Predlog Međunarodne komisije za Balkan:

Nezavisnost u četiri poteza

1. Suverenitet Kosova treba da se razvije iz statusa kvo kakav je definisan u Rezoluciji 1244 (prva etapa) do “nezavisnosti bez punog suvereniteta” (druga etapa, koja predviđa da međunarodna zajednica zadrži ovlašćenja u oblasti ljudskih prava i zaštite manjina), ka “usmeravanom (guided) suverenitetu” (treća etapa) koji bi Kosovo uživalo dok pregovara sa Evropskom unijom i konačno do “podeljenog suvereniteta” (četvrta etapa) unutar Evropske unije.

2. U slučaju Bosne, deset godina posle Dejtona, treba preći sa Ureda visokog predstavnika na pregovarača EU. To podrazumeva odbacivanje bonskih ovlašćenja i prenošenje odgovornosti na komesara EU za proširenje u Briselu.

3. Odluku o državnoj zajednici Srbija i Crna Gora bi doneli njeni građani. Komisija sadašnju državnu zajednicu smatra nefunkcionalnom. Po mišljenju Komisije, građani Srbije i Crne Gore bi do jeseni 2006. trebalo da se odluče između funkcionalne federacije i funkcionalne separacije.

Komisija predviđa da se de facto separacija Kosova od Srbije izvrši već u prvoj etapi, jer smatra da se takva podela podrazumeva u Rezoluciji 1244, koja je Kosovo pretvorila u protektorat UN, bez obzira na to što se ta rezolucija odnosi na SRJ a ne na Srbiju. Opasna je iluzija da se Kosovo može u bilo koje dogledno vreme vratiti pod upravu Beograda.

U drugoj etapi bi u 2005/2006. Kosovo trebalo biti priznato kao nezavisna celina ali takva u kojoj međunarodna zajednica zadržava ovlašćenja u oblasti ljudskih prava i zaštite manjina. Formalno bi Kosovo ostalo protektorat UN ali Komisija predlaže da se ovlašćenja UN sa UNMIK-a prenesu na EU. KFOR treba da zadrži isti mandat i status.

Kosovo u ovoj etapi treba tretirati kao nezavisnu ali ne i suverenu državu, omogućavajući mu da postepeno razvija sposobnost upravljanja svojom teritorijom. Sve funkcije normalne vlade koje sada obavljaju UNMIK i KFOR treba preneti na Vladu Kosova. Ta vlada treba da naplaćuje poreze, organizuje, pruža javne usluge i upravlja privredom. Da bi to funkcionisalo, treba sa politike “standardi pre statusa” preći na politiku “standarda i statusa”. Glavna pitanja koja treba rešiti su decentralizacija, povratak izbeglica i rasvetljavanje svojinskih prava. U ovoj etapi Komisija predlaže poseban aranžman za područje oko Mitrovice i poseban pravni status za srpske manastire. Specijalni administrativni aranžman za Mitrovicu (prelazna međunarodna uprava po uzoru na UNTAES u istočnoj Slavoniji) isključivala bi mogućnost podele Kosova.

Komisija predlaže popis stanovništva Kosova pod međunarodnom nadzorom pre nego što počne proces decentralizacije jer je definicija “građanina Kosova” od najveće važnosti. Komisija predlaže da Evropska unija uspostavi poseban fond kojim bi se pomagala integracija kosovskih Srba koji se odluče da ostanu da žive u Srbiji.

Decentralizacija vlasti na Kosovu i garancije za normalan život kosovskih Srba su preduslov da bi se sa Beogradom ušlo u konstruktivan dijalog o nezavisnosti Kosova. Po mišljenju Komisije, Srbima na Kosovu moraju se obezbediti neke od manjinskih kvota koje su Ohridskim sporazumom garantovane Albancima u Makedoniji. Decentralizacijom treba srpskim enklavama pružiti stvarnu mogućnost da same vode računa o svojoj upravi i razvoju, dodaje Komisija, uz napomenu da bi Evropska unija morala da razvije posebne podsticaje za kosovske kompanije koje zapošljavaju pripadnike etničkih manjina.

Da bi se proces pregovaranja sa Evropskom unijom uspešno odvijao, nužno je da SAD ostanu aktivno angažovane u drugoj etapi, jer Albanci smatraju Ameriku garantom nezavisnosti Kosova.

Treća etapa bi počela kada Kosovo dobije status kandidata za članstvo u EU, odnosno kada započne pregovore sa Briselom. U toj etapi bi EU izgubila svoja posebna ovlašćenja na Kosovu u oblasti ljudskih prava.

Četvrta etapa (puni i podeljeni suverenitet) označiće uključivanje Kosova u Evropsku uniju, odnosno prihvatanje “podeljenog suvereniteta” na koji su pristale sve članice Evropske unije.

Nužni preduslov za srpsku vladu i za srpsku javnost je brzo pridruživanje Srbije Evropskoj uniji, zajedno sa međunarodnim garancijama za zaštitu interesa kosovskih Srba. Postoji presedan Hrvatske kad je reč o brzom procesu pridruživanja. Autori izveštaja kažu da je ta brzina za Srbiju conditio sine ljua non. “Pridruživanje EU je jedini koncept koji Srbiju ohrabruje da, ako ne podrži, a ono bar prihvati fundamentalnu promenu statusa Kosova kakvu nezavisnost podrazumeva.”