Batić Baćević

Jedna dobra vest

Na sastanku održanom u Privrednoj komori Srbije 11. septembra zaključeno je da je situacija u Srbiji dramatična, dok je predsednik komore Slobodan Milosavljević kasnije ocenio kako zemlja srlja u katastrofu. Dva dana kasnije, mediji su euforično preneli zaključke Svetske banke u kojima se Srbija ocenjuje kao lider u sprovođenju reformi, koji je po mogućnostima za otvaranje novih firmi daleko iza ostavio sve zemlje u regionu. Umorni od velikih uspeha, od kojih ni danas ne mogu da se oporave, sasvim obični ljudi su izgleda skloniji da poveruju u pesimistične prognoze privrednika, ali nisu spremni da potpuno odbace ocene tako moćne institucije kao što je Svetska banka. Finansijski stručnjaci, koji uputstva SB ili MMF-a, doživljavaju kao starozavetna pravila, a Labusa i Dinkića kao karijatide tranzicije, verovatno su oduševljeni, a prijateljima se obraćaju sa “jesam ti lepo govorio”. Pripadnici bivše vlasti će opet govoriti da ni SB, ni MMF nisu više ono što su bili, jer sarađuju sa klerofašistima i čak se usuđuju da premijera Koštunicu dovedu u bilo kakvu vezu sa reformama. “Ocjena Svjetske banke o uvjetima poslovanja u Hrvatskoj naprosto nije točna i ja je kao hrvatski premijer ne prihvaćam. Prosvjedovaćemo”, kazao je hrvatski premijer Ivo Sanader povodom izveštaja koji je raspalio stare takmičarske rasprave na Balkanu.

Sve te poruke, naravno, govore o razbijenom ogledalu u kojem se valjda prelamaju narodi u tranziciji tako da niko i nikad ne vidi one pored ili iznad sebe. To što je predsednik Privredne komore istovremeno i savetnik predsednika Srbije Borisa Tadića i aktivista Demokratske stranke (ranije je to bila Demohrišćanska stranka), zbog čega komora deluje kao jedina partijska filijala koja nema problema sa finansiranjem, samo dodatno komplikuje raspravu o sasvim jednostavnim pitanjima – jesu li se privrednici i svetski bankari uopšte bavili istom zemljom, jesu li privrednici postali ostrašćeni opozicionari ili je Svetska banka pod još neobjašnjenim okolnostima pala pod kontrolu vlade Srbije? Ili su obe strane u pravu – zemlja jeste napravila ogroman napredak jer je u reforme krenula iz ponora, pa se svaki pomak doživljava kao istorijski, ali je i dalje užasno udaljena od uzornih zapadnih demokratija zbog čega bi privrednici mogli da budu u pravu kada kažu da je situacija dramatična. Ili je za njih dramatična situacija u tome što svaka strana firma može bez poteškoća da uđe u Srbiju i razbije monopolsku poziciju teško stečenu pod raznim nenarodnim režimima? To pitanje može da se postavi i sasvim drugačije – nije li Svetska banka time nagradila sadašnju i prošlu vladu jer poštuju sve zahteve međunarodnih finansijskih institucija, čak i kada se njima olakšava poslovanje stranih kompanija a otežava život domaćoj ekonomiji i običnim ljudima koji zavise od nje?

U zemlji, gde je veoma rizično hvaliti vladu čak i kada iz sveta stigne neka dobra vest, trebalo bi reći da su kabinet Vojislava Koštunice i vladajuća koalicija učinili ozbiljne napore u približavanju evropskim standardima. U parlamentu je usvojen veliki broj reformskih zakona koji su nestali u pomami izazvanoj slučajevima atentator Cimpl, Markova testera, višestruko bekstvo Legije iz CZ, Tomini zločini u Antinu i drugim propagandnim akcijama. Zahvaljujući preziru prema svakoj vrsti pi-ara ili marketinga, vlada je do sada uspevala veoma uspešno da sakrije sopstvene uspehe, a svoje promašaje predoči svakom građaninu zbog čega ima loš imiy i veoma okrnjen legitimitet kod birača. Izveštaj Svetske banke joj verovatno neće pomoći da povrati izgubljeno, ali će možda otvoriti ozbiljniju raspravu o nama i svetu bez koga nikako ne možemo, ali nam je opet izuzetno teško sa njim.

Tu se negde i završava priča o rašomonskim ekonomskim analizama i počinje drama o zemlji u kojoj se svaka pohvala iz inostranstva prima s nevericom i podsmehom, dok se svaka pretnja ili kritika iz Vašingtona i Brisela doživljava kao zaslužena kazna ili istorijska neminovnost. Zašto, dakle, verujemo da dobre vesti postoje samo u bajkama ili holivudskim filmovima? Zbog čega su ljudi u Srbiji uvereni da će im iz sveta pre stići neka ozbiljna epidemija, mala noćna humanitarna intervencija ili eksperti za denacifikaciju, nego strane investicije, ozbiljna ekonomska pomoć ili neki gest dobre volje. Ljudi sa dobrim pamćenjem i nešto boljim poznavanjem ovdašnjeg mentaliteta setiće se kako su pre petnaestak godina ovdašnjim medijima gospodarile teorije kako je Srbija poslednji bedem odbrane Evrope od varvara, o civilizacijskoj i duhovnoj superiornosti nad susednim narodima jer smo jeli zlatnim kašikama kada oni nisu ni postojali, a Evropa bila utočište za divljake. Posle nekoliko teških poraza, koje ne priznajemo ali ih osećamo, danas će kreatori javnog mnjenja rado govoriti o kloaki Evrope, u koju dolaze samo oni koji moraju, a iz nje beže svi koji mogu. Ta neodmerenost, to sumanuto trčanje sa jednog na drugi kraj cirkuske žice, to osećanje da bi svaki optimizam mogao da se protumači kao obnova velikosrpske hegemonije, samo je dodatno pojačano izveštajem Svetske banke koji svakako ne treba doživljavati euforično, jer je reč samo o prvim koracima na putu iz nedođije ka nepoznatom prosperitetu. Ali se na autore izveštaja ne treba ljutiti što su nam narušili teško napravljen autoportret gubitnika.