Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Reakcije

   

 

Darko Velimirović

Reakcija na tekst Zorana Ćirjakovića "Majka Druge Srbije"

1.SUZA KOJA NEMA RODITELJA

U niskotiražnom nedeljniku NIN (br.2885 i 2886), srbijanska javnost imala je prilike da se upozna sa likom i delom gospođe Latinke Perović, viđenim kroz feljtonističko pero novinara Zorana Ćirjakovića (videti tekstove:“Majka druge Srbije“ i „Neprijatelji i Saborci Latinke Perović“). Naravno da je pisanje feljtona uobičajna stvar u novinarskoj profesiji, ono što jeste neuobičajno jesu „novinarski izvori“ na osnovu čijih izjava je tekst sastavljan. Kada kao sagovornike novinar citira:“uglednog beogradskog istoričara”, ” direktorku ugledne nevladine organizacije”, ” nekadašnjeg njenog saradnika”, ”bivšeg funkcionera Građanskog saveza”, “Ninovu sagovornicu”, “jednog njenog bivšeg saradnika”, “sagovornika NIN-a koji je poslednjih godina sarađivao s ikonom druge Srbije ”, i naposletku “NIN-ov sagovornik” koji “kaže”, onda postaje jasno, ili da je tekst sastavljan po principu “rekla – kazala” ili da u Srbiji postoji ozbiljna kriza identiteta sagovornika jednog novinara. Očigledno svesna mogućih esnafskih primedbi na navedeni tekst, u svom osvrtu redakcija NIN-a nam napominje, da niko od sagovornika nije želeo da mu se objavi ime, a kao razloge navodi ili njihovo prijateljstvo sa gospođom Perović ili “strah” od odmazde pomenute sedamdesetdvogodišnjakinje (osvrt redakcije na Ćirjakovićev tekst na žalost iz meni nepoznatih – verovatno tehničkih - razloga nije prenesen na NSPM zajedno sa tekstom “Majka druge Srbije”).

Ko je i šta je prema Ćirjakovićevim “sagovornicima” Latinka Perović”: jedna od najmoćnijih žena u istoriji”, “jedna od retkih čija pozicija nije bila rezultat braka sa moćnijim muškarcem”, “lider najekstremnijeg krila druge Srbije ”, osoba koja “radi iz senke i pušta druge da govore u njeno ime”, osoba koja “produbljuje laž o Srbiji”, osoba čiji “ekstremizam” zajedno sa “Šešeljevim ekstremizmom” gura Srbiju “sa one strane normalnosti”, “ ona je poluvidljiva, kao sfinga, netransparentna... sva je zakulisna sa većom moći nego što se sluti”, “ona je ostavila kosti u biblioteci”, “ona je jedan od odgovornih zato što je srpska nesreća danas bipolarna”, ona “nudi validne argumente sumnjive relevantnosti”, njena “obraćanja podsećaju na papske enciklike”, ona je žena “isposničkog lika” kod koje kao sagovornik “uvek osećate taj nemi bes”, osoba koja “nije viđena da se smeje”, ona je “Sveta Lata” koja oko sebe širi “pobožnu atmosferu”, “ona danas igra neshvatljivo prljavo ” i ima “problem karaktera”, ona kao “verski fanatik, u nauci traži dokaze za nešto što je nenaučno”, “ona hoće da teorema postane aksiom”, u njenim “tekstovima ključne reči i stavovi su najčešće vešto kamuflirani”, a voli da obitava u “kuli sazdanoj od slonovače tuđih zaključaka”,

Pošto nas je upoznao sa likom i delom gospođe Perović, autor feljtona rešio je da nam pomogne da uvidimo ko su to zapravo njeni najodaniji saradnici i sledbenici ovog po svemu sudeći najmračijeg verskog kulta u istoriji čovečanstva. Dakle saradnici Latinke Perović: su oni koji su “pročitali tri knjige, dva sajta i nekoliko predgovora”, tu ima i “finih ljudi koje je ponela frustracija i bes i koji su podlegli mržnji” koji su pak “izgubljeni potencijal u zemlji koja ipak ide napred”, među njima su i “intelektualni i moralni patuljci”, i oni koji “na svet gledaju iz flaše od stakla zamračenog Latinkinom pesimističkom vizijom u koju zraci svetlosti ulaze samo pošto su prelomljeni kroz prizmu Radomira Konstantinovića i Hane Arent” koju pak bivaju prinuđeni da “čitaju u amovima”, među njima je i najodanija saradnica Sonja Biserko kako je u tekstu objašnjeno “glavna Latinkina transmisija” koja je inače “jedan od najbizarnijih proizvoda Miloševićeve ere” koju pak “Latinka gleda   kao svoje čedo, a Sonja u nju gleda kao u boga”, izvesni “Latinkini bojovnici” koji “nude mešavinu poluistina, stereotipa i slika iz 19. veka”, i “Čedomir Jovanović” (o kome je u NIN-u (br. 2886) nekoliko desetina stranica ispred navedenog feljtona objavljen tekst dosta indikativnog naslova „Siroče druge Srbije“) za čiju se političku sudbinu „brine“ i nad kojom jadikuje autor navedenog feljtona.

Nesumnjivo, ova mini serija tekstova o Latinki Perović i njenim ideološkim sledbenicima retko će koga ostaviti ravnodušnim. Tokom čitanja feljtona čitalac može steći utisak, kome se i sam jedva odupirem, da je tekst pisan ne da bi na što objektivniji način predstavio jednu političku pojavu, već da bi predstavljao šamar jednom manjinskom obrascu mišljenja. Autor se nije ni trudio da natera čitaoca na razmišljanje o toj pojavi zvanoj druga Srbija , već je svoju ulogu zabadača glogovog kolca, u, kako on vidi, srce druge Srbije, preozbiljno shvatio, nudeći nam već zaokružene čaršijsko – kafanske “definicije”. Tužno je kad se jedan srbijanski nedeljnik, koji pretenduje na epitet “ozbiljan” radije bavi diskvalifikacijom ličnosti i kritikom gotovo svakog onog ko se sa pomenutom rukovao (što je složićete se glavno oružje ovdašnjih tabloida), nego osporavanjem izjava, teza, razmišljanja ili ideologije koju neko (u ovom slučaju reč je o Perovićki) iznosi ili zastupa. Umesto toga u feljtonu o Latinki Perović saznali smo npr. u kakvom stanu živi ili koliko mrzi stripove o Tarzanu koji su za vreme njene vladavine u Srbiji koštali pet – a u ostalim republikama ispod četiri dinara.

Dakle, ovaj feljton ne govori toliko o Latinki Perović, već o stanju unutar novinarske profesije i kvalitetu medija koji se nude Srbiji, bila ona prva, druga ili treća. U Srbiji se često zaboravlja kolika je “proročka” uloga medija, te da je npr. nakon jednog revolveraškog teksta u Politici ekspres u kom se Slavko Ćuruvija našao na meti kao glavni protagonista politike NATO-a u Srbiji, dotični mučki u sred dana svirepo ubijen. Zato mislim da se niko u Srbiji ne bi iznenadio ukoliko bi posle tekstova o majki i siročetu te druge Srbije u Srbiji proklamovala bar neka vrsta tihog intelektualnog aparthejda, prema toj istoj takozvanoj drugoj Srbiji o čijem se delovanju iz ovde citiranih “premisa” iz navedenog feljtona mogu izneti svakakvi zaključci.

U slučaju da se sa ovim feljtonom čitalaštvu NIN-a htela „približiti“ ili kritički sagledati uloga Latinke Perović i njenih sledbenika i poštovalaca u savremenoj istoriji Srbije, što je svakako jedna od relevantnijih tema za ovdašnje magazine, to svakako nije postignuto. Ako je zadatak Nin-ovog feljtoniste bio da politički diksfalifikuje i „obruka“ navedene (što je ne baš legitiman, ali čest čin u političkim obračunima), čak ni on nije ispunjen jer je isuviše „profesionalno trapavo“ odrađen. U slučaju da se neko zbog „ideje“ razapinje na krst (u ovom slučaju reč je o Latinki Perović), mora se strogo paziti da pored njega ne budu razapnuta i dva navodna lopova ili kriminalca, u suprotnom dobija se efekat žrtve i plodno tle za novi kult, čemu nas uči Hristov primer raspeća. Smatram sebe nerelevantnim sagovornikom u određivanju nečije istorijske uloge, ali čvrsto sam uveren da gospođa Perović ne zaslužuje „hristove muke“ – pa ni Hristov status.  

2.EKSTREMIZMI I ISKLJUČIVOSTI PREMA SEDAM MILIONA SRBIJA

Več dugo Srbijom kola jedan stereotip, čijem je proklamovanju sklon i autor pomenutog feljtona, prema kom je ona sama žrtva dva ekstrema. Prvi ekstrem je radikalsko – ćosićevski, a drugi militantno   - građanski, kojima se kao protivteža nudi ona treća, navodno normalna, Srbija. Ovakvo razumevanje političkih diskursa u Srbiji danas, ne predstavlja ništa drugo do sagledavanje političkih zbivanja i njihovih aktera kroz prizmu kolektivističkih ideologija.

Ovo čitanje srpske politike pretpostavlja, poput izvorno marksističke ideologije, postojanje klasa između kojih - kao kod Lenjina - “traje borba neprestana”. Ono je isključivo prema drugom i drugosti, prema razlikama i različitosti. Stereotip o tri Srbije unapred isključuje eventualno postojanje četvrte, pete ili osme, već unapred proždire mogućnost nepripadanja ideološkim klanovima, političkim kultovima, klubovima i sektama.

U pozadini cele ove ideološke ujdurme, koja se zaklanja iza navedenog stereotipa, leži jedan palanački trivijalno - istoricistički pogled na svet, i to baš onaj koji je u stanju da u Srbiji očita navodne podele na “boljševike” i “menjševike” ili ako više volite podele na “montanjare” i “žrtve giljotine”. Naravno da “čitači” političkih diskursa u Srbiji nisu u stanju da predvide npr. liberala koji nije za Latinku ili nekog konzervativca koji nije za Koštunicu, ili npr. nekog ko veruje da Latinka nije liberal već levičar, a Koštunica socijalni demagog - umesto konzervativac.

Dakle, ti navodni “čitači” stanja i kvantitativne brojčanosti Srbija, u stanju su da stvarnost “prilagođavaju” svojim ideologijama, a ne svoje ideologije toj istoj stvarnosti. U to da je stvarnost drugačija od one koju su projektovali, ne može ih ubediti ni činjeica da Srbija ima preko sedam miliona stanovnika i bar isto toliko tih “idividualnih Srbija”, koje postaju talac ove tri dominantne kolektivističke. Naravno, da tih nešto više od sedam milona Srbija na početku dvadeset i prvog veka ne interesuje da li je majka druge Srbije bila predsednica AFŽ-a, a otac prve Srbije moreplovac na Galebu. Tih sedam miliona Srbija pre svega interesuje hoće li se privatizacija, zajedno sa tranzicijom u ovoj zemlji konačno okončati, a u nekim oblastima tek otpočeti. Tih sedam miliona Srbija više su zabrinute što u svom stanu nemaju krevet, nego što Latinka u svom drži nečiju bistu, a Dobrica u svom nečije knjige. Koliko je tih sedam milona Srbija opsednuto tim šupljikavim ideološkim diskursima, frazama i stereotipima koje šire pomenute tri Srbije jasan je pokazatelj broj apstinenata koji nemaju nameru da se umešaju u njihove jalove polemike. Građane Srbije, po svemu sudeći, mnogo više zanima npr. količina investicija u ovu zemlju, stopa zaposlenosti ili hoće li se konačno privatizovati javna preduzeća i hoće li se u ovoj zemlji konačno dopustiti tržištu da se slobodno razvija. Ovi navedeni “intelektualni” krugovi i kružoci iz sve tri Srbije sve manje imaju tema koje bi podelili sa građanima ove zemlje, ali sve više volje da te iste građane bezuspešno pozivaju da arbitriraju u njihovim “diskusijama”.  

Zato valja na pomenuti feljton o Latinki Perović pre svega gledati kao na jedan od bezobzirnijih poziva prve Srbije da arbitrira onoj drugoj , i čvrsto verujem da taj poziv od građana ove zemlje neće biti prihvaćen. Tek kada te tri Srbije budu spremne da uvaže argumente onih sedam milona Srbija , biće uvažen njihov apel, mada se bojim da se ni jedna od te tri Srbije neće dobro provesti.

 
     
     
 
Copyright by NSPM