Dragoljub Žarković

148 sati sahrane

Istorija Srbije, ljudi do kojih je sezala moć Miloševićevog oružja, pa i moja lično, gotovo sigurno bi bila drugačija da bivši predsednik nikada nije izašao iz dvorišta kuće u Požarevcu. Sada tamo hoće da ga vrate, u Nemanjinu ulicu, kućni broj 41, pod lipu koja je šuštala u čuvenim dnevnicima, a to što je, originalno, kuća pripadala porodici Mire Marković, suštinski ne menja iskaz iz prve rečenice ovog teksta.

Činjenice stoje ovako: znamo šta nam je radio dok je bio živ, pitanje je znamo li mi šta radimo sebi sada kada je mrtav?

Najgore rešenje bilo bi da je sahranjen u Moskvi. Da je tamo upokojen nikada ne bi umro. Pred svake izbore nekom bi padalo na pamet da potegne transport mošti, mada ne isključujem mogućnost procesije koja bi iz Požarevca krenula za glavni grad. U tom smislu mislim da je vlada pametno postupala uklanjajući prepreke mrtvom i ožalošćenima da se ukop obavi.

Scena za finalni čin drame je postavljena. Požarevac je rešio komunalni problem, većinom glasova opštinskih odbornika dozvoljena je sahrana u dvorištu, i već od ponedeljka Srbija će se „vratiti na svoje zadatke”, porodica u izbeglištvo, Si-En-En u Irak…

Od subote do subote, od časa smrti do pogreba, dokazivano je da je smrt mitski zamajac politike i rasla je nervoza. Jer, kako se čas ukopavanja bliži, političarima izgleda da se skraćuje vreme za efektnu poruku, neki politički poen, stranačko nadgornjavanje ili unutrastranačko obračunavanje.

Političke elite vrlo sračunato, ne samo u Srbiji, već u čitavom rovitom i politički nezrelom regionu, praznike, a posebno sahrane i komemoracije, koriste da bi učvršćivale suverenitet, istakle vlastite žrtve i tuđa zlodela, sračunato budeći konfliktne emocije.

Ne događa se, dakle, ništa što nismo mogli naslutiti ili što već nismo videli. Pa i onu bizarnu scenu kad Milorad Vučelić s društvom trčka za kombijem sa sandukom po aerodromskoj pisti, videli smo barem u filmu „Ko to tamo peva” kad Aleksandar Berček, u ulozi čoveka koji i vezanih očiju može da upravlja autobusom, kamenom gađa konja koji vuče mrtvački sanduk a onda pratnja trči za konjem.

Moglo se pretpostaviti da će Ivica Dačić i njegova struja unutar SPS-a ostati ispred aerodromskih vrata, da će Srpska radikalna stranka pokušati od smrti i sahrane da napravi kapital. Uostalom, oni su i nad krvavom mrljom, ostalom posle spektakularnog samoubistva Vlajka Stojiljkovića, čitali, s akcentovanjem dostojnim školskih recitatorskih takmičenja, oproštajnu poruku Miloševićevog ministra policije, slabo skrivajući koliko im je drago što je ovaj pucao sebi u glavu.

Moglo se očekivati i da će mediji biti krivi za sve. Jednima je kriv B-92, a svima je, izgleda, kriv RTS. Socijalisti su protestovali još prvih dana, tražeći smenu rukovodstva, zbog verovanja da o mrtvima, a posebno njihovom mrtvom, treba sve najlepše govoriti. A da rukovodstvo RTS-a ne valja ubrzo nam je u ime pokreta „Peti oktobar” otkrio i Vladan Batić zato što se ova televizija odlučila da direktno prenosi stizanje posmrtnih ostataka na beogradski aerodrom i na to trošila pare poreskih obveznika, dok se, recimo, niko među Britancima, koji su veće cepidlake kada je o porezu reč, nije dosetio da to isto zameri televiziji Bi-Bi-Si.

Nisam iznenađen ni što je patrijarhov telegram povodom smrti nekako sućutniji od telegrama predočenog javnosti kada je mučki ubijen Zoran Đinđić, da ne govorim o opelu Amfilohija Radovića koji je između opštih crkvenjačkih mesta poturio i otrovnu poruku da od mača strada onaj ko se mača laća i otvorio još na grobu lov na Đinđićev ugled i njegovu politiku. Pitanje za „hiljadu dolara”, u času nastanka ovog teksta, jeste da li će pop ispratiti Miloševića na onaj svet, ali mi se nekako čini da bi već pomenuti mitropolit imao šta reći s obzirom da ide i referendum u Crnoj Gori.

Reakcije su, dakle, manje više bile očekivane, nisu izašle iz partijskih stereotipnih politika, niti se razlikuju od karaktera onih koji su bili u prilici da o ovoj temi nešto prozbore. Grupa građana prebrisala je prašinu s Miloševićevih portreta i gledaćemo ih ovih dana kako kao ljubav i bol ispoljavaju sopstveno nezadovoljstvo životom.

Ova sahrana bliža je farsi nego drami. Da kod ožalošćenih i onih koji se prave da su ožalošćeni postoji osećaj za dostojanstvo i stid oni bi je organizovali kao porodičnu sahranu, a ne kao kontramiting većinskoj Srbiji i Haškom tribunalu. U takvim okolnostima treba proveriti ko iz kuće ožalošćenih izlazi sa srebrnim poslužavnikom ispod kaputa.

(Tekst je autorova kolumna u Politici)