Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Đorđe Vukadinović

Potreban je aktivniji stav Srbije u odnosu na položaj RS u BIH

„Povezivanje statusa Republike Srpske i Kosova i Metohije više je očajnički pokušaj nego stvarna strateška srpska politika poslednjih godina. Početkom devedesetih godina prošlog veka, tadašnje srpsko rukovodstvo je nastupilo sa tezom da se ni po koju cenu ne smeju povezivati niti izjednačavati položaj Kosova i zahtevi kosovskih Albanaca u Srbiji sa, kako se tada govorilo, opravdanim zahtevima Srba u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, jer su oni tamo konstitutivni narod, dok su, navodno, Albanci na Kosovu samo 'narodnost', to jest nacionalna manjina. Koliki je stepen našeg nacionalnog poraza vidi se i po tome što je ono što je početkom devedesetih arogantno odbijeno sada postalo željena meta i zahtev koji se tek tu i tamo stidljivo postavlja, a da pri tom ni oni koji ga postavljaju ne veruju da se on može zaista i u potpunosti ispuniti. Ali to, opet, ne znači da je sam taj zahtev, to jest ta analogija nelegitimna.

Drugim rečima, Srbija je u političke i druge konfrontacije, koje su bile delom uzrok, a delom posledica raspada SFRJ, ušla sa stavom da ne želi da kosovskim Albancima dâ ono što traži za Srbe van Srbije, a sada bismo bili veoma srećni kada bismo za Srbe van Srbije dobili ono što je Srbija spremna da ponudi Albancima. Ali to, nažalost, više ne izgleda verovatno,” ocenjuje u kraćem intervjuu za „NR” Đorđe Vukadinović, glavni urednik beogradskog časopisa „Nova srpska politička misao” i jedan od vodećih srpskih političkih analitičara.

Da li je potreba da se položaj Republike Srpske u Bosni i Hercegovini vezuje za budući status Kosova jednako izražena u Banjaluci i u Beogradu?

Interesantno je da se posle Dejtona, a pogotovo posle 5. oktobra 2000. niko ozbiljno i sistematski ne bavi položajem, statusom i interesima Srba van Srbije. To je u slučaju DOS-ove vlade bilo više nego jasno, dok kod ove sadašnje vlade, bar kad je reč o samom premijeru Koštunici, ima izvesne   spremnosti, pa čak i nekih pokušaja da se u tom pogledu nešto učini, pre svega u oblasti naučne i privredne saradnje. Ali i ova vlada je daleko od toga da nešto ozbiljno učini, delimično zbog obuzetosti problemima unutar SCG i sopstvenim opstankom, a delimično i zbog hipoteke koju premijer Koštunica ima jer je svojevremeno kritikovao Dejtonski sporazum i stekao imidž srpskog nacionaliste. Pa se onda smatra da nije dobro, to jest da nije oportuno odlučnije i više se mešati u to i pozivati se na legitimno pravo zemlje koja je potpisnik Dejtonskog sporazuma i garant zaštite prava srpskog naroda u Bosni i Hercegovini. Dakle, iz ovih ili onih razloga, ni ova vlada ne čini onoliko koliko bi i po slovu i po duhu tog sporazuma imala prava da čini. Pogotovo ona prethodna, DOS-ova vlada, o tome nije brinula. S druge strane, ni sam Milošević neposredno posle Dejtona nije ništa činio, jer se smatralo da Republika Srpska u najvećoj meri predstavlja ispunjenje istorijskih zahteva Srba u BiH – a i u tom periodu Miloševiću je bilo izuzetno stalo do dobrih odnosa sa Zapadom. A kada je, od 1998. godine, ušao u sukob sa međunarodnom zajednicom, nije ni bio u mogućnosti da nekome pomogne. Uopšte, Srbija kao da je posle Dejtona zaboravila Srbe u RS i BiH, bilo zbog toga što je smatrala da je njihovo pitanje rešeno na manje-više zadovoljavajući način, bilo zbog toga što nije mogla, nije želela ili nije smela nešto ozbiljno da učini – čak ni onda kada je postalo više nego očigledno da je položaj srpskog naroda u BiH daleko od zadovoljavajućeg rešenja.

Šta u ovom trenutku prevladava: ne može , ne sme ili neće ? (Ako uzmemo u obzir to da se približava početak pregovora o budućem statusu Kosmeta, a ovde se daleko odmaklo u procesu centralizacije BiH i urušavanja RS.)

Sadašnja vlada ne može i ne sme, dok se za DOS-ovu vladu može reći da nije mogla i nije htela. Međutim, sa stanovišta Srba u RS i BiH, razlika između ova dva stava je, bar za sada, manje-više kozmetička i simbolička. Budući da je BiH daleko odmakla u procesu unitarizacije i u derogiranju Dejtonskog sporazuma, a da Kosovo krupnim koracima gazi ka suverenosti, mislim da bi država Srbija morala mnogo odlučnije da istupi i da ne pristane na pritiske i indirektne ucene pri kojima se svako otvaranje pitanja položaja RS u BiH shvata kao mešanje u unutrašnje stvari Bosne i Hercegovine i ugrožavanje njenog teritorijalnog integriteta. Bez obzira na to što međunarodna zajednica i političari u Sarajevu žestoko protestuju i protiv samog nagoveštaja aktivnog stava Srbije prema pitanju položaja RS u BiH, a pogotovo protiv ove analogije sa položajem Kosmeta unutar Srbije, Srbija bi morala da ima aktivniji stav i da sa manje kompleksa, a sa više argumenata koji joj stoje na raspolaganju postavi pitanje zašto se derogira Dejtonski sporazum, kao i da predoči Zapadu ovu „ozloglašenu“ analogiju. Tu analogiju je, doduše pred kraj svog života, Zoran Đinđić prvi posle 5. oktobra tako direktno formulisao. Drugo je pitanje da li je to učinio iz strateških, taktičkih ili političko-marketinških razloga, ali, prosto, on je odlučno i jasno rekao: ako kosovski Albanci imaju pravo na referendum, i srpski narod u RS i BiH ima pravo na samoopredeljenje.

A šta je glavni razlog, najblaže rečeno, uzdržanosti Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije prema pominjanju mogućnosti da stepen odvajanja Kosmeta od Srbije bude praćen istim pomeranjem na relaciji RS–Sarajevo: da li je reč o disproporciji između RS i Kosova u veličini teritorije i broju stanovnika, o činjenici da su Srbi tokom devedesetih godina prošlog veka na Zapadu stekli reputaciju „loših momaka“ koji ne zaslužuju ustupke, ili, prosto, o neaktivnosti srpske politike posle pada Miloševića ?

Sve tri stvari su apsolutno u igri, pri čemu su, nažalost, prve dve važnije. No nipošto ne treba zanemariti ovaj subjektivni aspekt, delom nesposobnost, delom kalkulantski stav Srbije i srpske politike posle 5. oktobra. Mislim da su se, ipak, predrasude koje su nastale tokom devedesetih u velikom delu međunarodne javnosti zadržale do danas, bez obzira na petooktobarske promene. Veličina teritorije i stanovništva RS i Kosova pri tome je najmanje važna. Reč o realnim političkim interesima i, sledstveno tome, o veličini i budžetima lobija na jednoj i drugoj strani. U tom pogledu, Srbi su u beznadežno lošijem položaju od, recimo, Albanaca, ne samo zbog hroničnog nejedinstva i anarhije među srpskim političarima i potencijalnim lobistima i, na drugoj strani, poslovičnog jedinstva i jedinstvenog stava Albanaca, već pre svega zbog značaja muslimanskog faktora u međunarodnoj politici. Tu se, zapravo, na način nesrećan po Srbe, loš imidž koji su oni stekli tokom devedesetih poklopio sa potrebom Sjedinjenih Američkih Država da se predstave jednom delu muslimanske javnosti kao neko ko, apriori, nije neprijatelj muslimana. Nije mit, a nije ni uteha za srpsku politiku, ali prosto stoji činjenica da su Srbi devedesetih godina u velikoj meri plaćali ceh za američku podršku Izraelu u sporu sa Palestincima, odnosno za neprijateljski stav SAD prema Iraku. Albanci, dakle, imaju organizovanu dijasporu i jedinstveni su u nastupu na Kosovu, ali su se i njihovi interesi u jednom trenutku poklopili sa željom i interesom SAD da pokažu kako one podržavaju „dobre muslimane“ gde god mogu, a da se bore samo protiv „loših muslimana“, kakvi su, na primer, Sadam Husein i palestinski ekstremisti. Dakle, to je dominantno, plus ovaj naš loš imidž za koji smo donekle i sami odgovorni, ali koji je i posledica delovanja jakih lobističkih grupa i medijskog rata u kojem se Srbi uopšte nisu snašli. A i da su se malo bolje snašli, opet bi, verovatno, bili osuđeni na propast, s obzirom na nepovoljnu podelu karata u toj geopolitičkoj partiji.

Da li u takvoj situaciji i sa takvom „nesnalažljivosti“ u narednih pet, 10 ili 20 godina može doći do realizacije scenarija u kojem bi Srbi bili apsolutni gubitnici: da BiH bude potpuno unitarizovana, republika Srpska ukinuta, Crna Gora nezavisna, Kosovo samostalno, Vojvodina kao „država u državi”, a da unutar Srbije Novi Pazar i Preševo budu potencijalna jezgra novog talasa secesionizma ?

Uopšte nije nezamisliv taj najcrnji scenario. Štaviše, mnogo je teže zamisliti neki mnogo povoljniji, a gotovo je nezamisliv scenario potpuno suprotan ovome koji ste naveli. To još uvek ne znači da je taj najcrnji scenario i neizbežan, iako mnogo toga što se i ovih dana dešava kao da ide u pravcu njegove realizacije. Ipak, bez obzira na to što mislim da je on moguć, čak u nekim svojim aspektima i verovatan, mislim da se neće baš u potpunosti ostvariti, ali to sada donekle zavisi i od srpskog političkog faktora u Srbiji i u RS. Daleko od toga da je stvar potpuno u našim rukama, jer je od sredine devedesetih, a zatim i od 1999. godine srpski narod postao mnogo više objekat nego subjekat u raspletu sopstvene sudbine, ali izvesnog manevarskog prostora, ipak, ima. Međutim, nisam siguran da Srbi u RS i u Srbiji koriste i taj suženi manevarski prostor.

Kako iskoristiti taj prostor da bi se izbegao najcrnji scenario ?

Prvo, realnom dijagnozom situacije i svesnim odricanjem srpskih političkih aktera od prakse da u svakoj situaciji i po svaku cenu pokušavaju da za sopstvene, lične ili partijske interese zloupotrebljavaju teškoće u kojoj se zemlja odnosno vlada nalazi, bilo da je reč o RS ili Srbiji. Ma koliko je ta priča potrošena i pomalo čak ofucana, rekao bih da nam je zaista neophodno jedinstvo, ali ne na onaj unifikatorski, glupi način, koji je miloševićevska propaganda krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka pokušala da naturi Srbima, već jedinstvo oko iskrene dijagnoze: objektivno strahovito teške državne i nacionalne situacije u kojoj se Srbi danas nalaze. A onda treba pokušati da se u suženom manevarskom prostoru pronađe strategija koja će omogućiti zaštitu bar dela interesa srpskog naroda u Srbiji, Crnoj Gori, na Kosmetu i u Republici Srpskoj. To znači da opozicija i vlast treba da nađu zajednički jezik i dogovore se o minimumu nacionalnog interesa, kao i o realnim mogućnostima da se taj interes u datoj situaciji zadovolji. Sada u RS i u Srbiji imamo neku vrstu tankog konsenzusa: u Srbiji oko toga da nezavisnost Kosova ne dolazi u obzir, a u RS oko toga da je tendencija unifikacije BiH neprihvatljiva. Ali plašim se da taj konsenzus nije dovoljno čvrst da izdrži makar prvi veći pritisak međunarodne zajednice. Dakle, sada se u Srbiji svi slažu da nezavisno Kosovo ne dolazi u obzir, ali nisam siguran da će svi istrajati u tom stavu. Nešto slično bi se moglo reći i za političke subjekte u RS. Međutim, ako ne bude jedinstva i maksimalne mobilizacije oko minimalnog interesa, onda će sigurno biti na delu onaj najcrnji scenario.

Da li se u dijagnozi stanja koju, kako kažete, najpre treba utvrditi, može naći i teza koja se ponekad čuje u srpskim krugovima da SAD i EU nastoje da demontiraju i ukinu RS pre odlučivanja o statusu Kosmeta da bi izbile Beogradu taj adut iz ruku?

Nisam siguran da to važi za EU u celini, ali sigurno važi za neke uticajne centre moći u Evropi i naročito u SAD. Najpre treba pošteno reći da je jedan od problema srpske politike i u Srbiji i u RS posle Dejtona taj što su se Srbi klatili između dva suprotstavljena isključiva stava: jedan polazi od toga da nam svet radi o glavi i da nam iz sveta dolaze samo neprijatelji da nam nanesu zlo. Amblem tog stava u Srbiji je bio Slobodan Milošević, a u RS ratno rukovodstvo. S druge strane, ta dva rukovodstva zamenjena su garniturama koje su gajile prevelike, nerealne nade i poverenje u međunarodnu zajednicu, pa se stvorio utisak da je sve što dolazi iz sveta dobronamerno i pametno. Oba ova stava su podjednako pogubna i njima se može opisati srpska politika tokom poslednjih 15 godina, a oba su nas mnogo i koštala – i Republiku Srpsku i Srbiju. Dijagnoza bi trebalo da diskredituje takve ekstreme. Mislim da sada i u Srbiji i u RS dominira odmereniji i umereniji stav. Samo, postoji bojazan da je možda kasno za takav umereni stav, i pitanje je koliko se može popraviti sadašnja situacija. Naša slabost i naš poraz su toliki da će Srbi i u Srbiji i u RS morati progutati, kao što već gutaju, mnoge gorke pilule. U zahtevima koji se postavljaju Srbima ima mnogo nepravde i licemerja, brutalne ucene i sile, mnogo toga dolazi od Pedija Ešdauna, ali i nekih drugih tobože objektivnih međunarodnih posrednika. Ali sa tim treba živeti i poći od toga da ničija nije gorela do zore. Ovo sada jeste vreme poraza, stradanja i ispaštanja na širem nacionalnom planu, i u takvim vremenima treba spasti što se spasti može, sačuvati pre svega narod i ideju nacionalnih ciljeva i izbeći najskorije gubitke. Analogija između položaja RS i Kosmeta, čije se iznošenje sada Srbima ne dopušta, apsolutno je legitimna, i na to se treba pozivati i svakodnevno tu analogiju poturati pod nos međunarodnim predstavnicima, makar znali da će oni to manje-više ignorisati.

Ta analogija ima svoju logičku i političku snagu i težinu, koja se neće moći potpuno ignorisati, ma koliko mnogi u svetu i na Balkanu to želeli. Iako se sada to čini drugačije, ako ne bude nekih dramatično loših preokreta u saradnji sa Haškim tribunalom i nekog velikog pogoršanja međunarodnih odnosa u svetu, ne verujem da će Kosovo biti tako brzo nezavisno kao što se Albanci nadaju. To je, recimo, ono što se može postići razboritom politikom i popuštanjem samo tamo gde se mora i samo onoliko koliko se mora. Dakle, sa takvom politikom Kosovo neće brzo biti nezavisno, niti će RS biti tako brzo u potpunosti devastirana, kao što se mnogi plaše, a neki priželjkuju. A pošto se nikad ne zna ni u životu ni u istoriji šta nosi noć, a šta nosi dan, nije isključeno ni da se međunarodne okolnosti malo promene i da neke predrasude prema Srbima otpadnu ili da se ublaže, pa da se naša pozicija i naš položaj poprave na ovaj ili onaj način.

Da li se okolnosti mogu promeniti toliko da dođe do situacije o kojoj se, s vremena na vreme, priča u javnosti – do razmene teritorija. Jedna opcija je „velika trampa“ (Kosovo za Republiku Srpsku), a druga „mala trampa“ (Preševo, Bujanovac i Medveđa „nezavisnom Kosovu“, a sever Kosova plus istočni deo RS Srbiji)? Je li uopšte moguće da dođe do takvog raspleta, ili je to, zapravo, anahronizam koji treba konačno zaboraviti, gurnuti pod tepih istorije ?

Toliko puta su mnogi, ničim izazvani i bez pitanja, demantovali sve to što ste opisali, da je stvar već simptomatična: zašto biste nešto toliko dematovali ako to uopšte nije u fiokama?! Zvanično, ni evropska ni američka politika, a ni sami Srbi u RS i u Srbiji, ne samo da ne insistiraju na takvom scenariju nego ga gotovo i ne pominju. A on se stalno iznova pojavljuje, pa demantuje, tako da se meni čini da on nije nemoguć. Uopšte ne ulazim u to da li je dobar ili nije, ali mislim da će u ovom trenutku međunarodna zajednica pokušati da celokupnu situaciju rešava na drugačiji način, koji je veoma nepovoljan po Srbe: u BiH da insistira na teritorijalnom principu i principu državnog suvereniteta, a na Kosovu na etničkom principu, odustajući od principa nepromenjivosti granica. Nešto slično se dogodilo prilikom raspada SFRJ, ali i tada se promenilo držanje velikih sila, pre svega SAD, koje su za otprilike pola godine promenile poziciju: od podrške teritorijalnom integritetu SFRJ, do, recimo, priznavanja BiH. Nije isključeno da će se stavovi opet promeniti, ali sada izgleda da će, generalno, međunarodna zajednica rešavati političku situaciju maksimalnim sužavanjem autonomije Srba u BiH, sve do gašenja i obesmišljavanja RS, i maksimalnim povećavanjem autonomije za kosovske Albance, sve do potpune nezavisnosti. To je, otprilike, ono što sada imamo na delu, ali tu se i Srbi malo pitaju: ako tome stvarno bude velikog otpora i među građanima i među političkim subjektima, a ne samo licemernog, veštačkog i glumljenog konsenzusa naših političkih aktera, iza kojeg neki daju signale međunarodnoj zajednici da će biti blaži u zahtevima ako dođu na vlast, onda se nešto može postići. Jer, na kraju krajeva, u današnjem svetu, kao i u jučerašnjem, a verovatno i u sutrašnjem, odlučuju odnosi snaga. Ako se nekome u međunarodnoj zajednici učini da bi, ipak, bilo teško sprovesti ukidanje RS i dati nezavisnost Kosovu, onda je vrlo moguće da će se i stav međunarodne zajednice promeniti, bilo tako što će pristati na neku vrstu „velike“ ili „male trampe“, bilo tako što neće tražiti trampu, ali neće ni do kraja urušavati RS, niti dati punu suverenost Kosovu. Tu ima prostora i za nas kao narod, i za našu politiku. Međutim, znajući koliko je srpski narod u emotivnom, političkom, psihološkom i ekonomskom smislu istrošen u poslednjih 15 godina, i znajući kakva nam je poltiička elita, ne vidim velike razloge za optimizam. Ali nije sve izgubljeno i ima prostora za neku vrstu ozbiljne, odgovorne nacionalne politike i u RS i u Srbiji. Da zaključim: sigurno je da su nam dominantni centri moći u svetu nenaklonjeni, ali isto tako je sigurno da se oni često povode po principu inercije. Albanci prete velikim nevoljama ako njihovi nacionalni interesi ne budu zadovoljeni, a Srbi su se nekako navikli na poraz i povlačenje i čini se da će se njima, i u BiH i u Srbiji, lakše nego kosovskim Albancima ili bosanskim muslimanima nametnuti po njih nepovoljno rešenje. Sem ako se ta percepcija ne promeni, a to ne mora nužno da znači balvane i sve što smo gledali devedesetih, ali, svakako, podrazumeva odlučnu, široku akciju na političkom, kulturnom, psihološkom i ekonomskom planu. Onda će se, verovatno, drugačije gledati i na srpski nacionalni interes. Dakle, ne treba prihvatiti ucene odnosno hipoteku da je svaki govor o srpskom nacionalnom interesu nacionalizam, te da je to nešto neprihvatljivo jer budi asocijacije na devedesete godine, rat, zločine i svašta drugo. Ima pokušaja da se takav kompleks naturi Srbima u BiH i u Srbiji, ali na to ne treba pristati. Treba prihvatiti svoj deo odgovornosti za ono što se dešavalo i ne odricati se minimuma nacionalnog interesa – to je suština. Takođe, treba neprekidno ponavljati da nije pravedno da jedni dobiju sve, a da interesi drugih budu u potpunosti ignorisani. Ne samo da nije pravedno, već ne može dovesti ni do stabilnosti u regionu, do koje je međunarodnoj zajednici veoma stalo.

(Intervju Đorđa Vukadinovića banjalučkom „Reporteru”, razgovor vodio Slobodan Durmanović)

  

 
     
     
 
Copyright by NSPM