Milorad Belančić:

“Bravar je bio bolji!”

Ako bi danas neko rekao: “stara dobra vremena”, on svakako ne bi pomišljao na razdoblje ratova, sankcija, hiperinflacije i ekonomskog propadanja na kraju XX veka, što može da se nazove i razdobljem Miloševićevih državotvornih poduhavata, nego bi pomišljao na period koji je postojao pre toga i koji se danas obično naziva “titoističkim”. Jer, iako je to bio period socijalizma, odnosno preterane (ili: totalitarne) političke i ideološke intervencije ne samo u privredi nego i u svim oblicima društvenog života, ipak u njemu se u mnogo čemu (ali, naravno, ne u svemu) živelo srazmerno bolje nego danas. Pa ipak, danas ima onih koji u tu priču ne veruju. Po njima, “starih dobrih vremena”, imajući u vidu Srbiju u drugoj polovini XX veka, jednostavno – nema. Tako da se, iza tog izraza, krije izvesna ideološka nostalgija koja samo još jednom daje prednost društvenoj svojini nad privatnom, državi nad tržištem i tome slično.

Međutim, nedoumice ostaju: šta ako se u današnjoj nostalgiji za “starim dobrim vremenima” uopšte ne žali za totalitarnim režimom ili za ideloškim parolama tipa “bratstvo i jedinstvo”, pa najzad ni za društvenom svojinom (jer ko bi bio spreman da privatnu svojinu nad svojim stanom zameni za društvenu?), već za izvesnim kvalitetom života kojeg je u “starim dobrim vremenima” bilo a sada ga, na žalost, nema?!

Konsultacijom niza elementarnih pokazatelja lako bi se videlo da mi danas živimo na nižem nivou ekonomske uspešnosti od onoga koji nam je Tito ostavio u nasleđe. Zatim, ti podaci bi, u isti mah, pokazali da je privredni rast u pojedinim razdobljima našeg samoupravnog totalitarizma bio veći nego danas. Naravno, ostaje problem kako da to objasnimo. Kako, naime, da objasnimo činjenicu da su u jednom bez ikakve sumnje ekonomski neracionalnom poretku postizani bolji privredni rezultati nego danas, u poretku koji je ekonomski neuporedivo racionalniji?

Reći da su za to krive političke elite koje danas vode SCG jer su, navodno, manje sposobne od elita koje su vodile SFRJ bilo bi naprosto – pogrešno. Nije reč o elitama nego o politici, i ne samo ekonomskoj nego ukupnoj politici. Naime, ukupna politika koja se u Titovom razdoblju vodila – a tu je glavnu reč imala spoljna politika – stvorila je veoma povoljne spoljno-trgovinske i finansijske uslove za razvoj zemlje. Jugoslavija je, između ostalog, od zapadnih zemalja dobila više milijardi dolara nepovratno i u kreditima (u diskusiju o ciframa ovde se ne možemo upuštati). U tim uslovima iracionalnost poretka ili predominantno političkog vođenja ekonomije nije na samoj privredi ostavilo teže ozlede. Ta politika je, posle Titove smrti, dospela u krizu. Ipak, u poređenju sa ostalim istočnim zemljama, SFRJ je još uvek bila najbliža mogućem uključenju u Evropsku uniju, odnosno mogućem demokratskom preobražaju. Mi danas znamo: ta evolucija (federalne, asimetrično federalne ili konfederalne) Jugoslavije je izostala, jer se umesto demokratskog preobražaja (u kome bi se komunistička partija transformisala u socijal-demokratsku) dogodilo nešto drugo, zbog čega mi danas živimo unutar tridesetak i više godina istorijskog zakašnjenja...

I šta je to drugo što se dogodilo? Pa, “dogodio se narod”! Dogodilo se ideološko i političko redefinisanje titoističke strategije, najpre kroz etno-nacionalističko tumačenje krize pravnog ustrojstva SFRJ. Zatim se ta politika, umesto “bratstva i jedinstva”, upustila u rat sa susednim republikama, izvela iz zatvora “patriote” i poslala ih na bojište, razjurila sve prijatelje i saveznike, dozvolila da se u njeno ime izvrše neki civilizovanom svetu neshvatljivi zločini, stvorila paranoičnu teoriju zavere, dopustila sebi da zarati sa čitavim svetom, izgubila taj kao i sve ostale ratove, opustošila zemlju u materijalnom i duhovnom smislu, zavela bezočnu kriminalizaciju državnih aparata, opštu korupciju, pljačku itd., itd.

Sve u svemu, našu zemlju nije upropastio (“samoupravni”) koncept društvene svojine kao “svačije i ničije”, iako je on mnogo manje racionalan od koncepta privatne svojine. U stvari, pre bi se moglo reći da je društvena svojina bila žrtva a ne uzrok stradanja ekonomije. Našu ekonomiju je upropastio arogantno vođeni etno-nacionalni projekt koji je bio spreman da žrtvuje i proarči sve, pa i čitavu ekonomiju, u cilju vlastitog narcisoidnog i paranoičnog opstanka. Danas već skoro zaboravljeni grafit “Bravar je bio bolji!”, nastao tokom devedesetih, svedoči o dubokoj sumnji u “državotvorni” put koji je tada za sve nas izabrao S. Milošević, kao i nacionalistička elita okupljena oko njega.

Pa ipak, bez obzira što je sam Milošević poražen, u ovom trenutku postoje ozbiljne teškoće da se jednostavna činjenica o njegovoj poražavajućoj državotvornoj strategiji u politici prihvati čak i od strane onih koji nikada nisu duvali u etno-nacionalističke frule. Razlog tome je sledeći: pomenuti projekt (ili: događanje naroda, ratova itd.) na nepovratan način je uspostavio Srbiju, jedinu zemlju u kojoj zavedeni, dogođeni i obmanuti srpski narod može danas da živi smatrajući je, pri tom, “svojom”. Klevetati etno-nacionalističko događanje koje je, ujedno, (jedini koji imamo) genealoški osnov današnjeg ustrojstva Srbije, svakako nije popularna Stvar. Zato političaru ne preostaje ništa drugo nego da jednostavno kaže: pravi krivac (i idealno žrtveno jagnje) svih naših nevolja je društvena svojina ! U tom slučaju, naravno, stvar izgleda sasvim jednostavno: treba uvesti tržište i privatnu svojinu i sve će ubrzo biti u redu...

Bez sumnje, nije sporno da bi danas u Srbiji trebalo na racionalan način uvesti tržište i privatnu svojinu, ali je sporno verovati da će “nevidljiva ruka” tržišta sve, pre ili kasnije, dovesti u red. U stvari, time bi ključni problem samo bio zaobiđen. A ključni problem je upravo to što mi još uvek živimo u nacionalnom (u smislu etničkog i državnog) poretku koji nam je u “amanet” ostavio Milošević i koji mnogima izgleda legitiman kao što je legitiman i sam opstanak. Ali, taj poredak je nas upravo i doveo na rub opstanka. Pa je to onda problem: kako da se distanciramo od poražavajuće (etno-nacionalističke) politike, a da se, u isti mah, ne distanciramo od sopstvenog opstanka , od vlastite zemlje/nacije, od opšteg i stvarnog interesa zajednice u kojoj živimo? Ovu dvosmislenost, politički uzev, nije lako premostiti. Jer, mi treba da presečemo granu na kojoj sedimo a da, ipak, ne padnemo s drveta. To je moguće samo ako sednemo na neku drugu granu. Da li ćemo u tome uspeti ukoliko se lakonski prepustimo neoliberalnim političkim nalozima?

Jedno je sigurno: reč tržište nije čarobni štapić koji može da reši sve probleme. Ako sadašnje srpsko društvo ne nađe pored liberalnog i izvesno demokratsko rešenje za (socijalne) probleme koji ga tište onda je lako moguće da se za njih nađe demagoško ili ekstremističko rešenje. Zato su Srbiji danas potrebne nove političke vizije koje ne bi smele da se svedu na politiku ekonomskih “prioriteta”, jer to bi bilo ravno zabijanju glave u pesak...

Umesto zabijanja glave u pesak, nama je, očigledno, potrebna takva procedura političkog legitimisanja koja bi se značajno razlikovala od one narcisoidne (“mi pa mi”) i arogantne (“mi bar znamo da ratujemo”), na čijem fonu je nastala današnja Srbija. To bi bilo legitimisanje počev od budućih i mogućih civilizacijskih perspektiva Srbije, čiji uzori se, doduše, mogu naći i u prošlosti, samo ne u Miloševićevom razdoblju. Umesto toga, mi danas imamo nostalgiju za “starim dobrim vremenima” koja je, očigledno, znak nepoverenja u raspoložive mogućnosti. Da bi se to nepoverenje učinilo izlišnim, potrebno je aktivirati političke, socijalne i kulturne vizije koje ne bi bili talac etno-nacionalističke legitimacije i koje bi brigu o blagostanju i dostojanstvu Srbije, s one strane grešaka prošlosti, uspostavljale kao nalog budućnosti. Te vizije bi podrazumevale i jedan novi reformski duh koji bi, u praksi različitih demokratski orijentisanih političkih snaga, pokušao da zemlji/naciji vrati bar deo ugleda koji je Titov totalitarni režim (ma koliko to bolno zvučalo!) imao , svojevremeno, u svetu .

(27.08.05)