Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Opstanak zajednice SCG

   

 

Zoran Stokić

DAJTE ŠANSU MILU

Samo u protekloj godini u srpskim časopisima, nedeljnicima i na analitičarskom sajtu www.nspm.org.yu objavljeno je više stotina tekstova o tzv. «predreferendumskoj groznici» u Crnoj Gori. U zavisnosti od toga da li su autori tih tekstova protivnici ili zastupnici nezavisnosti Crne Gore, u njima se izlažu argumenti u prilog 'svojoj' strani, odnosno iznose “dokazi” o nemoralnosti, nepoštenju itd. one 'druge' strane (od kojih je većina, najverovatnije, tačna). Međutim, ono što je lako vidljivo jeste činjenica da u pomenutim tekstovima i analizama, osim “opravdavanja” svojih unapred usvojenih stavova, ima vrlo malo, ili gotovo nimalo, praktičnih argumenata, saveta i predloga koji bi mogli biti od pomoći u pronalaženju realno ostvarivog rešenja ovog fundamentalnog rascepa u crnogorskom društvu. Upravo zbog toga, u ovom tekstu se, nakon kratke analize trenutne pozicije u pregovorima oko referendumskih uslova i konteksta u kojem se ti pregovori odvijaju, predlaže jedno moguće rešenje tog sudbinskog crnogorskog - «pitanja od milion dolara».

Zašto Crnoj Gori još ne sviće rujna zora?

Od samog početka pregovora vlasti i opozicije u Crnoj Gori znalo se da je ključni problem pregovora pitanje kvalifikovane većine potrebne za izglasavanje nezavisnosti, odnosno za priznavanje legitimnosti rezultata predstojećeg referenduma. Nakon uključenja izaslanika EU Miroslava Lajčaka u pregovore, usaglašena su ona «sporedna» pitanja - monitoring i finansiranje referendumskog procesa, medijsko praćenje i dr (taj deo dogovora je EU uobličila u tzv. Zakon o referendumu koji crnogorska skupština treba narednih dana da izglasa), da bi već u pregovorima oko oblika referendumskog pitanja i, naročito, pred suštinskim pitanjem kvalifikovane većine, došlo do očekivane blokade i zastoja u tim pregovorima. Kako Lajčakovo natezanje sa crnogorskim pregovaračima pokazuje sve manje izgleda da rezultuje konsenzusom oko tih ključnih pitanja (naredna nedelja je, po ovom Slovaku, poslednji rok za konačni dogovor), čini se da će «sveobuhvatno rešenje» verovatno biti nametnuto od strane Evropske Unije i SAD (na tu mogućnost su već upozorili Solanina portparolka Kristina Galjak, kao i američki ambasador Majkl Polt). Ali, problem sa nametnutim referendumskim pitanjem i kvalifikovanom većinom je u tome što će referendum, održan pod takvim «nesaglasnim» uslovima, koji će verovatno ići više u prilog “Milovoj” strani, nositi opasnost post-referendumskog osporavanja od strane crnogorske opozicije. Drugim rečima, u slučaju “tesnog” izglasavanja nezavisnosti Crne Gore pod uslovima koje ne priznaje crnogorska opozicija, ne samo da ne bi došlo do smirivanja napetosti u tom “pocepanom” društvu, već bi frustracija «poraženog» Severa mogla eskalirati u pravcu internog secesionizma, koji se ovih dana najavljuje iz stranaka crnogorskih «unionista». (1)

Međutim, da bi bilo moguće ponuditi opcije koje nude bolju i sigurniju post-referendumsku situaciju u Crnoj Gori, neophodno je razmišljati ne samo o referendumskim uslovima, već i o kontekstu u kojem će se održati predstojeći referendum. Taj kontekst u velikoj meri određuje stav Beograda prema crnogorskim političkim rivalima. Ali, u sasvim određenom smislu, pomenuti kontekst je u značajnoj meri određen i okvirima koji određuju (i omeđuju) političku budućnost najmoćnijeg političara Crne Gore – premijera Mila Đukanovića. Zapravo, pravo pitanje je: da li ova dva parametra, odnosno faktora, mogu biti dovedena u produktivnu vezu?

Zašto se Beograd pokušava uvući u crnogorski referendumski proces?

Nakon što je EU uključena u proces dogovaranja oko referendumskih uslova, primećena je izvesna defanziva indenpendističkih vlasti i pripadajućih kulturnih krugova u crnogorskim medijima. Naime, nakon što je EU insistiranjem na evropskim standardima praktično «upalila svetlo» u toj maloj siromašnoj državi, vladajuća crnogorska elita je postala svesna da, «na demokratski način», nije moguće i nadalje ignorisati legitimne zahteve opozicije koji se odnose na referendumske uslove. Upravo zbog toga, iskusni Milo je, pritisnut Lajčakom s jedne strane, a «mrskom opozicijom» s druge, pokušao da primeni oprobani recept iz ‘devedesetih' i pronađe sebi odušak tako što bi uvukao zvanični Beograd u (pred)referendumsku raspravu. Međutim, kako iz Beograda po ovom pitanju dolaze principijelni i unisoni stavovi premijera, predsednika i, začudo, parlamentarne opozicije (izuzimajući «CDU stavove» o Balkanu koje zastupa G17 plus), to se ovaj pokušaj uvlačenja «zvanične» Srbije u internu crnogorsku raspravu (po principu: “svaki stav suprotan od stava Srbije je ispravan i zadobiće apriornu podršku međunarodne zajednice”) – pokazao kao potpuno neuspešan.

Naime, nakon poziva Lajčaka da se Beograd izjasni o referendumskim uslovima, Koštunica je ponovio poznate “srbijanske” argumente, od kojih je najvažniji stav o potrebnoj većini za izglasavanje referenduma od 50% + 1 glas od ukupno upisanog broja birača, na šta je Đukanović histerično uzvratio svojim poznatim izjavama o “povampirenom velikosrpskom projektu koji Koštunica oživljava” - u očekivanju da će, valjda, NATO ponovo otpočeti sa bombardovanjem Srbije ili, makar, sa iskrcavanjem marinaca u pograničnom Brodarevu. Međutim, sam Lajčak je odmah prekinuo Milova nadanja, rekavši za podgoričku Republiku da je srpski premijer Vojislav Koštunica izneo “potpuno legitiman stav” (2).

Kako je podrška koju Milo Đukanović još može dobiti (ili «isposlovati») za svoju stvar od nekih marginalnih stranaka i nevladinih organizacija u Srbiji bez ikakvog uticaja na stav međunarodne zajednice i time bez značaja za sam referendumski proces, to se mnogima čini da se ovaj crnogorski «postmoderni boljševik» trenutno nalazi u ozbiljnom političkom tesnacu. Tako, Nebojša Medojević, trenutno najpopularniji političar u Crnoj Gori, tvrdi da, “Đukanović nikada nije bio u manjem političkom prostoru, bez mogućnosti manevra, i moraće da bira između zahteva domaćih pristalica nezavisnosti i uslova EU. Opozicione SNP i NS pametno vode svoje politike i prihvatanjem dijaloga s režimom, ali uz direktno posredovanje EU, dovode vlast u delikatnu poziciju” (3).

Međutim, to što se Milo Đukanović objektivno nalazi u političkom tesnacu, nosi rizik da njegovo ponašanje u toku referendumskog procesa postane iracionalno i opasno. Međutim, to takođe može da bude i šansa za jedan novi, konstruktivniji pristup crnogorskoj političko-državnoj dilemi. No, pre iznošenja tog “kreativnog” rešenja, potrebno je pomenuti razloge zbog kojih i sama slutnja mogućeg poraza na referendumu izaziva histerične javne reakcije crnogorskih independentista.

Da li referendum donosi stabilnost ili produbljenje krize crnogorkog društva?

Nema nikakve sumnje da će rezultat referenduma, bilo da njegov rezultat bude nezavisnost ili opstanak državne zajednice, izazvati dalju nestabilnost u crnogorskom društvu. U slučaju proglašenja nezavisnosti, vladajuća elita bi zasigurno “dobila krila”, što bi vodilo dodatnom zaoštravanju prema “prosrpskoj” populaciji u Crnoj Gori i prema “gubitničkim” strankama, uz pojačan rad na identitetskom “zatvaranju” u odnosu na sve što je srpsko ili dolazi iz Srbije i, naravno, uz predvidivu i već najavljenu “odbrambenu” reakciju protivne strane. S druge strane, rezultat koji bi značio opstanak državne zajednice označio bi potpuni poraz Đukanovićeve politike i verovatno bi vodio ka raspisivanju izbora u Crnoj Gori na svim nivoima, koji bi se potom održali u jednoj uzavreloj atmosferi. Oba pomenuta scenarija nose visok rizik po stabilnost i mir u samoj Crnoj Gori, ali oni takođe nose i određen rizik za stabilnost susednih država i okolnih “državolikih entiteta” (4).

Ipak, čini se da veći rizik po stabilnost Crne Gore nosi eventualni neuspeh referenduma i poraz Đukanovićeve independističke opcije. Dva su razloga za takav zaključak: prvi je taj što je vladajuća crnogorska elita u projekat nezavisnosti uložila ne samo ogromnu energiju, vreme, resurse itd, nego i sav svoj politički kapital – zbog čega se u vladajućem taboru predstojeći referendum razumeva kao sukob sa nultom opcijom (zero-sum-game) i doživljava kao pitanje “biti il' ne biti”; Drugi razlog je mafijaško-tajkunsko nasleđe Đukanovićevog režima, odnosno postojanje poslovno-kriminalnog lobija monopolista koji u nezavisnosti Crne Gore vide ostvarenje svojih poslovnih snova o izgradnji “jadranske Kolumbije”, tj. privatnog poslovno-kriminalnog carstva “u srcu Evrope” i koji u “evropskom putu” Crne Gore vidi realnu i konkretnu opasnost za svoje partikularne interese (5). Dakle, ta dva razloga – budućnost vladajuće koalicije i njenih klijentelskih elita, kao i održanje stečenih monopola u poslovno-kriminalnoj sferi, predstavljaju takvu opasnost po stabilnost post-referendumske Crne Gore, da nije isključeno da će Đukanovićev režim, u strahu od eventualnog poraza na referendumu, pribeći svim već oprobanim nedemokratskim sredstvima “pogurivanja prstom” birača u “poželjnom smeru”, i to uprkos potpisanom dogovoru sa EU i čak po cenu da rezultati referenduma ne budu priznati od strane međunarodne zajednice kao demokratski i legitimni.   Uzevši u obzir ove otežavajuće faktore, postavlja se pitanje postoji li racionalan i realan izlaz iz klopke u kojoj se našla država Crna Gora?

Referendum kao idealna prilika da se Đukanović povuče sa javne političke scene Crne Gore

Nakon skoro dve decenije provedenih u vrhu Crne Gore, od toga osam godina na mestu neprikosnovenog crnogorskog «suverena», jasno je da se bliži kraj političke karijere Mila Đukanovića. Na to upućuju mnoge političke činjenice – od toga da je on lično, praktično, izgubio podršku najvažnijih aktera u svetu – Evropske Unije, ali i SAD (Majkl Polt je pre neki dan u Podgorici izjavio da SAD pružaju «punu podršku aktivnostima EU u Crnoj Gori»), preko toga da je političar Milo na izvestan način «dosadio» crnogorskom biračkom telu, o čemu najbolje govori podatak da već drugu godinu zaredom istraživanja pokazuju da je najpopularniji «političar» u Crnog Gori lider Grupe za promjene Nebojša Medojević (koji je, uzgred budi rečeno, novi crnogorski «miljenik» Amerike), do toga da je došlo do velikih promena u popularnosti stranaka među biračima – tako, Medojevićeva «Grupa» po istraživanjima na budućim izborima može da računa na oko 25% biračkog tela, što je više nego dovoljno da, uz podršku SNP-a i drugih “ anti-milovskih ” stranaka, formira buduću vladu Crne Gore. Da to nije nekakva daleka budućnost, već da se danas zaista stvara snažna koalicija protiv Đukanovića, govori i današnji sastanak i dogovor lidera tri najveće opozicione crnogorske stranke sa Medojevićem (koji, prema sopstvenim rečima, ispoljava neutralan stav po pitanju referendumske odluke) o zajedničkoj saradnji u referendumskom i post-referendumskom procesu na izgradnji pro-evropske demokratske pravne države, kao i na dekriminalizaciji i detajkunizaciji crnogorskog društva, što naravno podrazumeva demontažu sklerotičnog Đukanovićevog režima. Sve u svemu, i spoljno-politički i unutarnje-politički posmatrano, jasno je da će u neposrednoj budućnosti na crnogorskoj političkoj sceni biti sve manje prostora za političara Mila Đukanovića.  

Sad, ako je već tako, postavlja se pitanje načina na koji će Milo Đukanović “otići” sa crnogorske političke scene – dobrovoljno, u stilu Borisa Jeljcina, ili nedobrovoljno, u stilu njegovog i Marovićevog političkog «oca» i inspiratora čuvene «Januarske revolucije» - nekadašnjeg “srpskog vožda” Slobodana Miloševića? I, pod pretpostavkom da je Đukanović svestan da ima tu mogućnost izbora između dva puta, i da on, pri tome, pokaže dovoljno državničke mudrosti i izabere «Jeljcinov put» – dobrovoljno povlačenje, postavlja se pitanje koje su nužne pretpostavke da bi to rešenje bilo ostvarivo i bezbedno za crnogorsku državu i za Đukanovića samog?

Ko Milu Đukanoviću treba da garantuje imunitet i zašto?

Ako premijer Đukanović prihvati da se, zarad budućnosti Crne Gore, dobrovoljno povuče iz javnog političkog života i na taj način omogući održavanje novih izbora na svim nivoima i potom formiranje nove pro-evropske (koncentracione?ekspertske?) vlade, koja bi imala kapacitet da konsoliduje bankrotiranu državu, redefiniše odnose sa Srbijom i pokrene polu-mrtvu crnogorsku privredu «ka Evropi», njegov budući status u crnogorskom društvu bi morao da bude pod nekom vrstom funkcionalnog imuniteta. Taj imunitet bi podrazumevao imunitet od krivičnog gonjenja pred domaćim i sudovima drugih zemalja (npr. onim italijanskim), zatim garantovao bi nepovredivost njegove lične i porodične imovine (prema hrvatskim izvorima, procenjuje se da njegova lična imovina premašuje 50 miliona evra), kao i pružanje doživotne policijske zaštite njemu lično, kao i članovima njegove porodice. Ali, da li je zaista neophodno razmišljati o ovoj vrsti garancija «odlazećem Milu» i da li moguće obezbediti saglasnost za ovu vrstu imuniteta?

Opozicioni političari u Crnoj Gori bolje nego iko drugi poznaju stvarnu moć Mila Đukanovića i moć struktura koje on neposredno i posredno kontroliše, jer su je do sada mnogo puta iskušavali u svojim mnogobrojnim izbornim porazima. I upravo zato, oni najviše znaju o tome koliko mnogo otpora, smetnji, pa i opasnosti po crnogorsko društvo može da izazove Đukanović ako odluči «da se bori do kraja». Posmatrano iz tog ugla, potpuni imunitet koji bi Medojević i crnogorska opozicija   mogli ponuditi Đukanoviću u zamenu za njegovo dobrovoljno odstupanje sa crnogorske političke scene jeste apsolutno prihvatljiva «cena». Takav dogovor bi svakako pozdravila i podržala i tzv. međunarodna zajednica, jer ne samo da bi time na najbolji mogući način bio rešen jedan težak državni problem koji opterećuje i otežava proces stabilizacije prilika na Balkanu, već bi time EU i SAD promovisale jedan potpuno nov pristup rešavanju teških državnih pitanja na Balkanu, pristup koji bi predstavljao putokaz i za predstojeći proces određivanja budućeg statusa Kosmeta. Koja bi mogla biti uloga Beograda u eventualnom dogovoru o povlačenju Đukanovića?

Svojim formalnim i neformalnim uticajem na crnogorske opozicione stranke predstavnici vlasti u Beogradu bi mogli, prvo, da «podstaknu» postizanje takvog dogovora sa Đukanovićem i, drugo, da garantuju njegovo ispunjavanje (sve do toga da ponude Đukanoviću preseljenje iz njegovog podgoričkog «komfornog, može se reći luksuznog stana», u jednu od bezbednih «crnogorskih» vila na Dedinju) (6). Pri tome je osnovano pretpostaviti da bi srpska vlada sa novom crnogorskom vladom imala neuporedivo veće mogućnosti da preustroji zajedničku državu na novim, za obe strane, prihvatljivim osnovama, nakon čega bi svakako došlo do ubrzanja u procesu pridruživanja Srbije i Crne Gore Evropskoj uniji.

Epilog

Predstojeći referendumski proces u Crnoj Gori može da bude savršena prilika za dostojanstveno i bezbedno povlačenje Mila Đukanovića sa crnogorske političke scene. To ne samo da bi za posledicu imalo trajnu stabilizaciju političkih prilika u Crnoj Gori, već bi i samom Đukanoviću obezbedilo svetlo mesto u crnogorskoj istoriji i trajno poštovanje građana Crne Gore i Srbije.

Neko bi se mogao zapitati – da li je Đukanović u psihološkom smislu spreman za takav čin?

Čovek koji sa 28 godina postane predsednik vlade, koji nakon toga bude pobednik na nekoliko predsedničkih i parlamentarnih izbora u Crnoj Gori, koji pomažući srpske opozicione stranke dočeka pad i svog najvećeg političkog protivnika – Slobodana Miloševića, i koji nakon toga proživi još nekoliko «lepih godina na vlasti» -   ako takav čovek nije psihološki spreman da, kad dođe vreme,   «okači (političke) patike o klin», onda zaista niko nije spreman za takav čin.

U jednom intervjuu od pre par godina, Đukanović je izjavio da bi, nakon napuštanja politike, voleo da se bavi svojim osnovnim zanimanjem – biznisom. Ako se Milo odluči za dobrovoljno povlačenje iz politike učiniće dve dobre stvari: jednu za Crnu Goru i drugu za sebe (ostatak života radiće ono što voli). Ako li, pak, odluči da ostane u političkoj igri do kraja i po svaku cenu, moglo bi mu se desiti da, u svojoj biografiji, umesto naslova ugleda Ovidijev stih:

Video meliora, proboque,

Deteriora sequor (7)

 

 

Fusnote:

1. Iz crnogorske opozicije najavljuju da, ukoliko dođe do njihovog bojkota referenduma, u mnogim oblastima severne Crne Gore održaće se poseban plebiscit, na kome će se odlučiti o njihovom priključenju Srbiji. Predsednik Pokreta za evropsku državnu zajednicu SCG Zoran Žižić izjavio je krajem januara, da je moguć bojkot opozicije referenduma za samostalnost Crne Gore i da bi se moglo odlučiti da se severne oblasti Crne Gore priključe Srbiji, ukoliko premijeru Milu Đukanoviću pođe za rukom da izmanipuliše referendum (Glas 29.1.2006). Žižićev predlog podržao je i Andrija Mandić, lider Srpske narodne stranke, koji tvrdi da je to jedini način da oni koji se izjašnjavaju kao Srbi, izbegnu tretman građana drugog reda u privatnoj državi Mila Đukanovića – “ Iako Srbi pune 30 odsto budžeta Crne Gore, oni nemaju mogućnost da se zaposle u policiji, prosveti, zdravstvu, državnom radiju i televiziji. Ne vidim drugi način za odupiranje takvoj diskriminaciji ” - objašnjava Mandić. Čuveni pesnik Matija Bećković ne smatra ovu ideju lošom, ali i dodaje: - “ Zašto referendum samo na severu? Što je jug gori od severa? ”. Bećković upozorava da je Crna Gora “ jedina zemlja na svetu u kojoj se raspravlja šta je većina, a to, izgleda, ne zna ni Evropska unija. Ako nezavisnost Crne Gore podrži 20 ili 25 odsto ljudi, ili koliko se već pogode, manjina će biti proglašena većinom. Biće to velika bruka, koja neće imati kraja i biće uvod u nestajanje, a ne u uspostavljanje crnogorske države ” (Kurir 28.1.2006).

2. Nakon podrške koju je Tadićev DS pružio DPS-u u kampanji na majskim lokalnim izborima u Budvi, a koja je izazvala kontroverzne reakcije u Srbiji ali i unutar same Demokratske stranke, ova stranka je zauzela zajednički stav sa srpskom vladom o “nemešanju” u referendumski proces i tog stava se dosledno pridržava – vid. intervju Borisa Tadića TV CG od 5.2.2006, u kojem je zaključio da je Srbija pravila greške prema republikama bivše Jugoslavije i poručio da ih zbog toga neće ponavljati u slučaju Crne Gore . Inače, pravi kuriozitet predstavlja činjenica da jedan od istaknutih članova DS-a (stranke koja je, do nedavno, bila strateški partner Đukanovića u Srbiji), akademik Ljubomir Tadić, nalazi se na čelu Pokreta za očuvanje Državne zajednice SCG - organizacije koja okuplja nezavisne intelektualce poreklom iz Crne Gore, kao i predstavnike različitih “unionističkih” stranaka.

3. Medojević smatra da je ključni dogovor u neposrednim pregovorima EU i režima, jer će, po njemu, opozicija lakše da prihvati konačne predloge EU. Za Medojevića manje su bitni cenzus i kvalifikovana većina od sprečavanja režima da zloupotrebljava mehanizme totalitarne vlasti za pobedu na izborima – “Strogi monitoring medija, prljavog novca i saradničke mreže tajne policije, obezbeđivanje neutralne pozicije državnih organa i javnih preduzeća važniji su od brojki. Ako bi EU i opozicija insistirale samo na cenzusima i većini, a ignorisale te mehanizme, Đukanović bi dostigao svaki zadati procenat. To pokušavamo da objasnimo i opoziciji i predstavniku EU Miroslavu Lajčaku”.

4. EU je prepoznala pomenutu opasnost i upravo zato je predložila da obe strane u pregovorima o referendumu potpišu tzv. Deklaraciju o postupanju nakon referenduma, kojom bi se otklonile određene opasnosti i nedoumice – međutim, sadržaj tog dokumenta je još uvek nepoznat javnosti a nije poznato ni da li pregovarači prihvataju njegove odredbe, vid. intervju lidera SNP-a Predraga Bulatovića RTS-u od 10.2.2006.

5. Kartel organizovanog kriminala pomoću snažnih veza u vrhu vlasti uključuje se u referendumsku kampanju, strahujući od eventualne promene vlasti, koja bi u Crnu Goru donela duh pravne države i vladavine zakona – opominje Medojevic, ali i naglašava da, “Međunarodna zajednica ne zatvara više oči pred korupcijom i organizovanim kriminalom u Crnoj Gori” (Glas 4.1.2006).

6. Bezbednost Đukanovića i njegove porodice bi nesumnjivo bila ugrožena njegovim povlačenjem, jer bi mnogi crnogorski tajkuni-mafijaši smatrali da su “izdani” njegovim povlačenjem (a da oni funcionišu na isti način na koji su funkcionisali pripadnici surčinsko-zemunskog klana, govori i to što se ni oni ne libe da likvidiraju svakog ko im zasmeta, od glavnog urednika dnevnog lista do šefa policije).

7. “Vidim šta je dobro i odobravam, ali sledim ono što je loše”.

 

 
     
     
 
Copyright by NSPM