Darko Velimirović

"PATRIJARH SRPSKE DEMOKRATIJE" VS. "ALBANSKI LOBISTA"

Srbiju malaksalu od svakog oblika zla koje može da zadesi jedno društvo, a čije smo svakojake emanacije imali prilike da gledamo proteklih godina, trenutno potresa jedna sasvim drugačija groznica od do sada viđenih. Provladini mediji, političari i ljubitelji vladine politike bacili su se u poteru na nešto što do sada u Srbiji nije viđeno ili bar nije sagledano i u potpunosti rasvetljeno, a odaziva se između ostalog i na ime: “albanski lobista“! Ne, nije to ona sorta klasičnog „izdajnika“ i „stranog plaćenika“ kakvu je Srbija od Horgoša do Dragaša mogla da upozna za vreme vladavine JUL-a i SPS-a. Uslovi su se promenili, nema Dragaša, a i Horgoš bi mogao pasti! Zato se „sve što vredi“ bacilo u lov na tzv. „albanskog lobistu“. Gore pomenuti „izdajnici“ već su izdali, „strani plaćenici“ već su poisplaćivani i podmireni za svoja „nedela“. Dakle, ostade im samo taj „albanski lobista“ da „lobira“ i „ždere im džigericu“- uživajući u srpskoj nacionalnoj patnji.

Zato su srpski mediji naklonjeni vladi Srbije uz pomoć vladinog sektora pokrenuli kampanju čiji bi radni naslov trebao da bude „Svi na Karića“ kao kontrapunkt kampanji BK televizije pod radnim naslovom „Dinkiću lopove“, pri tom ne birajući ni sredstva ni metode. Sve je otpočelo nekako naivno malim privatnim i prljavim ratom dvojice ljudi sklonih parama i vlasti, Dinkića i Karića, nastavilo se prozivanjem za kupovinu poslanika, a završilo se optužbama za veleizdaju, prisluškivanje i pljačku neslućenih razmera, podržavljenjem Mobtela i gašenjem televizijskog predajnika...

Ovakvim raspletom događaja srpsko javno mnjenje stavljeno je po ko zna koji put pred lažnu i besmislenu dilemu tipa: „Da li bi ste radije umrli od kuge ili kolere?“ i prisiljeno je da se opredeljuje između veleizdajnika tj. „albanskog lobiste“ i lopova tj „državnog mafijaša“. U slučaju da vlada govori istinu i da je Karić „albanski lobista“, kako to da je taj isti „lobista“ izjavio u svom intervjuu bosanskoj televiziji OBN (1) da je svojevremeno zajedno sa familijom finansijski i medijsko–logistički pomagao Koštuničino preuzimanje vlasti od Zorana Đinđića, iz čega proizilazi da aktuelna vlada došla u Srbiji na vlast uz pomoć albanskog lobija, a da je svoj doprinos ustoličenju „Patrijarha srpske demokratije“ (ime koje je Bogoljub Karić svojevremeno koristio izražavajući svoju fascinaciju likom i delom Vojislava Koštunice) Karić ocenio kao nemerljiv. Dalje, ljudi iz aktuelne vlasti optužuju Karića da je ugovorom o poslovno–tehničkoj saradnji između Mobtela i firme Mobikos u vlasništvu navodnog albanskog ekstremiste Ekrema Luke, Karić omogućio nesmetano špijuniranje vlade Srbije od strane kosovskih Albanaca. Činjenice govore da se na Kosovu pored signala doskorašnje Karićeve mobilne mreže do skora mogao uhvatiti i signal mobilne mreže 064 u većinskom vlasništvu PTT-a Srbije, što takođe omogućuje navodno prisluškivanje. Znači li to da je preduzeće u većinskom vlasništvu države poput MTS-a takođe omogućilo špijunažu sopstvene vlade? Na stranu što je uloga Ekrema Luke i njegovog preduzeća bila distribucija kartica za dopunu telefonskog kredita na teritoriji Kosova i što bi sa tehničke stane i slavni Džems Bond imao grdnih poteškoća da uz pomoć tih istih kartica za dopunu bilo koga prisluškuje. Naravno da kao posebno itrigantan detalj deluje činjenica da je Karićev, navodno po državu štetan ugovor sa Ekremom Lukom, star više godina te da ostaje nejasno kako ga za to nadležni organi, ako je za to bilo potrebe, nisu pravovremeno sankcionisali i ko će snositi odgovornost za nečinjenje? Svakako da nikom nije jasno koji je to zakon Bogoljub Karić prekršio kad je sklopio ugovor sa nekom firmom sa Kosova, kad se Kosovo još uvek u glavama onih istih koji Bogoljuba optužuju zbraja kao integralni deo Srbije.

Naravno da u celoj ovoj trileraškoj priči ima još bezbroj detalja i da će ih tek biti, kao što je onaj koji će ući u anale ekonomske prakse, a vezan je podržavljenje Mobtela, gde je bez zakonske osnove država dug preduzeća, sa većinskim privatnim kapitalom, prema njoj konvertovala u vlasnička prava, bez predhodno ispoštovanog zakonskog postupka i u sred međunarodne arbitraže.

No, ogolimo li celu priču i vratimo li se na čisto dnevno-politički teren, mi ćemo stranku Bogoljuba Karića trenutno zateći na trećem mestu po snazi u Srbiji, odmah iza SRS-a i DS-a, a daleko ispred stranaka vladajuće koalicije. Pogledamo li pažljivije videćemo da je Bogoljub Karić jedan od retkih domaćih političara koji je u politiku ušao da zaštiti svoj kapital, a ne da ga stekne za sebe i svoje prijatelje. Iz te perspektive postaje jasno da je Karić hteo ne hteo, morao da uđe u sukob sa onima koji su ušli u politiku da bi stekli kapital za sebe i svoje prijatelje, jer kapital u Srbiji nije neograničen - za razliku od gluposti, i kad tad se moralo zahvatiti i u Karićevu kesu.

Svakako bi Srbija poverovala vlastima da su krenule u obračun sa tajkunima i preispitivanjem njihovog kapitala, da se krenulo od tajkuna bliskih vlastima poput Miškovića, Hamovića itd., sve sledeći instrukcije svog Saveta za borbu protiv korupcije. No, ovako ostaje gorak ukus kakav samo može da proizvede politička haranga.  

No, nije samo finansijski faktor bojno polje između Karića i vlade. Egzistiranjem nečeg takvog na političkoj sceni kao što je Pokret snaga Srbije pomućeni su mnogi politički računi, naročito Vojislavu Koštunici. DSS je svoju dugoročnu političku strategiju (ako tako nešto ta stranka ima) bar do sada zasnivao na „filozofiji trećeg puta“; to je onaj politički diskurs koji balansira između navodno dva politička ekstrema DS-a i SRS-a i zahvaljujući svojoj pozicioniranosti prikuplja glasove onih glasača koji, svesno ili ne, streme navodnoj političkoj umerenosti (ili ako se više voli: inertnosti). Pojavom i naročito jačanjem PSS-a taj „treći put“ pretvorio se u političku stranputicu učinivši nemogućim ovakvu vrstu političkog balansiranja, jer u Srbiji više ne postoje dva jaka politička pola koji su jedan drugom navodno ekstrem već tri. Ovaj treći pol, Karićev, mnogo je politički žilaviji nego što je DSS, jer nije gadljiv ni na jedan oblik trgovine i bukvalno sve što je ljudsko nije mu strano: od političkog kanibalizma do političkog oceubistva.

Naravno da je interesantan i tajming (izraz previše upotrebljavan u ovdašnjoj štampi da bi ovom prilikom bio zaobiđen) u kojem se odigrava politički, pravni i ekonomski linč Bogoljuba Karića. To je upravo ono vreme gde državni funkiconeri nose stotine hiljada evra od stana jednog funcionera do drugog. To je vreme otvorenih ucena, iznuda, eskalacije korupcije, devastacije parlamenta, nezapamćenih pritisaka na sudstvo. To je ono vreme gde vlada sa sumnjivom podrškom u parlamentu i gotovo nikakvom među građanstvom ratuje sa sopstvenim Savetom za borbu protiv korupcije... Dakle, borba vlade sa Karićem odigrava se onda kad vlada veruje da joj je to jedna od poslednjih slamki spasa i mogućnosti da bar malo povrati svoj žestoko uzdrmani ugled, i zato je taj obračun tako brutalan i sa njene strane nepromišljen.

Uhapsi li vlast Karića po bilo kom osnovu on neće biti prvi politički zatvorenik Koštunicine vlasti, to je već bio Vladan Batić. Odustane li vlast od hapšenja Karića, on će biti politički pobednik što će ga verovatno trajno učvrstiti na trećem mestu na političkoj tabeli. Dakle pred Koštunicom je još jedna, pored Kosova, Haga, ekonomije,... unapred izgubljena bitka, ili će biti upamćen kao premijer koji je političke protivnike sklanjao na sigurno – iza rešetaka, ili kao neuspeli borac protiv korupcije metodama izvan-pravnih (legalnih, legalističkih...) normi.

12.01.2005. godine.