Željko N. Mitrović

DIJALEKTIKA UNUTARPARTIJSKE MANIPULACIJE: ŠTA POVEZUJE DSS I PSS?

U vreme globalizacije i tranzicije – nažalost, ka degenerisanoj formi neoliberalnog turbokapitalizma – kao jedno od spasonosnih reformskih poteza nudi se i decentralizacija. Cilj ovog teksta je da ukaže na to da seme bačeno na nepripremljeno tlo može da izazove još gori korov. Novi zakon o lokalnoj smoupravi doveo je, na opštinskom novou, do bujanja korupcije, organizovanog kriminala i bezakonja, sa još gorim posledicama po prirodne i privredne resurse, ekonomsko-socijalni razvoj, stabilnost države i sudbinu građana.

Ovde ćemo se fokusirati na funkcionisanje opštinskih odbora političkih partija. Pitanje njihovog funkcionisanja povezaćemo sa pitanjem funkcionisanja lokalne samouprave. Ovu ćemo vezu prevashodno uspostaviti preko kadrova. U tome će nam pomoći komparativna studija slučajeva opštinskih odbora DSS i PSS. Analiza će pokazati da su ove dve orgnizacije divergentne – čak i antipodne, po spoljašnjoj demokratskoj formi, merenoj lakoćom učlanjenja i unutarpartijske proliferacije kadrova, a konvergentne kada su u pitanju stvarna demokratičnost i uticaj poštenih i ujedno “neprojektovanih” kadrova.

Za uporednu analizu DSS i PSS opredelili smo se kako zbog ličnog uvida, tako i zbog antipodnih elemenata, koji – paradoksalno – ne sprečavaju gotovo isti krajnji efekat u pogledu političke karijere (potencijalnih) partijskih članova. Naime, u DSS je đavolski teško učlaniti se. Našportiv, učlanjenje u PSS komično je jednostavno. Međutim, lako učlanjenje ne dovodi i do ostvarivanja političkih ambicija i legitimnih interesa. U tom smislu je krajnji efekat praktično isti – to jest, porazan.

Slučaj autora ovog teksta upravo objedinjuje i jedno i drugo iskustvo. U Opštinskom odboru DSS doživeo je sedmomesečni kafkijanski proces “razmatranja” kandidature za članstvo koji je sam na kraju presekao. U PSS-u je ne samo lako primljen – naime, čak i svaki debil ili kriminalac mogao je preko pristupnice dobijene u dnevnim novinama, zahvaljujući plaćenoj poštarini, da se učlani. U PSS je ovaj autor stigao čak i do Glavnog odbora. No tamo je, zahvaljujući suštinski autoritarnoj organizaciji i isključivo ritualno-propagandnoj funkciji Glavnog odbora, faktički “statirao u kukuruzu”, bez mogućnosti da pomogne partiji i društvenoj zajednici u kojoj živi, to jest javnom dobru.   

Dok u PSS samo popunite neke manje-više rutinske podatke koje ište pristupnica i koje niko ne proverava, niti vas ko šta pita, dotle je u Opštinskom odboru DSS postojala (a i sada postoji) Komisija za prijem. Dobronameran i sposoban čovek bi se još i obradovao zbog toga, pretpostavljajući da se radi o ozbiljnoj organizaciji koja vodi računa o kadrovima i o menadžmentu ljudskih resursa, te da stoga može svoje sposobnosti u startu da pokaže pred Komisijom. Ali, ne lezi vraže: Komisija je tu da prida legitimitet faktičkom odbijanju novih članova! Ma koliko cilj svih stranaka bio da šire članstvo, cilj DSS-a zapravo je da od sada (tačnije, od 5. oktobra 2000) pa sve do kraja istorije više ne prime ni jednog jedinog člana! Tim pre ako su ti, koji zaintereosvani za članstvo, visoko obrazovani kadrovi!

Kao prvo, Komisija je formalno tročlana, a faktički dvočlana, jer je predsednica Opštinskog odbora uvek (bila) odsutna. Kao drugo, Komisiju čine jedan psihijatar i jedan član koji potiče iz bezbednosnih struktura. Članovi Komisije postavljaju krajnje simplifikovana i formalna pitanja, tipa “Kada ste rođeni”, “Gde ste rođeni”, “Šta ste po obrazovanju”, “Čime se bavite”, “Da li ste oženjeni”. Iz tih pitanja teško je reći da čovek može bilo šta da zaključi. Razgovor traje najviše minut i po, do dva. Završava se rutinskom rečenicom da će odluku doneti Opštinski odbor i da će kandidat biti obavešten. Međutim, faktički zadatak Komisije zapravo je da rastezanju i apriornom odbijanju prida ljušturu ozbiljnosti i legitimnosti. Naime, računa se na stereotipno ljudsko zaključivanje tipa “ako su jedan psihijatar i jedan bezbednjak dali negativno mišljenje, onda mora da stvarno nešto nije u redu sa kandidatom»! «Oni su stručnjaci, i sigurno za 2 minuta mogu da utvrde sa kim imamo posla».

Nakon tog «ispitivanja», puste vas da se “krčkate na tihoj vatri” jedno 6 do 7 meseci. Računa se da će većina kandidata sama da digne ruke od svega. A onaj manji deo koji se pobuni i podnese žalbu višim partijskim organima biće jednostavno ocenjen kao «nestrpljiv», «konfliktan», sklon “ispravljanju krivih Drina”, previše ambiciozan i jednostavno sumnjiv. Najupornijima - i ujedno onima koje doživljavaju kao jaku konkurenciju - psihijatar će cinično da saopšti: “Zar vam nije javljeno da ste odbijeni?”

Tako Opštinski odbor DSS na Čukarici ostaje mistifikovana, zatvorena i neosvojiva tvrđava nalik nekom polutajnom i interesno-sektaškom društvu. Tu nije bilo moguće doći do predsednice Odbora, koja kao da je bila ograđena sa četiri prstena “obezbeđenja”. Drugim rečima, bila je izolovana i sprečena da se bavi onim što joj je u opisu funkcije. Pa ko je onda zapravo vladao iz senke i stvarao atmosferu u kojoj je prijem novih, obrazovanih kadrova «nemoguća misija»? Sve informacije vode nas do gospodina Branislava Tomića. Te 2004. godine imao je samo srednju školsku spremu (1) – kao, uostalom, i većina članova njegovog klana (2) i većina sličnih mesnih DSS moćnika, koji kao kerberi stoje na ulazu za prijem novih članova – i bio je samo član Opštinskog odbora. Ali njegova stvarna moć poticala je iz pozicije i uloge u lokalnoj samoupravi, to jest u Opštini Čukarica. Reč je o dobro uigranoj i razrađenoj koruptivnoj sinergiji sa rukovodećim kadrovima Demokratske stranke (koja je vodeća politička snaga u strukturi vladajuće većine u Skupštini opštine Čukarica već 10 godina) (3). Harmonična sprega čukaričke DSS garniture naročito postoji sa Zoranom Alimpićem, predsednikom Gradskog odbora DS i čovekom koji je 8 godina bio predsednik Opštine (4). Neizostavno treba pomenuti i g . Dejana Malog, glavnog operativca i opštinskog menadžera, koji je “vezni igrač” DS-a čak i po svojim formalnim funkcijama. Naime, on je član Opštinskog veća na Čukarici, a ujedno i na radnim zadacima u Gradskoj upravi. Iz te, lično-interesne sprege sa glavnim kadrovima Demokratske stranke, g. Branislav-Bane Tomić je crpeo snagu i faktički upravljao Opštinskim odborom DSS.

Koliko je, g. Bane bio podoban sa stanovišta saradnje sa Demokratskom strankom svedoči i činjenica da je posle lokalnih izbora od 19. septembra 2004. postao zamenik predsednika Opštine Čukarica. Međutim, u jednom trenutku je interes centrale DSS bio da se uspostavi čvršća saradnja sa SDP Nebojše Čovića (koja je imala opozicioni status na Čukarici). Politička potreba tada je bila da se SDP-u pomogne da uđe u restrukturiranu opštinsku vlast. Pošto je DS to odbila, očekivalo se da će DSS preći u opoziciju. To, naravno, Banetu Tomiću i njegovom klanu nije palo na pamet. Oni su pružili otpor i samom predsedniku g. Vojislavu Koštunici i izveli predstavu sa povlačenjem prethodno rutinski potpisanih blanko ostavki. I – ništa se nije dogodilo! Žilava manjinska vlada je opstala, a došli su i izbori za novi Opštinski odbor DSS-a. Iako Branislav Tomić i još nekoliko njegovih vernih saradnika nisu izabrani za članove Odbora, g. Tomić je ipak ostao zamenik predsednika Opštine. Omogućavajući nekim članovima Opštinskog odbora DSS pozicije u Opštini (odnosno, lukavije - njihovim mamama!), Tomić je uspeo da se vrati u Opštinski odbor kao - član po funkciji! I kada su krenuli anonimni dopisi razočaranih kadrova DSS i radnika Opštinske uprave, u kojima je g. Tomić optuživan za malverzacije, on se – nastojeći da predupredi opoziv – odlučuje na dvostruki unutarpartijski udar. Najpre, izdejstvovao je inicijativu da mu se prizna status ravnopravnog člana Opštinskog odbora - dakle, sa svim pravima i mogućnostima koje iz toga proističu. Kako se struja predvođena gospođom Nadom Tomićević , predsednicom Odbora, tome usprotivila i napustila sastanak, preostali članovi su se prebrojali, konstatovali da imaju kvorum i izabrali Branislava Tomića za predsednika Odbora ! (5) Tako je Tomić od “člana po funkciji” postao predsednik Opštinskog odbora iako ga izborna skupština OO Čukarica nije potvrdila ni kao običnog člana Odbora!

Radi daljeg učvršćenja pozicije, Tomić se pobrinuo da na mesto opštinskog pravobranioca – a ono je izuzetno važno upravo zbog zlatne koke: Organizacione jedinice za imovinsko-pravne i stambene poslove! - dođe njegova prijateljica Tanja Korać (6). Posle svih pučeva i konsolidacije, g. Tomić je, tokom 2005. godine, ponovo postao faktički «bos» DSS Čukarice.

PSS: «NOVAC JE ONO ŠTO NAM JE NAjVIŠE POTREBNO»

Na pitanje jednog novinara da li je jeftinije imati svoju partiju, ili finansirati tuđe partije, g. Bogoljub Karić je odgovorio da je jeftinije imati svoju. I – bio je krajnje iskren. A evo i zašto: u PSS-Bogoljub Karić uspostavljen je talav mehanizam da Opštinski odbori ne samo sami sebe finansiraju, već oni participiraju i u troškovima partijske centrale! Tako ljudi skromnog materijalnog statusa besplatno rade i još sufinansiraju političku stranku jednog tajkuna!

Mnogi su, ipak, ušli u PSS računajući da će, kada stranka uđe u strukture, ipak neđšto dobiti. I gotovo svi oni su se prevarili! Barem što se lokalne samouprave na Čukarici tiče, niko ništa nije dobio, izuzev trojice PSS odbornika u skupštini opštine koji su podržavali postojeću strukturu vlasti na Čukarici i zvanično bili njen deo. Dvojica odbornika su tako dobili upravne odbore na gradskom nivou (7), treći je dobio mesto u Opštinskom veću (8). I to je sve. Ostali su mogli da računaju jedino na položaje koji zahtevaju dug i naporan «volonterski» rad, a donose minimum mogućnosti za bilo kakvu ozbiljniju političku akciju.

Ali, vratimo se osnovnoj temi. Već je bilo reči o tome da je nepojamno lako učlaniti se u PSS-Bogoljub Karić.Čak je moguće – uz glasanje u bazi – dospeti i do Glavnog odbora stranke (9). Međutim, to je sve što se tiče unutrašnje demokratije. Jer, u PSS-Bogoljub Karić stvari stoje ovako:

•  Ne postoji spisak, niti se se može dobiti, članova Glavnoog odbora PSS! Jednostavno, čak ni članovi GO ne znaju ko su drugi člnaovi GO i koliko ih ima!

•  Na GO postoji institucionalizovana cenzura diskusije! Sve što član GO želi da kaže, mora da dostavi najmanje pet dana pre zasedanja Glavnog odbora, odnosno Skupštine Pokreta! Oni koji dostave «nepoželjene» diskusije, a to je iskustvo ne jednom potvrdilo, jednostavno neće dobiti reč!

•  «Nepouzdanim» članovima GO ukida se čak i teorijska mogućnost da prijave diskusiju, jer materijale za sednice i obaveštenje o proceduri i rokovima za prijavu diskusije dobijaju posle isteka pomenutog roka, ili uopšte ne dobijaju!

•  Ovlašćenja predsednika stranke, Bogoljuba Karića, su više nego cezaristička; tako je, najnovijom izmenom Statuta, predsedniku stranke dato pravo da imenuje zamenika, potpredsednike Pokreta i potpredsednike Izvršnog odbora; Izvršnim odborom predsedava zamenik predsednika, a u slučaju sprečenosti predsednik odlučuje ko od potpredsednika dobija to pravo; time su izbori unutar Pokreta praktično ukinuti, a Skupština i Glavni odbor služe u ritualno-propagandne svrhe, za aklamativnu potvrdu odluka Predsednika (10). Predsednik svaku odluku može da obustavi od izvršenja, a sve nadležnosti Glavnog odbora derogirane su posebnim Pravilnikom, kojim se sva ovlašćenja između dva zasedanja Glavnog odbora - a upravo Predsednik odlučuje kada će se on sastati!, prenose upravo - na Predsednika!

Posebno je bila komična Prva vanredna sednica Skupštine Pokreta (21. mart 2006). Usvojene su izmene i dopune Statuta Pokreta. Izmene su stupile na snagu momentalno. U skladu s tim, Bogoljub je u svom odsustvu – valjda posredstvom svog “svetog duha” – imenovao potpredsednike Pokreta i potpredsednike Izvršnog odbora, kao i zamenika koji je na to mesto već bio izabran i niko mu funkciju nije ni osporavao! A onda je pomenuti zamenik – u liku brata Dragomira – čestitao “izabranima”, iako ih niko na Skupštini ili pre nje nije ni predložio, ni (iz)glasao. Čak nije čuo ni njihove reference, niti program rada. “Oče blagoslovi”, zaključio je Dragomir Karić, obraćajući se politizovnom svešteniku veselog nastupa (11). Naravno da posle svega niko nije ni pomenuo petu tačku dnevnog reda, posvećenu uredno prijavljenim i cenzurisanim diskusijama, nego svi poskakaše na noge lagane - većina razdragano, a misleća manjina razočarano – i odoše. Šteta, jerbo su cenzurisani (a nesuđeni) govornici uoči zasedanja Skupštine baš vredno uvežbavali istrčavanje na binu…

Eto, tako stoje stvari sa našim partijskim sistemom, unutarpartijskom demokratijom, pravno-političkom kulturom i kadrovskom politikom. Bilo da vas prime, ili u startu odbiju, efekat je suštinski isti – poražavajući! Jednostavno, u našim partijama ne postoji prohodnost na osnovu obrazovanja i sposobnosti. Unutar njih nema zdrave konkurencije, niti potrebne vertikalne pokretljivosti. Lideri, pa i cela partijska elita, po pravilu su nepromenljivi, čak kada idu iz greške u grešku i beleže katastrofalne izborne rezultate. Ukorenila se jedna vulgarno-interesna organizacija političkih partija. Sistem se zasniva na preporukama, proverama, lojalnosti, ćutanju, koruptivnoj renti, kao i propagandističkoj ili čak subverzivnoj retorici. I samo formiranje odgovarajuće izvršne vlasti, posle lokalnih ili drugih izbora, obavlja se na osnovu sistemske, to jest političke korupcije. Umesto da su Ustavom i zakonima strasti ograničene, a lični interesi zauzdani, oni su po pravilu kontrolisani samo željom da udeo u koruptivnoj renti ipak ne ugrozi ostanak u igri i nakon sledećih izbora.

Glavni akteri ove korupcionaške subverzije uglavnom su «politički glumci» - zapravo projektovani biznismeni, zaštićeni menadžeri crne i sive ekonomije, svedoci-saradnici, zanatlije-doušnici, dvostruki i višestruki “igrači”, projektovani sindikalci, razočarani ratnici, bivši policajaci, masmedijski manipulatori, javnomnjenjski kreatori, estradni zatupljivači – a svi sa željom da se prelaskom u politku dograbi još više moći, novca i uticaja. Svi oni su generatori, ili bar glavni inspiratori:

-asimetrične raspodele informacija,

-netransparentnosti,

-političke i ekonomske korupcije,

-negativne kadrovske selekcije,

-neracionalne upotrebe ljudskih, prirodnih i proizvedenih resursa,

-subverzivnih igara,

-socijalne nepravde i

-svekolike anomije društva.

Ovi političko-ekonomski preduzetnici i tranzicijske apologete turbokapitalizma, kao “ribari ljudskih duša” premrežili su i za(s)kočili čitavo društvo. Stvorila se žabokrečina i broj “žaba” na “reformističkom meniju” toliko uvećao koliko većina građana i čitavi socijalni slojevi ne mogu da progutaju.

“Da glasanje može nešto da promeni, zabranili bi ga” – naslov je knjige Kena Livingstona iz 1987. Ovaj naslov mogao bi gotovo idealno da opiše odnos naših opštinskih elita prema građanima i njihovim socijalno-političkim interesima. No, ako na republičkom nivou građani bar mogu da vide ko su i šta rade oni na koje ne mogu mnogo da utiču, njihovoj pažnji izmiču funkcioneri lokalnih samouprava i političke igre u partijskoj bazi. To u velikoj meri izmiče i pažnji medija, analitičara, kritičkih intelektualaca… Ovaj tekst je bio pokušaj da se skrene pažnja naše šire javnosti da je kruptivni karcinom naše političke klase na opštinskom nivou ušao u fazu – metastaze! Ovo je poslednji trenutak da se to metastaziranje zaustavi!

Fusnote:

1. U međuvremenu je Tomić došao do diplome više škole (ili prvog stepena fakulteta?), o čemu je kolege, na opšte zaprepašćenje, usmeno obavestio tek tokom kampanje za lokalne izbore 2004.

2. Tako je Vladan Kostić startovao kao fizički radnik u Čukaričkoj šećerani, pa kada je ostao bez posla odjedanput se politički preporučio za mesta predsednika Nadzornog odbora JKP Poslovni prostor Čukarica i zamenika predsednika Opštine (u prošlom mandatu)!

3. I tako će biti verovatno dok aktuelna generacija opštinskih čelnika – četrdesetogodišnjaka, ne ode u penziju!

4. Sa tog mesta zauzeo je on upražnjenu stolicu u Narodnoj skupštini Srbije, kada ju je napustio gospodin Boris Tadić uoči predsedničke inauguracije. Ova činjenica mnogo govori i najverovatnije je povezana sa značajnom ulogom čukaričkih funkcionera u predsedničkoj kampanji g. Tadića

5. Važnu ulogu u svemu tome imao je Uroš Spasojević , koji je povezan sa Tomićem povodom pozicije svoje mame u Opštini – naime, gospođa Vera Spasojević je rukovodilac veoma važne organizacione jedinice za imovinsko-pravne i stambene poslove. Izgleda da je to logično objašnjenje zbog čega je g. Spasojević, kao potpredsednik Odbora, predložio da njime rukovodi “iskusni kadar” Bane Tomić.

6. Da se mnogi «dilovi» namiruju posredstvom rođaka, svedoči bar još jedan primer. Reč je o šefu kabineta g. Baneta Tomića - gospođi Zlati Ćirić . U duhovitom anonimnom pismu “grupe nezadovoljnih radnika Opštine”, koje je upućeno na više adresa, a između ostalih i na adresu Opštinskog odbora PSS, sa pesničko-aforističkim rimovanjem i bez vođenja računa o dignitetu ličnosti, navedeno je da je pomenuta gospođa napravila razvojni put “od klozeta do šefa kabineta”. Trebalo bi, po svoj prilici, poraditi na preciznosti, jer drugi je ona najpre radila na geštetneru , a potom ju je g. Tomić prebacio na poziciju šefa kabineta (prethodno oteravši administrativno verziranu gospođu praktično istih godina u penziju). Štaviše, i sama gospođa Ćirić već je bila predviđena za penzionisanje u preduzeću u kojem je tada bila zaposlena, odakle je kao “važan kadar” povučena za rad na pomenutoj tehnološkoj spravi – geštetneru (što je, očigledno, bio samo intermedijarni potez).

7. Na gradskom nivou, zbog izbegavanja konflikta interesa (shodno Zakonu o lokalnoj samoupravi), i to ustupanjem dela kvote koja je pripala Demokratskoj stranci;

8. Pitanje konflikta interesa je prevladano “kreativnim tumačenjem” da Skupština bira Opštinsko veće “u paketu”, a na osnovu predloga predsednika Opštine (koji ujedno i predsedava tim Većem). Pošto ga je predsednik predložio – onda, eto, skupštinska većina nema kud, glasajući o celovitom predlogu… U međuvremenu, treći PSS odbornik je smenjen na sednici iste te Skupštine opštine, i to “na prepad” – bez blagovremeno najavljene tačke dnevnog reda i bilo kakve informacije upućene njemu i(li) predsedniku Odborničke grupe “Čukarica”, kojoj pripada. Iako je tretiran kao neraskidivi deo “paketa” kada je biran u Opštinsko veće, sada je tretiran pojedinačno, bez ikakvog zadiranja u celinu “paketa” zvanog Opštinsko veće; čak i uz cinično obrazloženje da se “nije uklopio u timski rad”. Sve činjenice ukazuju da je i u ovom slučaju glavnu ulogu imao moćni Branislav-Bane Tomić.

9. Jedan jedini takav slučaj dogodio se u Opštinskom odboru PSS na Čukarici.

10. Uz to, predsednik može da izrekne disciplinsku meru protiv svakog, a takođe on odlučuje da li će bilo koju disciplinsku inicijativu da uopšte propusti do nadležnih organa – Arbitražnog veća i Statutarnog odbora (kao drugostepenog organa). U Pokretu nikad niko nije dobio odgovor na svoj dopis, inicijativu, žalbu…

11. Pretpostavljamo da je blagoslovljen prevashodno Bogoljubov “sveti duh”; jer, “Bogoljub je u svakom od nas”, reče brat Dragomir. Ako zamislimo da je crvena poternica zapravo crvena nit koja ga povezuje sa vremenima minulim, mogli bismo reći da poruka Skupštine Pokreta glasi: “I posle Tita – Tito!”