Oliver Vulović

Srbija u ogledalu bliskoistočne krize

Bušova „navlakuša“ za Siriju i Iran preko izraelskog napada na Liban nije uspela. Ono što je Klinton preko Kosmeta i Albanije uspešno radio na Balkanu sa Srbima i Srbijom, Buš nije uspeo da sprovede na Bliskom istoku preko Libana, Hezbolaha i Izraela sa Sirijom i Iranom.

Ahmedinedžad je mudro i strpljivo držao dizgine tokom cele krize, puštajući Hezbolah da napipava puls nekada moćnoj izraelskoj armiji, pri čemu je žrtvovao kompletnu infrastrukturu Libana i preko 1.000 tamošnjih civila. Vojska Izraela je iz ovog sukoba, i pored deset puta manje žrtava i u tom obimu manje oštećene infrastrukture, izašla slabija i ranjivija nego što je ikada bila od ratova iz 1967. godine, sa saznanjem da sa Hezbolahom neće biti lako. Hezbolah je dobro pratio američke metode na Kosmetu, kada su Jenkiji obučavali i u akcije protiv srpskih civila i snaga reda slali koljače OVK-a. Hezbolah je na Bliskom istoku primenio iste OVK metode, ali ovog puta protiv američkih interesa i interesa njihove klijent države.

Iz poslednjeg bliskoistočnog krvoprolića svi su izvukli pouke. Izrael – da nije više toliko moćan kada za neprijatelja ima organizovane terorističke vojne formacije; Hezbolah – da će protiv sebe imati isto toliko nemilosrdnog neprijatelja koliko su to i oni sami; arapski i jevrejski civili – da će u toku svakog eventualnog većeg sukoba oni platiti najvišu cenu; i na kraju Amerikanci – da na Bliskom istoku neće moći uspešno i lako da primenjuju balkanske podmukle metode kojima su sada u propast hteli da uvuku Damask i Teheran.

Iako je javna retorika govorila drugo, Hezbolah je tokom trajanja sukoba preko posrednika i te kako imao žive kontakte sa Amerikancima. Otuda i stanje u poslednjoj rezoluciji OUN-a u kojoj se, ako ne de jure onda faktički vrlo decidno, Hezbolahu priznaje status ratujuće strane i u tom smislu joj se obraća sa zahtevima za poštovanje pomenute rezolucije i iz nje dogovorenog primirja.

U toku ove iskreirane krize međunarodno pravo je bilo na strani Izraela ama baš isto onoliko koliko je bilo i na strani Srbije tokom orgijanja OVK-a i ubačenih albanskih i Al Kaidinih terorista na Kosmetu. Istim intenzitetom kojim su tokom pobune terorista na Kosovu i Metohiji Amerikanci ignorisali međunarodno pravo, toliko su se sada, tokom neskrivene podrške Izraelu, zalagali za njegovo poštovanje.

Srbija se tokom ovog sukoba odlučila za „neutralan“ stav i propustila da u svom interesu javno podrži Izrael i Amerikancima pošalje pozitivne signale. Naši apartčici su se prepali cele lepeze problema od Hezbolahovih klonova na Kosmetu i u Raškoj oblasti do interesa prepredene Evropske unije, ignorišući pritom vrlo ozbiljnu i veoma izvesnu mogućnost da će se u bliskoj budućnosti Srbija naći u situaciji u kojoj je Izrael danas. Tada će, zbog današnje ćutnje, već biti kasno i mnogo teže da na međunarodnom planu eksploatišemo diplomatska rešenja koja su Amerikanci isposlovali za Izrael.

Od bonsko-teheranske inicijative kada je Šreder u ime Nemačke, ali i u ime cele EU, razbio led u odnosima sa Iranom nasuprot tadašnjim, a i sadašnjim američkim željama, traje evropsko-iransko tiho razumevanje, koje se i u slučaju ove krize iskazalo u briselskom oštrom komentarisanju izraelskih vojnih akcija u Libanu nasuprot američkom shvatanju istih stvari u kontekstu međunarodno legalizovanog preventivnog rata protiv terorizma.

Ova kriza je bila i odličan momenat da Srbi američkim jastrebovima izbiju iz retorike „potrebu za specifičnim i na drugim mestima neprimenljivim rešenjem za Kosmet“, neprestanim povlačenjem paralele borbe protiv terorizma u kojoj se danas nalazi Izrael, a u kojoj se nekada nalazila Srbija, i u kojoj će se sigurno opet naći. Znam da će se na ove reči mnogi u Srbiji opet latiti argumenata da je spoljna politika SAD hipokrizična, puna duplih standarda i sličnog, ali i poslednji sukob na Bliskom istoku pokazao je da Amerika ipak ne može sve sama i ne toliko uz brk EU. Iz sukoba interesa Evropske unije i SAD, Srbija na Kosmetu može strpljivom, teškom i mudrom politikom da izvuče za sebe najviše.

Mi možemo da pružimo jasne dokaze o Hezbolahovom i Al Kaidinom prisustvu na ovim prostorima koji datiraju i do dve decenije unazad. Hezbolah je devedesetih imao paraorganizaciju na Kosmetu i Raškoj, koja je preko Prištine i Novog Pazara finansijski pomagala masovnu kupovinu „na crno“ turističkih i poslovnih viza evropskih država za domaće muslimane. Na taj način Hezbolah ih je zaduživao i vezivao za svoj pokret, kako u Srbiji tako i u evropskim metropolama. Mnogi beogradski dileri viza tada su tesno sarađivali sa Hezbolahom a da toga nisu bili ni svesni. Hezbolah je još tada pripremio odličan teren za nadolazeće Al Kaidine kadrove, koji su za sada svoje delovanje podelili na vojno na Kosmetu, i subverzivno-političko u Raškoj. Obe terorističke grupacije su se ovde infiltrirale, što preko radikalnih islamskih elemenata – vahabija, što putem tzv. umerenih muslimanskih intelektualaca koje je u svom političkom delovanju kao neprijatelje prepoznao i sâm Rasim Ljajić. On se pak – za razliku od mutave vlade – nije libio da jasno i glasno dâ podršku libanskim civilima tokom izraelskih napada, pri čemu je mudro izbegavao da pomene i „H“ od Hezbolaha. Takvim istupima zadovoljio je ono nacionalno kod svojih glasača, a nije izazvao javnu antijevrejsku histeriju u Raškoj.

Na ovakve političke balanse, ali sa malim nagibom ka Izraelu, Koštuničini saradnici nisu bili spremni jer, jednostavno, nisu imali mogućnost i saznanja da predvide kako će se kriza završiti. Izrael je na kraju sukoba izjavio da je „Hezbolahova država u državi uništena i da je Hezbolah potučen, a jevrejska država odbranjena i sačuvana u svojim granicama“. Hezbolah je preko svojih ministara u libanskoj vladi poručio Izraelu da je kako otpor koji je pružen jevrejskoj armiji u Libanu, tako i napadi spolja i iznutra po jevrejskoj državi samo pokazna vežba u odnosu na ono što bi ih moglo snaći u slučaju kompleksnijeg sukoba, i da su ispaljene rakete na sever Izraela samo deo arsenala koji oni imaju u posedu, a broj mučenika koji će sejati smrt po izraelskim gradovima u tolikom broju u kolikom Izrael neće moći da podnese.

Po mišljenju stručnjaka, današnja OVK u vidu KZK-a formacijski i oružano nema potencijale Hezbolaha, ali ima, za razliku od nekadašnjeg gerilskog terorizma, vrlo zavidan verskofanatični bazis koji će lako na svoju stranu privući vojnu i političku pomoć Hezbolaha, Al Kaide i primirenih bosanskih mudžahedina ukoliko dođe do oružanog sukoba na Kosmetu, što će biti kvalitativna promena u odnosu na način ratovanja koji su primenjivali krajem 90-ih.

Šiptarski teroristi su sada u stanju da osim udara na srpske civile na Kosmetu, otimajući ih, likvidirajući ih na kućnim pragovima i po jarugama, ulaskom u severni deo Kosmeta nanesu znatnu štetu i teritoriji centralne Srbije. I rušenje zgrada po Njujorku do pre deset godina zvučalo je utopistički. Srbi su, za sada, još uvek na nivou zapanjenosti zverstvima koja su šiptarski i islamofašistički teroristi činili na Kosmetu, po Bosni i Hrvatskoj tokom poslednjih ratova i ne sanjaju da bi sva do sada viđena zverstva mogla biti samo bleda senka užasa koje bi oni, sada još više potkovani i verskim fanatizmom, mogli da prošire Srbijom. U tom smislu je i životno pitanje da Srbija, kako god može ako ne dođe do političkog rešenja, jednom zauvek vojno zaustavi ekspanziju šiptarskog terorizma i islamskog fašizma i genocida na svojoj teritoriji.

Izraelski sukob sa Hezbolahom je nakon sukoba Srbije sa šiptarskim teroristima još jednom jasno pokazao i dokazao da takvi sukobi ne nastaju zbog toga što je loše rešeno „demokratsko pitanje“ određene nacionalne manjine ili etničke grupe, kako je DOS nekada  tvrdio, već da je na delu ogoljena borba terorističkih organizacija koje za cilj imaju uništenje cele jedne države: na Bliskom istoku Izraela, na Balkanu Srbije. To moramo imati na umu ako želimo da opstanemo, jer se bežati više nema kuda.

14. avgust 2006, Beograd