Smilja Stefanović Pregel

KAKO POBEĆI OD IDIOTIZMA? PRIMER AMERIKE I SRBIJE

Precizni   instrumenti za merenje idiotizma ne postoje. A opet, kad cujes o cemu sve ljudi brinu u danasnje vreme, nisu ti potrebni nikakvi instrumenti da shvatis da je ovo vreme –vreme idiotizma.

Američke brige

Sa ove strane okeana jedna od najvećih briga na svetu je da zemljina kugla moze da se prepece. Global warming (globalno zagrevanje) je najnovija opsesija Amerikanaca. Tolika da čak jedna velika državna medijska kuć, PBS, svakodnevno objavljuje statistike o tome kako napreduje zagrevanje planete i kakva nas spržena i crna budućnost čeka. Stvarno crna, ako ozbiljno shvatimo njihove izvestaje da cemo jednog dana zavrsiti u pušnici.  

Buducnost zavisi od nasih svakodnevnih postupaka, tvrde dezurni zaplasivaci. Kao da je to neka nova istina, kao da o tome ne govore hiljade stranica Biblije, Talmuda i Korana. Uveravaju nas da je dovoljno da predjemo sa velikih benzinskih drumskih krstarica na mala elektricna kola, kakva se vode po terenima za golf, i ceo svet ce postati zelena edenska basta.

O ovome bi narocito trebalo da porazmislimo mi koji smo u Americi, kazu nam. U redu, mozda mi ovde stvarno preterujemo s konjskim snagama i velicinom automobila. Mozda nismo u pravu sto toliko volimo drumske ladje jer s vremena na vreme moramo da vodimo rat da bismo nabavili dovoljno benzina za njih. Ali, s obzirom na razdaljine koje svakodnevno prelazimo samo vozeci decu u skolu i do najblizeg supermarketa – statistike kažu da u automobilu procečno provodimo dvadesetdva sata nedeljno, sto skoro da je normalno radno vreme jednog Francuza – udobna i jaka vozila su mnogima zaista neophodna. No, recimo i da dvestotine miliona vozila, koja su u posedu Amerikanaca, zamenimo vozilima na baterije i etanol iz kukuruza (ili bese kupusa?!) – koliko ce to da poboljsa stvari kad znamo da milijarda Kineza, plus milijarda Indusa, jedva ceka dan kada ce uskoci automobile koje mi danas vozimo. A sudeci prema onome sto se u Kini trenutno desava, taj dan nije daleko – bar za pola milijarde njenih stanovnika.

Veliki broj Amerikanaca brine ovih dana i o kvalitetu hrane za kucne ljubimce. Koliko kalorija po obroku dobija macor vazno je pitanje za šezdeset miliona američkih domaćinstava u kojima postoje ovakvi mezimci. Od brige oko broja kalorija kucnih ljubimaca jedino je veca briga holivudskih zvezda oko dnevne doze kalorija. U ovoj zemlji trivijalnih briga vise se ne upotrebljava stara krilatica “mislim, dakle postojim”. Ali se zato pravilo da jesi ono sto jedes, vise nego zloupotrebljava.

Amerikanci ovih dana mnogo brinu i o politickoj korektnosti. Politicka korektnost zahvatila je Ameriku kao nova neizleciva bolest, narocito posle onoga sto se dogodilo 11. septembra. Na aerodromima se pre ulaska u avion ne vrsi ‘provera' odredjene vrste putnika, potencijalnih terorista, pripadnika srednjeistocnih nacija i drugih muslimanskih nacija, vec se, samo radi politicke korektnosti, detaljno pregledaju i americke bakice i posetioci iz Danske.

Veličina ipak nije važna

Da se zivi u doba idiotizma, narocito u Americi, nije tesko dokazati. Ali dokazi postoje da u ovom dobu zive i Srbi.

Posle skoro pola veka u drustvu sa izandjalim rezimom u kome je jedina modernizacija sprovodjena u birokratskom aparatu rezima i nacinima indokrinacije, umesto da smo brinuli kako da nadjemo svoje mesto u promenjenom svetu, brinuli smo o ocuvanju sistema koji nije bio vredan spasavanja. Kao mali narod morali smo da shvatimo brze od drugih da stara pravila vise ne vaze i da u novoj situaciji moramo sto pre naci svoje novo mesto. Dok je svima drugima postalo jasno da je, u poredjenju sa Zapadom, tim poluvekovnim konkurentom, savet komunizma sada siromasan, prezaduzen, vojno slab i sa zaostalom tehnologijom, oni koji su u Srbiji odlucivali o buducnosti nisu razumeli da je proslo vreme bilo izgubljeno vreme i da ga treba nadoknaditi brzim hvatanjem koraka.

Na granici idiotizma je shvatanje da je za opstanak jednog naroda i njegov prestiz u svetu najvaznija velicina teritorije. Pogledajte, recimo, Belgiju i Luksemburg: nedostatak teritorije i malo stanovnistvo nije sprecilo razvoj ove dve drzave i dostizanje izuzetno visokog standarda zivota. Velicina etnicke teritorije nije garant znacaja. Etnicka pripadnost jeste vazna kao hrana ljudskoj dusi, treba znati ko smo i odakle smo – ali to ipak nije i neophodno da bi se privredno napredovalo i da bi se ojačao status države u svetu.

Ekonomska moc je oduvek igrala najvecu ulogu kad je u pitanju svetski prestiz i polozaj jednog naroda. Sigurno vecu od broja stanovnika i velicine teritorije. Singapur, grad drzava, najbolji je primer za to. Iako na skucenom prostoru, sa malo stanovnika i bez ikakvih prirodnih bogatstava, Singapur je danas drzava koja zbog svoje ekonomske razvijenosti i bogatstva svojih gradjana izaziva postovanje u svetu. Vecina Indusa, verujem, bila bi srecnija da su se rodili i da zive u malom Singapuru umesto u ogromnoj Indiji od milijardu stanovnika. Ekonomski razvijen ostrvski Tajvan, u kome zivi jednoobrazno kinesko stanovnistvo, u povoljnijoj je situaciji od Kine koja je mnogoljudna i puna medjusobno sukobljenih etnickih grupa.

Srbija ce, ako se okrene i pocne da razmislja sta je vazno za njenu buducnost, shvatiti da je ceka teski rad, upornost da se obezbede investicije i sposobnost da se prihvate   promene. Tako ce mlade generacije mozda biti u mogucnosti da konacno vide svetlost na izlazu iz dugackog, crnog balkanskog tunela.

Novi svetski poredak

Kad cujem da se brine da nikad nece biti bolje jer mi smo ‘takav' narod, ponovo se podsetim da zivimo u doba idiotizma i da vecina nas ima cement u glavi. Ja sam jedna od onih koji veruju da medju nama ima izvanrednih naprednih snaga. Visoka prosecna inteligencija, poznavanje visoke tehnologije i stranih jezika, i neobuzdana znatizelja su one osobine koje su neophodne da nas povuku napred. A nase mlade generacije nadarene su ovakvim atributima.

Iz razgovora sa njima zakljucila sam da njih ne brinu brige ko vlada svetom vec da li ce taj ko vlada da im plati po dogovoru za naruceni rad. “To je realnost”, kazu oni “i samo idioti to ne razumeju”.

Da ekonomska moc ima prednosti, mlade generacije u Srbiji razumeju. Razumeju i to da je supersilna Amerika zbog svoje ekonomske nadmoci u ovom periodu svetske istorije u mogucnosti da namece standarde po kojima se svet okrece. “To je realnost”, kazu oni “i po nasem misljenju rasprave da li savremeni mocnici, narocito Sjedinjene Drzave, imaju moralno pravo da zavode pravila ponasanja, totalno su bespredmetne”. Novi svetski red im je jasan.

Najvazniji uslovi za ekonomski napredak su stabilnost, dobri odnosi sa susedima i saradnja sa sirokim spektrom ljudskih karaktera. Ekonomski uspeh se zasniva na nekoliko jednostavnih principa: na otvorenom trzistu, mogucnosti konkurencije, ogranicavanju monopolizma i prihvatanju naprednih ideja.

Postoji samo sadašnji trenutak

Da se izvucemo iz savremenog doba idiotizma potreban ce biti novi srpski alfa i omega, novi apsolutni pocetak. Nesto u obliku ekonomskog katapulta, neka srpska silicijumska dolina. Nesto slicno onom sto se danas dogadja u Republici Irskoj koja dozivljava ekonomski bum i nacionalnu renesansu (delom zahvaljujuci i investiranju Bila Gejtsa, poreklom Irca). Jedino tako ce da se zaborave stare brige i da se prihvati nova realnost.

Srpska silicijumska dolina mora da bude pristupacna svima, ne samo Srbima, vec i svima drugima koji zive na teritoriji i u okolnim podrucjima. Promena politicko-pravnog sistema morala bi stvoriti uslove da radna snaga migrira prema potrebama i zahtevima visoke tehnologije u koju ce Zapad da investira.

Da li ce to biti moguce, pitaju oni medju nama koji brinu?

Ne samo da je moguce, vec je i neizbezno. Zapad i Amerika su mocni. Mi nismo. Rusi su bili mocni, ali su odlucili da   “udju u savremenu civilizaciju”, kako kaze Igor Bunin, ruski analiticar Centra za politicku tehnologiju, u svom komentaru za AP. “Rusija prihvata da su Sjedinjene Drzave sfera svetskog interesa danas. Ne zelimo vise da igramo igru bipolarnog sveta… pokusavamo da nadjemo nase mesto u savremenom svetu.”

Po svim dosadasnjim raspolozivim dokazima, mi nismo imali ni najmanju zelju da pronadjemo svoje mesto u savremenom svetu. Bar ne pod uslovima koje nam taj svet diktira. Ako ne zelimo da prihvatimo tudja pravila ponasanja zato sto su neprihvatljiva po nama, onda moramo da se povucemo u izolaciju. Ali sta smo onda uradili?

Zbog mog ociglednog optimizma za srpsku buducnost i neogranicenog poverenja u mlade srpske generacije, iskreno verujem da postoji sansa da najzad za sobom zauvek ostavimo doba idiotizma. Mozda cemo tako, kad napustimo neuspeli eksperiment, jednog dana i mi moci da gledamo sa vrha sveta. Jer prijatno je biti na vrhu. Odatle ne zelis vise da se vracas u proslost. Nemas potrebu da bilo koga okrivljujes za bilo sta. Shvatas da sustina zivota nije ni proslost ni buducnost. Sadasnji trenutak je sve sto imamo. Danas je ono vreme na koje jedino mozemo da racunamo.