Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Darko Velimirović

ČETIRI STUBA KOŠTUNIČINE VLADE

Mnogi analitičari razloge za političku „žilavost“ aktuelne vlade Srbije vide pre svega u navodnoj „novotkrivenoj“ moći Vojislava Koštunice, da presudno utiče na političke događaje, kako u unutrašnjoj tako i u spoljnoj politici - zemlje čiji je aktuelni premijer. Tačno je da Koštunica u odnosima sa inostranstvom (EU, Hag, SAD...) predstavlja ovdašnjeg „partnera u pregovorima“, ali je još tačnije da stepen „partnerstva“ ne određuje on i njegova vlada, već ono što se pežorativno naziva „stranim faktorom“, a da se Koštuničin spoljnopolitički uspeh meri isključivo „dobrom voljom“ tih faktora, prouzrokovanoj pre svega iracionalnim strahom Evropljana od povampirenja snaga „starog režima“. Ova činjenica u mnogome baca senku na „uspehe“ vlade Srbije i njenu „poželjnost“ kao partnera na „spoljnom planu“. Nema tog političkog analitičara koji bi hvaleći vladinu veštinu vođenja pregovora sa strancima, mogao staviti ruku u vatru i reći da pregovori i rešavanje spornih pitanja ne bi išli brže, i po ovu zemlju povoljnije, da se na čelu Srbije nalazi neka druga vlada, npr. malko „evropejskija“ nego što je ova aktuelna. Sve dok ova vlada bude bila zadovoljna uspehom odlaganja i prolongiranja svojih međunarodnih obaveza, dotle je u inostranstvu neće gledati kao ozbiljnog partnera u pregovorima. Stvar postaje u mnogome jasnija kad se pogleda ultimatum EU o nastavku pregovora ili njihovom zamrzavanju. Treba li podsetiti da je pregovore Zapad vodio čak i sa Miloševićem? Dakle, toj međunarodnoj zajednici je bitnije da ima partnera s kojim može, ako treba i da se igra gluvih telefona, nego da konferencijski sto ostane prazan.

Čak i danas na polovini formalnog mandata ove vlade, mnogi analitičari bivaju fascinirani činjenicom da tako nešto, poput ove Koštuničine vlade, može postojati i opstajati uprkos svim političkim zakonitostima. Oni su čak skloni pomisli da pre svega Koštunica kao njen premijer ima neverovatnu kohezionu političku moć, ne uviđajući da „odgovornost i zasluge“ za opstanak aktuelne vlade leže upravo izvan kabineta u Nemanjinoj ulici u Beogradu.

Dakle, i poslednjem simpatizeru i poštovaocu lika i dela aktuelnog premijera, jasno je, pre svega, da aktuelna vlada u javnom mnjenju uživa gotovo upola manje poverenja nego što je uživala vlada Zorana Živkovića, dakle ona ista vlada za koju su oni tvrdili da nema „podršku naroda“. Kada neko u srpskom parlamentu uspeva da za sebe izbori podršku dva zavađena bloka poslanika, oba pretendenta na ime SPO, dva bloka izdeljenih Muslimana iz Sandžaka, dva bloka SPS-ovaca (onih koji više vole pokojnog Miloševića i onih koji ga vole najviše), onda postaje u potpunosti jasno da je takav način opstanka ove vlade omogućen pre svega od strane onog ko tumači Ustav! Dakle, tu nema mesta mistifikaciji kakvoj su skloni pomenuti analitičari. Zasigurno, ne bi bilo ni traga od te navodne Koštuničine „veštine“ vladanja, da mandati pripadaju strankama i listama koje su i izašle na izbore,   a ne poslanicima koji su iz tih istih stranaka izašli i odrekli se lista na kojima su izabrani. Druga strana medalje ove odluke Ustavnog suda jeste i pojava „trgovine mandatima“.

Sada kad smo, nadam se, demistifikovali opstanak, red je da se zabavimo pitanjem postanka aktuelne vlade. Lično sam sklon uverenju da zasluge formiranja manjinske vlade Vojislava Koštunice treba pre svega tražiti u političkim odlukama Borisa Tadića. Naravno da tu nemam u vidu bilo šta vezano za lične odnose između aktuelnog premijera i predsednika (njihovu „kohabitaciju“) već jednu političku odluku koja je bila, kako bi se moglo ispostaviti, kamen temeljac sadašnje vlade. Zamislimo raspored poslaničkih mandata u parlamentu da je Tadić uslišio molbu koalicije „Za toleranciju“ (koja je na poslednjim izborima odnela iznad četiri posto glasova) da zajedno sa DS-om nastupe na jedinstvenoj listi. Time bi lista DS danas zasigurno predstavljala mnogo jači faktor u političkom životu Srbije. Može li iko da garantuje da bi npr. oba bloka Muslimana iz Sandžaka podržavala aktuelnu vladu, da je došlo do zajedničke liste DS-a i manjina? Moža li iko da garantuje da bi Koštunica u tom slučaju formirao manjinsku vladu? Dakle iz ove sadašnje perspektive ispada potpuno jasno da Koštunica svoj premijerski mandat duguje pre svega Borisu Tadiću. Tačnije, sadašnja vlada jeste u odlučujućoj meri proizvod političkog autogola DS-a.

Dakle pored prva tri faktora: međunarodni faktor, Ustavni sud, politička greška DS-a, stižemo i do četvrtog ključnog faktora opstanka Koštunicine vlade. Naravno da je opravdano pitanje kako vlada koja je prošle godine zabeležila najveću stopu inflacije na starom kontinentu, u tranzicionom periodu bez većih direktnih stranih investicija, sa milionskom stopom nezaposlenosti stanovništva, Hagom, MMF-om, Kosovom, Crnom Gorom, i još nizom pokazatelja i političkih pitanja od kojih se može dići kosa na glavi, ima snage da i dalje gura svoj mandat? Dakle, baš u težini ovih naizgled nerešenih pitanja leži odgovor. U politici se hazarderstvo najčešće kažnjava, a bežanje od problema ponekad je politički isplativije za onog ko beži od njega, nego li onog ko je prinuđen da ih rešava. Zato se ovdašnjoj opoziciji ne žuri u zgradu u Nemanjinoj, a i stara poslovica kaže, da ako se već mora mečki na rupu, bolje je upasti onda kada mečka nije u njoj.

 
     
     
 
Copyright by NSPM