Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Zoran Stokić

SPS NA POTEZU

Nakon što se napokon utišala politička i medijska bura nastala iznenadnom smrću Slobodana Miloševića (1), Socijalistička partija Srbije našla se danas u važnom političkom momentu u kojem njeno vođstvo više ne može da odlaže nalaženje odgovora na dva ključna pitanja koja se odnose na buduće funkcionisanje te partije, a to su: 1. Šta je vizija ove partije i koji su njeni dugoročni ciljevi, i 2. Kakvi su metodi i ko su njeni politički partneri u ostvarivanju tih ciljeva?  

Odgovori SPS-a na ova pitanja umnogome će odrediti sudbinu te partije, ali u izvesnoj meri i karakter i stabilnost srpske političke scene u narednom periodu. Zato nije naodmet pomenuti nekoliko elemenata koji određuju okvire u kojima je moguće tražiti adekvatne i realne odgovore na pomenuta pitanja.

Budućnost i ciljevi SPS-a

Iako nosi (pre)teško nasleđe iz devedesetih godina prošlog veka, Socijalistička partija Srbije danas, ipak, u izvesnom smislu, predstavlja pro-evropsku (u protekloj godini Dačić i drugovi su u više navrata potencirali doprinos SPS-a «evropskom putu Srbije», navodeći da bez njihove podrške sadašnja srpska vlada ne bi ostvarila napredak u postupku približavanja EU), «levičarsku» političku organizaciju koja pokušava (makar deklarativno) da spoji socijalno-odgovornu politiku sa tržišnom ekonomijom zapadno-evropskog tipa, naravno «uz očuvanje nacionalnih interesa zemlje», što u prevodu znači - ono najviše što se može postići u rešavanju pitanja Kosova, Crne Gore, Republike Srpske i Haga, «u neravnopravnim uslovima u kojima se poslednjih 15 godina nalazi srpska država i narod». Međutim, do sada je ova (načelna) «evropska orijentacija» te partije bila u znatnoj meri prigušena «haškom senkom» koju je nad ovom strankom bacao najpoznatiji haški pritvorenik Slobodan Milošević, koja je isuviše često bila pojačavana od strane radikalsko-karićevskog klana koji je obilato (zlo)upotrebljavao ambivalentan odnos sadašnjeg vođstva socijalista i njihovog (trajno odsutnog) predsednika. Ali, nakon svega što je pratilo smrt Miloševića i njegov ritualni ispraćaj (2) na onaj svet koji su mu priredile pristalice SPS-a i drugi korisnici njegovog lika i dela (3), sada se definitivno otvaraju mogućnosti za potpuno autonomno (re)definisanje ukupne politike SPS-a.

Naime, Socijalisti su u ovom trenutku u najpovoljnijoj poziciji u celokupnom periodu nakon “petog oktobra”, jer SPS sada može nesmetano da “vuče” benefite iz simboličkog nasleđa Miloševića (pojačanog njegovom smrću u haškom pritvoru), bez obaveza koje su ranije bile vezane za njegova politička uslovljavanja u vezi sa kadrovskim rešenjima u SPS-u, ali i u vezi sa njegovim stalnim (uglavnom neuspešnim) pokušajima da utiče na tekuću politiku te stranke. Štaviše, SPS nakon svega može da pokuša da povrati celokupan Miloševićev simbolički kapacitet, prvenstveno onaj vezan za tzv. «plivajuće» glasače, tj. glasače koji laviraju između SPS-a i SRS-a. Istovremeno, Socijalisti sada imaju priliku da, potpuno opušteno, koriste radikalsku haško-propagandnu taktiku te da, na isto tako napadan i agresivan način, “pružaju javnu podršku” Vojislavu Šešelju (u smislu – “Šta je više sa tim suđenjem?”), izvlačeći iz takve pozicije političku korist za svoju stranku, na isti način na koji je to do juče činila SRS, dok je «podržavala» Miloševića i njegovu odbranu pred haškim sudom.

Zapravo, Miloševićevi politički naslednici se, nakon njegove iznenadne smrti u “haškom kazamatu”, nalaze, u odnosu na svoje pristalice, u izuzetno povoljnoj “moralnoj” poziciji, koja im omogućava veliku širinu i elastičnost u budućem političkom delovanju. Najkraće rečeno, SPS nakon svega ima priliku da se potpuno svesno odrekne najgorih elemenata svog nasleđa (ratobornog nacionalizma, saradnje sa kriminalnim strukturama, debeovsko-tajkunske mreže uticaja i dr), i da svoju političku poziciju gradi na dve ključne strateške tačke – na onom specifičnom “socijalnom” momentu koji je ugrađen u samo ime partije i koji nosi značajan izborni potencijal, a zatim i na međunarodnim integracijama Srbije kao novom vrednosnom opredeljenju koje toj stranci u budućnosti može da obezbedi solidan koalicioni kapacitet na srpskoj političkoj sceni (za razliku od SRS koja, upravo zato što nije u stanju da pređe taj “integracijski Rubikon”, i pored svojih značajnih izbornih rezultata, ostaje provincijalna partija sa kojom nijedna druga stranka ne želi da pravi post-izborne koalicije na republičkom nivou). Socijalisti na taj način imaju priliku da oblikuju potpuno nov identitet svoje partije zasnovan na evropskim integracijama, koji ne samo da tim opredeljenjem ne negira zaštitu ključnih državnih i nacionalnih interesa, već, zapravo, predstavlja nužan uslov njihove odbrane (4).   Štaviše, taj reformski potencijal SPS-a se ovih dana zapaža i potencira i u uticajnim zapadnim krugovima – tako, Aleks Grigorev, direktor za Zapadni Balkan Projekta za etničke odnose na univerzitetu Prinston, ukazuje da u SPS-u postoji i reformisano krilo koje bi sada trebalo da se angažuje u politici svoje zemlje umesto onih koji snose odgovornost za turbulencije devedesetih godina ( Voanews 15.3.2006 ) .

Sadašnji i budući politički partneri SPS-a

Ipak, takva strategija pozicioniranja SPS-a u političkom polju Srbije podrazumeva prevladavanje ideološke matrice - «patriote vs. izdajnici», odnosno - «radikalska vs. demokratska Srbija», koju predstavlja i ovaploćuje simbiotski par SRS-DS. Ta matrica u izvesnom «užem» smislu ima svoju političku logiku, jer DS se na taj način uspešno pozicionira u bloku tzv. «demokratskih stranaka», dok Radikali tom veštačkom podelom osvajaju čitav spektar anti-demokratskih glasača (od nacionalista-tvrdolinijaša do slojeva tzv. «gubitnika tranzicije»). Međutim, potpuno je očigledno da za SPS u takvoj konstelaciji nema mesta i da daljim ostajanjem u toj političkoj orbiti SPS može samo da nastavi da klizi ka radikalskoj glasačkoj «crnoj rupi». Jasno je da bi utapanje SPS-a u SRS, osim samim Radikalima i onim socijalistima koji sebe i inače doživljavaju kao «razblažene Radikale», odgovaralo onim strankama koje pretenduju za zauzmu onaj deo srpskog biračkog tela koji inače glasa za socijal-demokratske partije.

Međutim, ako bi se kojim slučajem danas nalazio na mestu Dačića, Anđelkovića i drugova, sam Slobodan Milošević teško da bi odabrao opciju u kojoj bi bio «prirepak» SRS-u, pogotovo ako bi to podrazumevalo otežanu saradnju ili čak ponovno «izopštenje» Srbije od razvijenog sveta i uz perspektivu nestanka Socijalista sa političke scene ili njihovog utapanja u SRS. On naročito ne bi na to pristao ako postoji realna alternativa koja, s jedne strane, nudi evropsku perspektivu Srbije, dok, s druge strane, omogućuje relativno stabilnu poziciju SPS-a u srpskom biračkom telu i (verovatno) učešće u budućoj srpskoj vladi, zasnovano na strateškom partnerstvu sa partijama čiji stožer predstavlja DSS (jer, na kraju krajeva, racionalna stranačka politika je ona koja teži da se ostvaruje/realizuje u i kroz institucije države). Ali, postavlja se pitanje – ko bi od Miloševićevih stranačkih naslednika mogao uspešno da vodi ovaj «novi» SPS?

Novi lider stranke

Privremena pobeda jedne od frakcija, bilo Vučelićeve ili Dačićeve, teško da bi omogućila stabilizovanje SPS-a i repozicioniranje te stranke u srpskom biračkom telu. Dva su razloga za to: prvo, to bi poraženu stranu nateralo da krene u odbranu svojih interesa na institucionalni, ali i na vaninstitucionalni način (npr. od neprestanog lobiranja među neopredeljenim članovima partije, do sudsko-policijskog podmetanja i medijskog denunciranja «pobednika»), dok bi «pobednička» strana, upravo zato što bi u ovom trenutku takva pobeda bila samo delimična, krenula u žestok «konačni obračun» sa oponentima. Upravo zato racionalno postupanje rukovodstva SPS-a nalagalo bi pronalaženje kompromisnog kadrovskog rešenja, koje bi podrazumevalo izbor kandidata koji bi mogao da uspešno zastupa oba suprotstavljene opcije, i da istovremeno bude prihvatljiv za «eksterne» (domaće i međunarodne) političke partnere.

Socijalisti imaju nekoliko takvih kandidata, ali po svojim personalnim karakteristikama kao optimalan kandidat izdvaja se sadašnji potpredsednik te stranke Žarko Obradović. Koje su prednosti Obradovića nad drugim mogućim kandidatima za novog predsednika Glavnog odbora?

- Tri prednosti Žarka Obradovića: 1. Nema «opterećujuću» prošlost; 2. Nije se obogatio za vreme Miloševića; 3. Tolerantan i odmeren javni nastup i urban izgled   (što je naročito važno zbog novog, «evropskog imidža» te stranke).

Ove Obradovićeve osobine naročito dolaze do izražaja ako se uporede sa osobinama njegovih mogućih konkurenata na presto SPS-a – naime sva tri gore navedena merila primenjena na Miloradu Vučeliću (“ratni RTS”, veze sa JSO, lično bogatstvo), Zoranu Anđelkoviću (“kosovski tvrdolinijaš”, Radio S) i Ivici Dačiću (portparol SPS-a u vreme kada je SPS bio najomraženiji, “Afera kofer”) – predstavljaju suštinske zamerke njihovim kandidaturama (5), koje se ne mogu “ispeglati” ni uz pomoć najbolje marketinške kampanje (posebnu teškoću predstavlja “slobodnolebdeća” optužnica za masovni šverc cigareta devedesetih godina a u koji je, prema pisanju štampe, direktno umešan jedan od aktuelnih potpredsednika SPS-a).

U tom smislu, dobitna kadrovska kombinacija za Socijaliste je izbor Obradovića za privremenog lidera stranke, uz prethodno pomirenje i dogovor dve sukobljene frakcije koji bi se zasnivao na njihovom realnom zajedničkom interesu – a on je svakako konsolidovanje i jačanje stranke u lev(ičarsk)om biračkom telu, u kome, inače, postoji značajan resurs “slobodnih” glasača (prema nekim procenama, levo od centra postoji relativno visok procenat birača koji ili uopšte ne izlaze na izbore ili pak “nevoljno” glasa za partije koje fingiraju levicu, poput SRS, DS ili, ranije, za SDP, DA i slične stranke), kao i uspešno političko pozicioniranje stranke pred naredne izbore.

Post-socijalisti po prvi put među Srbima?

Nakon što je Predsednik Srbije i lider DS-a Boris Tadić izjavio da će Demokratska stranka, u slučaju otkazivanja podrške Socijalista, podržati rad Koštuničine Vlade na rešavanju ključnih državnih problema (uključujući izručenje Ratka Mladića), SPS je izgubio veći deo svog “ucenjivačkog kapaciteta”. To znači da Socijalistička partija, ako želi i dalje da ostane u političkoj igri, ne sme da ubuduće nudi ništa manje od onoga što je Demokratska stranka (već) ponudila, uključujući i nastavak te, za srpsku stranu izuzetno tegobne, saradnje sa Tribunalom u Hagu. Ali, to na neki način predstavlja i političku prednost za tu stranku, jer SPS sada može u potpunosti da se usredsredi na unutrašnju konsolidaciju stranke i na osmišljavanje svoje političke budućnosti, koja, na sasvim određen način, zavisi od konkretnih koraka koje će rukovodstvo te stranke preduzeti u narednim danima.

U svakom slu čaju, kao što upozorava pomenuti Grigorev, krajnje je vreme da socijalisti konačno raskrste sa svojom prošlošću i “postanu reformisana post-socijalistička, post-komunistička stranka” – “Ovo im je poslednja šansa” (6)

Fusnote:

1. Prema podacima Politike (od 21.3.2006) sahranu Slobodana Miloševića u Požarevcu pratilo je više od 500 novinara iz 170 svetskih medijskih kuća. Međutim, glavna medijska bitka “za ispravnu interpretaciju događaja” je vođena u samoj Srbiji između komercijalnih TV stanica i RTS-a, pri čemu je RTS ubedljivo trijumfovao, privukavši u pojedinim momentima rekordan broj gledalaca – npr. u periodu od 11-14. marta gledanost TV sa nacionalnom pokrivenošću, prema merenjima “AGB Nielsen-a”, iznosi: RTS 1 – 27,14 (sher), Pink – 16,99; RTS 2 – 11,36; B92 – 10,46; BK – 10,18), dok je na skali gledanosti udarnih informativnih emisija u ponedeljak 13.marta Dnevnik 2 RTS-a dostigao čak 52,61 (sher), dakle veću gledanost nego ostale tri udarne info-emisije zajedno (Vesti B91 u 18,30 – 24,78; Telefakt BK u 18,55 – 15,01; Dnevnik TV Pink u 19,30 – 11,39).

2. Danijel Server smatra da su socijalisti imali pravo da javno izraze svoju podršku svom preminulom lideru ( www.nspm.org.yu ) . Međutim, činjenica je da je u nekim delovima SPS-a postojala svesna namera da se skup zloupotrebi u političke svrhe, o čemu najbolje govore neprimereni i iracionalni govori nekih pro-radikalskih socijalista, kao i sramotna zloupotreba dece u pogrebnoj ceremoniji.

3. Nedavna dešavanja oko smrti i sahrane Slobodana Miloševića izazvala su velike potrese u tzv. «strankama starog režima» - SPS-u i SRS-u. Što se tiče SRS-a, ovaj događaj izazvao je veliku nervozu kod radikalskih lidera, jer su oni potpuno svesni činjenice da smrću Miloševića   Radikalna stranka gubi značajan simbolički resurs kojim su oni pridobijali «stare» SPS-ovce – prvenstveno time što su snažnije i nedvosmislenije “branili” Miloševića u Hagu od socijalista, uz stalno potenciranje činjenice da je Šešelj i fizički i ideološki “uz Miloševića” i da zajedno sa svojom strankom podržava njegovu “borbu za istinu” i “borbu za odbranu Srbije”. Međutim, nakon Miloševićeve smrti, Radikalima za potrebe nacionalističke, anti-haške retorike ostaje “samo” njihov lider Vojislav Šešelj, koji je, u odnosu na Miloševića, ipak, drugorazredni haški optuženik i nedovoljno jak simbol “otpora okupatorima” - ponižen već i time što njegovo suđenje nakon tri godine od njegove predaje haškom tribunalu još nije ni otpočelo.

4. Krajnje je vreme da socijalisti savladaju tu važnu lekciju – naime, to da nerazumevanje realnog međunarodnog položaja Srbije i izolacionizam nanose najveću moguću štetu nacionalnim interesima zemlje – vid. ilustraciju posledica takvog pogrešnog pristupa i kratak prikaz Miloševićevog “nesnalaženja” u pozicioniranju spram SAD, odnosno prikaz srpskih diplomatskih “auto-golova” sa početka raspada SFRJ: Ž.Kovačević, SAD i jugoslovenska kriza , (tekst predavanja održanog 21.10.2003.g na tribini Srpsko-Američkog centra u Kolarčevoj zadužbini). Nasuprot tome, vid. kratak prikaz benefita koje je posleratna Jugoslavija izvlačila iz bliskih odnosa sa SAD, u: S. Antonić, Liberalizam i problem modernizacije   (Predavanje na tribini SAC , 21.3.2005.) .

5. Proteklih nekoliko dana srpska štampa je puna “optužujućih” detalja i anegdota o SPS-ovim potpredsednicima, od stavova i ocena članova porodice Milošević o Dačiću i Anđelkoviću, do citata Vučelićevih “odricanja” od Miloševića neposredno nakon petooktobarskog prevrata.

6. “Isto tako, socijalisti bi trebalo da razmisle o sledećim izborima i o tome da li žele da ostanu u Parlamentu ili da postanu prirepak Srpske radikalne stranke i tako završe svoje postojanje.  ” (Voanews 15.3.2006.)

 

 

 
     
     
 
Copyright by NSPM