Hans-Ulrih Veler

Samoubistvo Evrope

Ključne evropske države dale su zeleno svetlo i pregovori o pristupanju Turske Evropskoj uniji su počeli. Koliko je taj ulazak u interesu Unije i Nemačke, još je, međutim, otvoreno. Velikim državama, kako Bizmark jednom reče, nema druge do da se u svom postupanju rukovode svojim interesima, pa moja teza o ovom pitanju glasi: eventualni ulazak Turske u EU je protiv nemačkih i evropskih interesa i značio bi kraj velikog projekta ujedinjenja Evrope. U redovima koji slede pokušaćemo da je razvijemo tako što ćemo prvo izneti argumente za, a potom argumente protiv.

Argumenti za

Pogledajmo najpre argumente koji navode pristalice pristupanja Turske Evropskoj uniji:

• Za nemačke, evropske i zapadne interese uopšte vrlo je važno da eksperiment uspostavljanja i ukorenjivanja demokratije uspe i u jednoj islamskoj zemlji, pa ga stoga iz sve snage treba podržati. Turska je danas najbliža ostvarenju jednog takvog projekta i potrebna joj je potpora. Ukoliko bi on uspeo, bio bi to uzor ne samo za Bliski istok već i za islamski svet. Njime bi se, istovremeno, na najbolji način distanciralo od propalog pokušaja nasilne demokratizacije u Iraku. S polaznom premisom mogli bismo se složiti, ali je otvoreno pitanje da li je za uspeh ovog eksperimenta nužno da Turska uđe u Uniju, ili se on, možda, može ostvariti podržan spolja, što bi u svakom slučaju bilo daleko jednostavnije i jeftinije.

• Zapadna orijentacija Turske i njena dalja modernizacija mogu se, na duge staze, održati samo ako bude nagrađena ulaskom u EU. Ovaj argument ima i jedan blago ucenjivački karakter. S jedne strane, on zanemaruje činjenicu da proces evropeizacije Turske mora biti plod vlastitih htenja i izveden vlastitim snagama, a s druge strane uopšte ne govori o ogromnoj ceni koju bi Evropa trebalo da plati.

• Turska ima veoma važan geostrate ški položaj, pa neki, naročito u Vašingtonu i NATO-u, smatraju da je treba primiti u punopravno članstvo i tako još čvršće vezati za sebe značajan vojni potencijal koji može zatrebati u budućim konfliktima na Bliskom istoku. U toku Drugog iračkog rata pokazalo se da argumentacija ove vrste ne stoji na tako čvrstim nogama. Erdoganova vlada tada ne samo što nije htela da po drugi put vodi rat protiv svog muslimanskog suseda već to, zbog islamističkog karaktera njihove „Partije pravde” (AKP), nije ni mogla. Pošto će u budućim sukobima na Bliskom istoku muslimanske zemlje stajati s druge strane fronta, veliko je pitanje koliko će se taj geostrateški položaj Turske moći iskoristiti za njihovo rešavanje.

• Turskoj je 1963. godine stavljeno u izgled da će biti primljena u tadašnju Evropsku ekonomsku zajednicu i pristalice priključenja uvek se iznova pozivaju na to obećanje. Otvoreno je pitanje da li se pod time podrazumevao i ulazak u jednu uniju država. Jedan od razloga zbog koga je ono dato - hladni rat protiv SSSR-a, nestao je. Carinska unija između Turske i EU već postoji i ostaje samo da se pretvori u zonu slobodne trgovine, pa da data obaveza bude, u ekonomskom smislu, u potpunosti ispunjena. Razlog što to do sada nije učinjeno treba tražiti u činjenici da Turska skoro četrdeset godina doslovno ništa nije uradila da svoj ekonomski sistem učini kompatibilnim s Evropom. Problem sa sadašnjim, brzopoteznim menjanjem zakona, nošenim željom da se zemlja prikaže kao evropska, ne leži samo u njihovoj nepotpunosti već i u činjenici da oni moraju biti sprovedeni i potvrđeni u svakodnevnici.

Argumenti protiv

Nasuprot gorepomenutim argumentima pristalica priključenja, stoji mnoštvo razloga koji govore protiv pristupa Turske EU. Ovde ćemo, sažeto, izneti samo najvažnije:

• Drugi kulturni krug . Turska je jedna maloazijska, neevropska država i njen prijem torpedovao bi veliki projekat ujedinjenja Evrope. Ona pripada drugom kulturnom krugu i unela bi u EU preko 90 miliona muslimana (toliki će biti broj stanovništva 2012/14). Oni ne samo da ne poseduju evropski, tokom istorije formiran identitet, već ga i u budućnosti teško mogu stvoriti. S tim u vezi, postavlja se i pitanje: ako već može Turska, zašto ne bi mogla Ukrajina, preostale istočnoevropske zemlje, Maroko i ostale zemlje Magreba koje su već iskazale želju za ulazak u EU. U tom slučaju, umesto političkog jedinstva istorijske Evrope bila bi formirana zona slobodne trgovine od Atlantika do, možda, Vladivostoka. Tako nešto se uklapa u engleske predstave o EU i nešto što SAD, koje sve više ujedinjenu Evropu doživljavaju kao svog konkurenta, tajno priželjkuju. Utopija jedne ujedinjene Evrope, nastala iz pozitivne prerade traumatičnih iskustava dva rata i njihovih posledica, ima malo toga zajedničkog sa čistim ekonomizmom jedne zone slobodne trgovine. Ako se želi da ovaj projekat postane stvarnost, vrlo je važno da njegovi izvođači konačno odrede granice Unije, kako na istoku tako i na jugoistoku Evrope.
• Prenapregnuti resursi EU . Posle prijema osam istočnoevropskih i dve ostrvske zemlje evropski resursi su prenapregnuti do krajnosti, što se najbolje dalo videti iz rasprave oko subvencionisanja agrara. Evropska unija od konferencije u Nici nikako ne uspeva da konsoliduje svoje finansije, a to je dobrim delom uzrokovano komplikovanim procesom donošenja odluka koji se teškom mukom dâ reformisati. Tu se u osnovi jasno pokazuje klasični problem „prenapregnutosti imperije”. Prijem Turske samo nekoliko godina posle „proširenja na istok” doveo bi ovu prenapregnutost do tačke pucanja i predstavljao bi veliko iskušenje za opstanak zajednice. Turska bi bila najveća i najmnogoljudnija zemlja Unije i imala bi najveću frakciju u strazburškom parlamentu (njihova veličina zavisi od broja stanovnika dotične zemlje), čime bi neprestano dolazila u iskušenje da igra posebnu političku ulogu i postavlja posebne finansijske zahteve.
• Ekonomski problemi Turske . Zbog svojih ekonomskih problema, pošto su milijarde dolara Međunarodnog monetarnog fonda nestale bez traga, Turska je nužno upućena na evropsku privredu i evropske finansije. Njena privreda ostvaruje jedva 20% prosečnog evropskog socijalnog proizvoda, a inflacija na godišnjem nivou je 40%. Više od trećine radno sposobnog stanovništva živi od sive ekonomije. Izgleda za privredno čudo nema ni na vidiku, pa će Turska još dugo biti jedno „bure bez dna”. Procenjuje se da će godišnje dotacije EU iznositi 40 milijardi evra, od čega će Nemačka morati da preuzme oko 10 milijardi.

• Migracioni problemi . Stanovništvo Turske, uključujući i njihove sugrađane koji žive u inostranstvu, raste po prosečnoj godišnjoj stopi od 3,5%. Danas ih je oko 77 miliona i čak ako stopa prirodnog priraštaja padne na 2,5% u trenutku kada, eventualno, budu ulazili u EU, biće ih 90 miliona ili čak više. Bivši turski predsednik Demirel je u jednom razgovoru sa takođe bivšim nemačkim kancelarom Helmutom Šmitom pomenuo nužnost „izvoza” 15 miliona Turaka. Danas turski eksperti računaju sa 15 do 18 miliona svojih sunarodnika koji su spremni da krenu u svet „trbuhom za kruhom”.

Nemačka je između 1950. i 2000. godine imala, na svetskom nivou, proporcionalno najveću stopu useljavanja i njena prijemna moć danas je gotovo u potpunosti iscrpljena. U ovoj zemlji danas živi najveća turska manjina u Evropi. Ona je do današnjeg dana ostala, blago rečeno, slabo integrisana u nemačko društvo, što je kako rezultat neuspeha integracione politike zemlje domaćina, tako i nespremnosti doseljenika da se uklope u novo okruženje. Ovome u prilog rečito govori činjenica da 94% berlinskih prvaka turskog porekla ne zna ni reč nemačkog jezika ili da je, recimo, dve trećine svih berlinskih Turaka između 14 i 24 godine, zbog slabog obrazovanja i nedovoljnog poznavanja nemačkog, nezaposleno. Dođe li do masovnog useljavanja, integracija turske manjine biće još teža, ako ne i nemoguća. Pritom, ne treba izgubiti iz vida činjenicu da su se muslimanske manjine u svim evropskim zemljama, do sada, uspešno suprotstavile integraciji.

•  Islamisti i evropske vrednosti . U zapadnoj javnosti retko se diskutuje o tome da je u Turskoj po drugi put jedna islamistička partija odnela prevagu nad sekularnim kemalizom i laicističkom državom. To više nije samo pobeda potisnute i prezrene periferije nad urbanim centrom, već i trijumf jedne ideje i privlačnosti, faktički, jednopartijske vladavine širim slojevima stanovništva. Računica Erdoganove vlade, čiju „Partiju pravde” (AKP) njeni PR-savetnici pokušavaju na sve načine da predstave kao Tursku CDU (Nemačka hrišćansko-demokratska unija prim. prev.), sasvim je jasna.

Približavanje i ulaženje u EU znači, s jedne strane, pristup njenim finansijskim i privrednim potencijalima, a s druge strane sloboda veroispovesti pomaže islamistima da potpuno osvoje vlast. Ostvare li se ove namere, vojska će biti razvlašćena, čime će pasti i poslednji i najjači oslonac kemalizma i laicističke države.

Valja se zapitati da li Erdoganova partija (AKP) i Turci uopšte dele zapadne vrednosti? Turska politička elita je od osnivanja republike (1922) neprestano, poput ruske elite iz vremena Petra Velikog, isticala svoju privrženost evropskim vrednostima i nastojala da ih oponaša. No, jedno, nedavno sprovedeno sociološko istraživanje pokazuje značajne razlike u sistemima vrednosti. U zemljama EU samo 10% ispitanika smatra da religija treba da se meša u politiku, dok u Turskoj to misli preko dve trećine. Demokratija je za 85% anketiranih građana Unije najpoželjniji oblik državnog uređenja, a preko dve trećine Turaka, na temelju svog istorijskog iskustva, naginje autoritarnom obliku vlasti. I kako se u zajednicu zapadnih vrednosti može uklopiti uporno tursko iskrivljavanje istine i odbijanje suočavanja s genocidom nad 1,5 miliona Jermena (1915), čemu je samo nekoliko godina kasnije sledilo ubijanje i proterivanje preko 1,5 miliona Grka iz Male Azije?

U posleratnom periodu Nemačka je u potpunosti priznala svoju odgovornost za holokaust, a teško breme krivice prati je i dalje kao senka. Od osnivanja Evropske zajednice do dana današnjeg ostalo je nezamislivo da bilo koja zapadna zemlja iskrivljava ili poriče tragediju Aušvica.

• Problematično susedstvo . Ostaje nejasno zašto bi EU trebalo dobrovoljno da pristane na susedstvo takvih zemalja poput haotičnog Iraka, sirijske diktature, teokratskog Irana ili, pak, ogoljenih država poput Gruzije i Jermenije. Da se i ne govori o kurdskom pitanju, koje stalno, kako se to jasno videlo u proteklom iračkom ratu, mobiliše tursku agresivnost.

• Manjak legitimiteta . Dosadašnjem toku pregovora o pristupanju ozbiljno manjka demokratski legitimitet. Kao prvo, on je suprotan volji građana čiji su stavovi po ovom pitanju sasvim jasni. Jedno istraživanje nemačkog javnog mnjenja, sprovedeno u aprilu 2004, pokazalo je da je 66% ispitanika protiv, a samo 12% za ulazak Turske u EU. Čak četiri petine učesnika smatra da Turska nije evropska zemlja. Za neke krugove volja građana kao da više uopšte nije važna. Ignoriše se i ravnopravnost generacija, iako baš mlađe generacije treba da ponesu glavni teret eventualnog pristupanja Turske.

• Otpori prijemu . Ulasku Turske u EU suprotstaviće se više članica Unije i teško je očekivati da se po ovom pitanju može dobiti saglasnost svih 25 (možda i 28) država. Naročito se može očekivati otpor novoprimljenih zemalja istočne Evrope jer bi za njih to značilo znatno smanjenje dotacija. Osim toga, ako je tačno da od 600.000 nemačkih građana turskog porekla s pravom glasa njih 80% bira, kako to pokazuju ankete, socijaldemokrate i zelene - nema li to veze s podrškom ovih partija turskim naporima da se pridruže EU? Nije li se to najbolje videlo u izbornoj kampanji 2002. godine? Srž problema, po svoj prilici, leži u sebičnim partijskim interesima koji nisu dorasli izazovima problema.

Evropska politika je već odavno trebalo da pronađe alternativu kako punopravnom članstvu Turske u EU, tako i njenom ostavljanju po strani. Valjalo je razviti fleksibilne, višeslojne oblike saradnje i jednom tako velikom susedu kao što je Turska ponuditi jedno „privilegovano partnerstvo“, ali nikako ne punopravno članstvo. Na unutarnjoj političkoj sceni valja se, kad je reč o ovom pitanju, osloboditi sitne partijske računice, usredsrediti se na opšte interese i opasnost od uništenja velikog projekta Unije evropskih država usled prenaprezanja resursa izazvanog ulaskom jedne velike, neevropske, muslimanske zemlje.

S nemačkog preveo: Goran Nikolić

Prethodno objavljeno u Aus Politik und Zeitgeschichte , Bon, broj 14/2005.