Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Milan Milošević

So na hašku ranu

Skupština Srbije je u ponedeljak 8. maja na početku nove redovne sednice konstatovala da je prestao mandat potpredsednika Vlade Srbije Miroljuba Labusa pošto je on 3. maja podneo ostavku zbog prekida pregovora sa Evropskom unijom. Pokazujući da je vladajuća većina i dalje na okupu, Skupština sledećih dana vodi raspravu o 15 tačaka dnevnog reda, među kojima su Predlog zakonika o krivičnom postupku i Predlog odluke o utvrđivanju nacionalne strategije reforme pravosuđa, predlozi zakona o arbitraži i o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite prava intelektualne svojine.

Partija G17 plus treba 13. maja da odluči o tome da li će njeni ministri ostati u Vladi, ali na početku nedelje prilično je jasno da je politička kriza posle ostavke potpredsednika srpske vlade Miroljuba Labusa zbog prekida pregovora o pridruživanju, sa Koštuničine manjinske vlade skrenuta na partiju G17 plus. Ministar finansija i potpredsednik G17 plus Mlađan Dinkić usprotivio se Labusovom predlogu da ministri ove partije napuste Koštuničinu vladu, jer bi to značilo njeno trenutno obaranje, izbore i nemogućnost da se završi saradnja sa Haškim tribunalom, što, opet, znači da sigurno ne može da se zaključi Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju do kraja godine.

Vladina kancelarija je pokušala da održi nadu da će se taj posao ipak nastaviti – 9. maja, na Dan Evrope, organizovala je informativni skup o priključenju u Knez Mihailovoj u Beogradu. Uz taj punkt bilo je i drugih nevladinih akcija – evropskih federalista, Evropskog pokreta i asocijacije za restituciju imovine. To je možda bio i pokušaj da se parira i opozicionom skupu "Srbiju u Evropu",.

DINKIĆ ZAOŠTRAVA

No, o tome, malo kasnije. Vratimo se drami koja je promenila tok. Dinkić je zaigrao oštrije kada je Labus suspendovao predsednicu Izvršnog odbora ove stranke Vericu Kalanović zbog lobiranja za Dinkićevu stvar pred sednicu Glavnog odbora G17 plus, zakazanu za 13. maj.

Dinkić demonstrativno izjavljuje da će podneti ostavku na mesto potpredsednika stranke i da će se povući iz Vlade ukoliko Glavni odbor tajnim glasanjem odluči da prihvati njegovu ostavku i presudi da je njegov predlog loš. Izgleda (po reakciji poslanika G17 plus Gorana Paunovića) da Labusova strana ne želi tu vrstu rasprave. Paunović je, inače, optužio Dinkića da kroz strukture stranke čini sve da Labus ode. O tom sukobu se spekulisalo svuda pomalo.

U novijoj političkoj istoriji Srbije, ovakvi sukobi su se po pravilu završavali rascepom partija, a samo u dva slučaja predsednik stranke je izgubio bitku sa izazivačem – Dragoljub Mićunović protiv Zorana Đinđića u Demokratskoj stranci 1994, i Vuk Obradović protiv Orlića 2001, mada je taj slučaj specifičan zbog toga što je Obradović morao da podnese ostavku zbog seksualne afere.

Rasprava u Glavnom odboru G17 plus mogla bi svakako više da utiče na sudbinu ove stranke, nego na sudbinu Koštuničine vlade.

Poslanički klub G17 plus u Skupštini Srbije, koji broji 31 poslanika, podeljen je na kako izgleda jače Dinkićevo i slabije Labusovo krilo, ali ni jedna ni druga grupacija ne uskraćuju podršku Vladi. Dinkić je ostanak u Vladi oročio do septembra, uslovivši je nastavkom evropskih pregovora, što znači i rešenjem slučaja Mladić, dok Labusova, koja je po Vladu nepovoljnija, obećava čak i nešto dužu podršku – do kraja kosovskih pregovora, što znači do kraja godine.

U glavnom odboru G17 plus odlučivaće se o tome ko će imati primat u ovoj partiji, ali posledično i o budućem potpredsedniku Vlade. U štampi su se mogle naći spekulacije da bi premijer Koštunica na to mesto do 23. maja mogao predložiti Dinkića. Studio B objavljuje svoje saznanje da je Dinkić odbio takvu ponudu. Koštunica je svakako nešto razgovarao i sa Labusom i sa Dinkićem, pa i na to šta će biti s potpredsedničkim mestom treba sačekati dok se vidi ishod obračuna u G17 plus. Socijalisti bi verovatno glasali za izbor novog potpredsednika Vlade, ali izbor novog potpredsednika zavisi i od toga koliko će poslanika G17 plus stati na Labusovu stranu – u dosadašnjim spekulacijama pominju se brojke između tri i deset.

MOST I ĆUPRIJA

Nije sigurno da je Labusova ostavka doneta posle studiozne procene sledećih koraka. On je možda kalkulisao sa moralnom lekcijom i pritiskom na smenu šefa obaveštajne službe i ministra policije, što je Koštunica očito odbio. Njegov prestiž evropskog pregovarača je svakako bio veliki i demisija pre vremena možda nije mnogo korisna za opštu stvar, a ni za perspektivu G17 plus. Labus je obećao podršku Vladi do okončanja kosovskih pregovora, ali to ništa ne bi značilo ako bi ministri poslušali njegov poziv da napuste Vladu. Nije jasno ni da li je Labus razmišljao o tome da je ministar Dinkić čovek jake političke volje, pa i volje za moć, da će to otvoriti sukob s njim i da on u sukobima nije lak protivnik. Trenutno je u nezavršene ofanzive za svoje ime uspeo da veže otvaranje vojne afere i slučaj Mobtel Bogoljuba Karića. Kao ministar finansija počeo je da pokazuje više interesovanja za tzv. realnu ekonomiju i najavama investicionog talasa ljuti dogmatičare neoliberalizma. Ne liči da će lako odustati.

Pitanje je ko će profitirati od rascepa G17 plus, da li demokrate, kojima je pripadao Labus, ili šire gledano grupa koja inklinira Čedi Jovanoviću – funkcioneri G17 plus ponekad viđani u njihovim akcijama (performans za vreme sahrane Slobodana Miloševića, a ako sećanje ne vara ministarka poljoprivrede je prošle godine učestvovala u njihovoj akciji "Kopiraj i kapiraj". G17 plus je u početku bio nevladina organizacija i pitanje je da li je promenio duh NVO-a. Politička partija i nevladina organizacija naprosto imaju različitu logiku, različito funkcionisanje...

POMOĆ KRITIČARA

Slična podela, kao u G17 plus, desila se svojevremeno u Srpskom pokretu obnove, od koga se otcepio Srpski demokratski pokret obnove, koji kontroliše veći deo poslaničkog kluba ove stranke – no ni to, kao što je poznato, nije destabilizovalo Vladu. Vuk Drašković je u ovoj situaciji izjavio da su i vojne i policijske službe bezbednosti odgovorne što je put Srbije u Evropu blokiran; da dovođenje Srbije u ovu poziciju ne može da prođe bez odgovornosti, ali da sada treba učiniti sve da se Mladić uhapsi na vreme, a reč je o danima ili najviše nedeljama; jer posle može biti kasno. Mada su neke njegove ranije izjave drugačije protumačene, Drašković kaže da SPO neće napustiti Vladu dok god postoji šansa da se Srbiji omogući evropski put. Radikali (Nikolić) će to zlurado komentarisati: "Onog časa kada apetiti budu veći od obroka, Vlada će pasti – za sada, premijer Koštunica još daje dovoljno dobre obroke svima koji su u Vladi gladni."

I G17 plus i Srpski pokret obnove bili su u dvostrukoj poziciji, igrali su važnu ulogu u Koštuničinoj vladi. Sad je možda nešto jasnije zašto Koštunica s njima nije gubio živce ("Ja mislim da će Vlada opstati uz malu pomoć naših kritičara..."). I izjave njihovih pojedinih funkcionera govorile su o tome da su oni opozicija toj vladi, a to je izvesno vreme zapravo zavaravalo deo opozicije i analitičare koji su na osnovu toga u protekle dve i po godine više puta pogrešno prognozirali skori pad Koštuničine vlade.

Radikali koji bi, čini se, najviše profitirali od brzo zakazanih izbora ne hvataju se u tu zamku. Zamenik predsednika Srpske radikalne stranke Tomislav Nikolić nazvao je Dinkićevu najavu da će izaći iz vlade "pričom za malu decu".

ČEDA I NJEGOVI

Ostavku Vlade najglasnije je tražila grupa manjih partija (Liberalno demokratska partija Čedomira Jovanovića, Građanski savez Nataše Mićić i Socijaldemokratska unija Žarka Koraća) kao i osam nevladinih organizacija (među kojima su Helsinški odbor Sonje Biserko i Centar za kulturnu dekontaminaciju Borke Pavićević). Devetog maja su organizovane demonstracije u kojima je tražena ostavka Koštuničine vlade zbog prekida evropskih pregovora. Veruju da su tim skupom od nekoliko hiljada prisutnih, koji lepo i simpatično izgledaju na Trgu Republike u Beogradu, pa posle u šetnji, pokazali da je Srbija dobila opoziciju (Jovanović), no ne bi se reklo da je Koštuničina vlada zbog toga mnogo zabrinuta, mada je očito da je ta grupa nervira pre svega zbog paktiranja s Bebom Popovićem, bivšim šefom Biroa za komunikacije.

Pitanje je da li ova grupacija može da preskoči cenzus i kakvu bi ulogu mogla da odigra u budućim parlamentarnim odnosima. Istraživanje CeSID-a pokazalo je da se blizu cenzusa, ali i dalje ispod tri odsto podrške građana, nalaze i Nova Srbija, Liberalno demokratska partija, Srpski pokret obnove i G17 plus. Sociolog Slobodan Antonić je pretpostavljao da bi Čeda Jovanović mogao da premaši cenzus zbog pokazivanja jake političke volje.

Moraće još da rastu i uče. Na male partije otpada oko 18 odsto glasova, tu su i leve i desne i narodnjačke i svakakve druge. Na doskorašnjim lokalnim izborima najviše uspeha u okupljanju manjih partija imala je osovina Koštunica–Ilić.

KRATKA ISTORIJA

Koraćev SDU i Mićićkin GSS, koji su sada nastupili zajedno, dve su frakcije nekadašnje zajedničke partije. Građanska opcija je u dosadašnjoj izbornoj praksi prolazila kroz mnogo jednokratnih koalicija, i kroz rascepe – njihovi savezi bili su kratkotrajni, a rascepi trajni: 1990, u podršci za predsedničkog kandidata pokojnog Ivana Đurića, bili su u savezu sa vojvođanskim autonomašima i partijama vojvođanskih Mađara; 1992. nastupaju kao koalicija Reformske stranke, Republikanskog kluba, Narodne seljačke stranke i Lige socijaldemokrata Vojvodine/Jugoslavije, koji su brzo napustili GSS, a od tada pregovara o saradnji i sa Demokratskom strankom; zatim u Deposu 1993. GSS je sa SPO i Novom demokratijom; 1996. su uz SPO, DS, GSS, DSS i Asocijacijom nezavisnih sindikata; 2000. su u DOS-u; 2003. na listi DS-a koji usisava deo funkcionera GSS-a, a zatim gubi Jovanovićevu frakciju koja prerasta u LDP.

Ova grupa je otvoreno neprijateljski usmerena na Koštunicu, a čini se da je otvorena za koaliciju sa DS-om, na koju pokušava da izvrši uticaj i zapravo propagandno radi na onemogućavanju potencijalnog sporazuma između DS-a i DSS-a.

Ona možda uzima deo birača Demokratskoj stranci u čijem poslaničkom klubu i sada ima tri poslanika (Svilanović, Mićić, Korać). Zanimljivo da oni ne koriste parlament i da potcenjuju značaj malih poslaničkih grupa. Ovde je brzo zaboravljeno šta je, na primer, devedesetih predstavljala mala grupa od sedam poslanika Demokratske stranke (Mićunović, Koštunica, Đinđić, Simonović, Gavrilović, Vučković).

Dominantna ličnost te grupe Čedomir Jovanović uživa simpatije izvesnog broja revolucionarnih nostalgičara, pokazao je talenat i upornost u uličnim akcijama, ali je ostavio prilično loš utisak kao vođa poslaničke grupe DOS-a, a i previše se vidi njegova želja za revanšom i političkom osvetom.

Oni će morati da razmisle o tome da li su verodostojne i koliko izborno dejstvo imaju jake parole tipa "Dole Koštunica, novi Milošević", da "za Srbiju dolaze najgori dani posle 5. oktobra 2000. godine". Oni neguju nadu u revoluciju koja će se nastaviti, ali morali bi malo više da uče na primeru Batića i Protića koji se tokom jedne akcije koju je gledao vaš hroničar, pojavljuju iza ćoška s velikim transparentom "Narodni pokret 5. oktobar". Vaš hroničar misli sad će nagrnuti sila naroda, a ono – njih desetak. Veruju u isceliteljsku moć lustracije, dok je u Srbiji ojačao otpor na partizanštinu i solunaštvo, a posebno je loše što, veruju da je to neki izborni argument. Ne razlikuju mnogo politički performans od političke akcije, što je možda znak da su pod prevelikim uticajem nekoliko nevladinih organizacija.

Oni dobro kapiraju nezadovoljtvo mladih ("Sve po spisku!"), željnih evropske budućnosti, i računaju na evropski renome, mada je on svakako bio veći u vreme antiratnog angažmana GSS-a devedesetih. Protive se učvršćivanju tradicionalizma u Srbiji, protive se pojačavanju uticaja crkve, GSS je tražio da predsednik Tadić ne potpiše zakon o crkvama.

Dobro vladaju novim medijima (na elektronskim forumima ima dosta sadžaja u njihovu korist, zapravo u korist Jovanovića), ali deluju previše salonski, rizikuju da ih stigne odbojnost prema prenaglašenom moralizatorstvu, previše su fascinirani mitom o obaveštajnim službama i više vole da se nerviraju zbog zaostalosti naroda nego da strpljivo rade s njim. Tu i tamo vide se u toj grupaciji i nagoveštaji da smatraju da i ne bi bilo loše da pobede radikali, i da naivno priželjkuju da će se protiv njih tako lakše formirati pravi narodni front. Dan pre skupa "Srbiju u Evropu", u ponedeljak, nekoliko desetina mladih aktivista organizacije BIRO organizovala je performans "Tražimo Mladića", a njih je provociralo nekoliko pripadnika desničarske organizacije Nacionalni stroj.

ZABORAVLJENA TEMA

Imaju osećaj za marginalne grupe, ali ne i za velike nezadovoljne socijalne konglomeracije. Dok demokrate pomalo namiguju levo, ali nikako da se tamo pomere, pripadnici ove grupacije, kako se čini, uopšte nemaju izgrađen smisao za socijalnu akciju, za rad sa sindikatima, radništvom i nezaposlenima. To je prepušteno radikalima (koji okupljaju reaktivne glasove najnezadovoljnijih) i Vladi kojoj se radništvo tradicionalno obraća.

Dan pre akcije "Srbiju u Evropu" došla je vest iz Kragujevca da su tamošnji sindikati odustali od protesta zato što je Vlada pristala na njihov zahtev da u Kragujevcu raspravlja o industrijskoj strategiji i o tome šta će učiniti sa metalskim sektorom u Srbiji.

Koštuničina vlada, koja je ranije izbegavala da kad je reč o haškim beguncima upotrebi reč hapšenje, u proteklih nekoliko dana je pribegla manifestnim policijskim akcijama. Posle blokade dela Košutnjaka u kome se nalazi kuća generala Mladića i jednodnevne pauze za Đurđevdan, operativci MUP-a Srbije su u nedelju uz podršku helikoptera pretresli više stanova i pčelinjake na području Valjeva. Ministar za državnu upravu Lončar je u ponedeljak izjavio da uskoro može uslediti hapšenje generala Mladića, pošto je Vlada angažovala sve raspoložive resurse i pozvao je još jednom generala da se preda. Pre njega nešto slično je rekao ministar policije Jočić.

Pitanje je da li je to pokazivanje sile, helikoptera i policajaca pod maskama, namenjeno stranim faktorima (koji od Karle del Ponte pa nadalje poručuju da ih ne interesuju izveštaji iz Srbije), umirivanju članica vladajuće koalicije, pre svega G17 plus i i SPO-a, a možda je i znak reakcije na to da je ugrožen glavni adut vlade – evropski pregovori. Možda je to zapravo poruka preostalim pripadnicima Mladićevog obezbeđenja da ne pružaju otpor, jer policija ima nalog da puca (u nekim medijima to se eksplicitno i pominje). U svakom slučaju Koštuničina vlada je do sada izbegavala takve manifestacije i nastojala je da se haškog bremena ratosilja u tišini (po mogućnosti uz dobrovoljne predaje).

Zbog masovnih akcija policije protestuju radikali, koji koriste i detalj da je u subotu bio priveden pa pušten njihov član, harmonikaš Branimir Đokić, koji se našao u stanu jednog bivšeg oficira u Mladićevom susedstvu. Reakcije radikala za Koštuničinu vladu ne moraju da budu mnogo važne, ali je izvesno da ona nije želela velike komplikacije pred crnogorski referendum. Ima spekulacija da je Vlada izbegavala dramatični završetak haškog posla pre crnogorskog referenduma navodno da ne bi uznemirila antihaški raspoložene pristalice zajedničke države, mada je mnogo verovatnije da odlaganje haške obaveze daje jak propagandni šlagvort Đukanoviću.

Najava hapšenja Mladića možda ipak stavlja so na ranu socijalista i dovodi u pitanje njihovu lojalnost Vladi. Koštuničina vlada je uspela da umiri bes socijalista posle haške smrti Slobodana Miloševića, navela ih da zažmure i zbog učešća pojedinih predstavnika vladajuće koalicije u kršenju pogrebnih običaja na Trgu Republike u vreme sahrane. Potpredsednik Socijalističke partije Žarko Obradović ponovio je da će socijalisti u slučaju da general Mladić bude uhapšen na sednici svog glavnog odbora odlučivati o svom odnosu prema Vladi. U tom slučaju, postaće ponovo aktuelna najava demokrata da neće rušiti Vladu zbog saradnje s Hagom.

Predsednik Tadić daje Vladi još malo vremena: on je na stranačkoj slavi Đurđevdan u Kruševcu rekao da očekuje da će Vlada Srbije ispuniti poslednju obavezu prema Haškom tribunalu do 10. maja, da je to zatraženo kao novi rok za ispunjenje ove međunarodne obaveze; da je Vlada Srbije odgovorna za neispunjavanje ove obaveze; da je ispunjenje obaveze prema Haškom tribunalu egzistencijalna obaveza srpskog naroda, a neispunjenje te obaveze pretnja za budućnost, te da je Demokratska stranka spremna da završi taj posao – ukoliko to bude u njenim rukama.

 
 
Copyright by NSPM