da sukob potraje što duže, da bi za to vreme dobijao dodatne strateške i privredne ustupke od svih novonastalih država u zamenu za oružje i diplomatski uticaj. Isto je tako i u namernim nedorečenostima, u Dejtonskom i Kumanovskom sporazumu, ostavio dovoljno prostora da pokrene novi rat. Opustošene ekonomije po završetku rata bile su spremne za "preuzimanje" putem privatizacije i plasiranja lihvarskih kredita, koje je nemoguće vratiti bez novih zaduživanja, a koja su opet uslovljena novim političkim i ekonomskim ustupcima. Ostatak scenarija je isti. Svima preostaju jedino prava potrošača. Zlatni vek mira i tolerancije može da počne.