Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Politički život - Smrt Slobodana Miloševića

   

 

Srđa Trifković

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: JEDNA SRPSKA TRAGEDIJA

Već dva i po milenijuma evropski čovek neguje tragediju kao umetničku formu koja jasno artikuliše osnovne probleme njegovog postojanja i odražava suštinsku tragiku tog postojanja. Tragedija kao umetnost i tragedija kao život susreću se u ličnosti Slobodana Miloševića.

Šekspirove drame doživljavamo kao odraz stvarnosti, a ne samo kao estetski fenomen. Jedan Hamlet, Makbet, Ričard Treći... saopštavaju nam poruke bezvremenog važenja jezikom bardove mašte koji je vazda savremen. Sa druge strane, teško je oteti se utisku da životni put Miloševićev - koji se stvarno odigrao, tu pred nama - ima karakter Šekspirove tvorevine.

Taj put može da se podeli u četiri perioda nejednakog trajanja i značaja. U prvoj fazi, do 1987. Milošević je bio nemarkantni kadar Saveza komunista Srbije, aparatčik vičan unutarpartijskim marifetlucima ali slabo poznat van redova nomenklature.

Sa čuvenim incidentom u Kosovu Polju rađa se vožd u koga se polažu ogromne nade i očekivanja miliona Srba sa obe strane Drine. Sa Osmom sednicom Milošević postaje samouvereni lider za kojim se svrstavaju partijski lojalisti i vanpartijski patrioti u istom stroju - ne toliko njegovom namerom, koliko njihovom spremnošću da sopstvena stremljenja i želje, raznorodne i često međusobno nesravnjive, projektuju na njega.

Suprotnosti tog perioda razrešene su u trećoj fazi (1992-2000), kada cinično manipulativni mister Hajd konačno odnosi prevagu nad voždom Džekilom. Ovo je savršeno odgovaralo Klintonovom Vašingtonu, sa kojim se Milošević vazda nadao nekoj nagodbi. U toj nadi ohrabrivala ga je činjenica da sa Zapada, a pre svega iz SAD, nije bilo ozbiljnih pokušaja slabljenja njegovog unutrašnjeg položaja. Klintonova administracija nije podsticala uspon ozbiljne alternative Miloševiću jer je zaključila još u ranoj fazi jugoslovenskog konflikta da njegov opstanak na vlasti odgovara američkim interesima u balkanskoj regiji. Strateška odluka američke vlade da porazi Srbe (dakle ne srpskog lidera ili vladu, ili ne samo njih, već nacionalni entitet u celini) predstavljala okosnicu politike Vašingtona na Balkanu od početka 1992. pa nadalje. Srpska strana je slabljena spolja političkom izolacijom, sankcijama, medijskom satanizacijom, a iznutra kroz omogućavanje nesputane, sa Zapada ničim ometane Miloševićeve vlasti i kroz omogućavanje Miloševiću da vrši neprekidan uticaj na prekodrinske Srbe. Pustili su ga da vlada jer su bili svesni da Srbe vodi bez ideja i bez strasti.

I napokon, poslednje četiri godine njegovog života, u haškoj ćeliji, donose katarzu i delimično iskupljenje Slobodana Miloševića pred nacijom i istorijom za nebrojene grehe, svesne i nesvesne, iz prethodne decenije i po. Nekima je bilo jasno daleko pre izručenja, a većini nakon njega, da je suđenje njemu bilo suđenje naciji jer su optužbe bile po definiciji kolektivne. Posle procesa koji je trebalo da protekne glatko, traje godinu-dve i bude okončan uveliko kovertiranom presudom, bilo bi saopšteno da integracija u međunarodnu zajednicu iziskuje da se Srbi suoče sa zlodelima u kojima su bili kolektivni saučesnici pod Miloševićem, da ih priznaju i da se javno pokaju zbog njih, a bogami i da plate odštetu žrtvama u iznosu srazmerno težem od reparacija nametnutih Nemačkoj u Versaju. Spremnost na prihvatanje svega navedenog bila bi dokaz prevaspitanosti, a svako kolebanje - dokaz nezrelosti za integracije .

Što sve nije ispalo po navedenom planu, zasluga je isključivo samog Miloševića. U pripremi svoje odbrane on je isprva bio vođen ličnim motivima. Negde od početka 2004, međutim, shvatio je da bez obzira kakva bila njegova lična sudbina, on obavlja jedan posao od istorijskog značaja. Pobijajući zlokobni haški falsifikat novije srpske istorije kao jednog neprekinutog zločinačkog udruživanja u cilju stvaranja Velike Srbije, projekta koji ima svoj krvavi trag od Garašanina do danas, Slobodan Milošević je napokon u svojoj motivaciji i javnom delovanju spojio lični i nacionalni interes. U prethodne tri faze njegovog ličnog i političkog života taj spoj nažalost nije postojao: sve do Haga njegova je motivaciona struktura bila lično funkcionalna ali sistemski disfunkcionalna.

Posle izručenja Hagu, problem Miloševića za Srbe prestaje da bude politički i postaje opštenacionalni. Njegovo izručenje predstavljalo je kulminaciju procesa koji je započeo i pre 5. oktobra 2000. Njime su potvrđene dve bitne činjenice.

Kao prvo, Srbi su do daljnjeg prestali da postoje kao iole samostalni akteri na međunarodnoj sceni. Njihov je status prezrenog objekta a ne respekta vrednog (pa makar i omraženog) subjekta balkanskih procesa. Nosioci političke moći u Beogradu možda su se nadali da će izručenjem sebi obezbediti status vazala spoljnih mentora. Ni toliko im nije pruženo, jer Zapadu su Srbi bili potrebniji kao moneta za potkusurivanje nego kao poslušni partneri . Vazalski odnos podrazumeva i izvestan stepen zaštite nekih nacionalnih i državnih interesa podređene strane, a to je Srbiji posle Miloševićeve predaje bilo tvrđe uskraćeno nego do tada. Njegovim izručiocima jasno je stavljeno do znanja da mogu da budu samo satrapi, bespogovorni izvršioci, koji ne mogu ni da se pretvaraju da na ma šta imaju prava, već moraju biti zahvalni za ono šta im se i ako im se dodeli.

Kao drugo, Vidovdanom 2001. završen je devetomesečni period tokom kojega je Srbija imala šansu da razvije strategiju povratka u svet na bazi zaštite nacionalnih i državnih interesa, samopoštovanja i dostojanstva. Do Vidovdana je bilo mesta nekoj nadi da će u datom trenutku Koštunica svoju tada još postojeću latentnu snagu pretočiti u stvarnu moć i sprečiti dalje haranje DOS-ovskih gaulajtera. Posle tog datuma za takav preokret je bilo prekasno, bez obzira na Koštuničin dolazak na čelo vlade dve i po godine kasnije. Sa Miloševićevim izručenjem poražena je nada u demokratski preporod Srbije: umesto varljivih ideala 5. oktobra, još tvrđe je zavladao opšti cinizam koji dodatno da utire put zapadnjačkom nihilizmu. Povratak Srba u tzv. Evropu na bazi samopoštovanja, odgođen je u nedogled.

Da, životni put Slobodana Miloševića zaista ima karakter Šekspirove tvorevine. Svi elementi su tu: ambicija, ponos, moć, nasilje, zlokobno uticajna žena, manipulacije, dvoličnost, izazivanje sudbine, pad, osvešćenje, stoičko pa i herojsko nošenje sa zlim silama, posthumno iskupljenje. I dramatis personae i scenski zahvat su kolosalni.

U narodu sviklom da proizvodi više tragedija nego što može da izdrži, tragedija zvana Slobodan Milošević nema premca.

POST SCRIPTUM: SEĆANjE NA POSLEDNjI SUSRET

Milošević je poslednjih godina života shvatio da njegova borba sa haškim tužiocima više nije samo njegova. Ovo se odražavalo u rešenosti da se inkviziciji suprotstavi i po cenu prenebregavanja sopstvene sujete. Da je zaista tako, lično sam se uverio kada sam početkom juna 2004. dobio Miloševićev poziv da ga posetim u Hagu i eventualno pomognem oko pripreme nekih elemenata njegove odbrane.

Njemu nije bilo nepoznato da sam do Vidovdana 2001. izgovorio i napisao mnogo toga nepovoljnog, pa i uvredljivog o njemu, na srpskom i engleskom. Evo nekoliko reprezentativnih uzoraka iz američke i britanske štampe 90-tih:

•  „Milosevic is cynically exploiting the nationalist awakening to perpetuate Communist rule and his own power in the eastern half of Yugoslavia.“ U.S. News & World Report , 18. juni 1990.

•  „Milosevic needs outside enemies to halt the erosion of his popularity.“ U.S. News & World Report , 12. novembar 1990.

•  „Demagogue and populist.“ Iz studije The Yugoslav Crisis and the United States . Stanford: Huverov institut, novembar 1991.

•  „Trifkovic said he (was) critical of the authoritarian rule of Serbian President Slobodan Milosevic and has called for his removal from office and democratic reforms.“ The Plain Dealer (Klivlend), nedelja, 6. septembar 1992, str. 6-B.

•  „Trusting Milosevic is like giving a bloodbank to Count Drakula.“ The Times (London), četvrtak, 23. novembar 1995, str. 16.

•  „Milosevic has used his newly-fangled international legitimacy (after Dayton) to stifle even further all political opposition and to reassert state control.“ The Phoenix Gazette , četvrtak, 19. mart 1996, str. B5.

Šta je bilo bilo je, glasila je poruka koju mi je preneo pravni savetnik Miloševića; njemu su sada potrebni saveti i preporuke za eventualne inostrane svedoke odbrane, iz redova američkih, kanadskih i britanskih prijatelja Srba, koje lično poznajem i sa kojima sam sarađivao u proteklih 12 godina.

Izrazio sam spremnost da pomognem. Smatrao sam tu pomoć za svoju moralnu obavezu, s obzirom da u suđenju njemu vidim jedan bezočno politički proces, koji se održava pred nelegalnim i nelegitimnim sudom, pod lažnom, zlonamernom, a za srpski narod i državu potencijalno fatalnom optužnicom. Kao što sam odgovorio advokatu,

„Bez obzira na lično mišljenje ma koga od nas o propustima SM-a - a bilo ih je na pretek - ovo šta se njemu sada događa ne tiče se samo njega, već jednog skandaloznog pokušaja falsifikovanja dva veka srpske istorije. Okončanje njegovog suđenja, kako ga tvorci ove farse zamišljaju, ne bi označilo kraj srpske Golgote već garanciju njenog nastavka u nedogled. Suđenje njemu osećam kao suđenje samom sebi i svim Srbima, jer su optužbe protiv njega po definiciji kolektivne“.

Tri nedelje kasnije, 24. juna 2004. posle uobičajene kontrole i prolaska kroz bezbrojne kapije koje vode do centralnog pritvornog odeljenja kaznionice u Ševeningenu, uveden sam u Miloševićevu kancelariju . Njemu je na korišćenje bila dodeljena jedna od prostorija u zatvoru koje se obično koriste za posete zatvorenicima, veličine oko 2,5 H 5m. Soba je bila osvetljena oskudnim dnevnim svetlom i neonom. Bila je bez šarma, ali i bez neprijatnog mirisa menze i jakih dezinfekcionih sredstava koji prate posetioca u ostalim delovima zgrade. Jedini komad nestandardne opreme bio je mini klima-uređaj. Na jednom od dva stola su uz bezbrojne spise bili aparat za kafu, koji smo u nekoliko navrata koristili tokom tročasovnog razgovora. Na drugom, za kojim je sedeo Milošević, bio je kompjuter, kutija Marlbora i futrola sa kubanskim Panatelama.

Milošević je izgledao u licu svežije i u celini vitalnije nego kada sam ga video u haškoj sudnici godinu dana ranije. Imao je sveže ispeglanu plavu košulju sa otkopčanim prvim dugmetom, ispod nje belu majicu uz vrat, tamne pantalone i crne mokasine. Pozdravio me je srdačno. Prekinuo me je kada sam počeo da se predstavljam, ističući da ovo nije prvi put da se susrećemo jer smo se već upoznali u jesen 1993. u Ženevi, u vili Danijela Boajea. Ovo me je iznenadilo s obzirom da je taj naš prvi susret bio krajnje formalan i kratak, sličan stotinama drugih sličnih susreta koje je nesumnjivo imao tokom 13 godina vlasti.

Posle kraćeg razgovora opšte prirode prešli smo na razgovor o eventualnim svedocima. Istakao sam da mu preporučujem ljude koji imaju ime, ugled, kalibar i ličnu posvećenost istini o ratovima na području bivše Jugoslavije.

Bilo mi je drago što je moje preporuke prihvatio: zahvaljujući tome, nastupila su dva svedoka čije su izjave imale odjeka ne samo u haškoj sudnici već i u medijima širom sveta.

Ambasador Džejms Biset, kao iskusni kanadski diplomata, svedočio je 23. februara ove godine. Kao ambasador u Beogradu 1990-1992 nije dozvolio da politički pritisci iz Otave utiču na njegovu percepciju stvarnih zbivanja u bivšoj SFRJ. Po povratku iz Beograda neumorno je pisao, javno govorio i privatno uticao na izmenu preovlađujućih stavova zapadnog establišmenta. U najnovije vreme istakao se i svojim efektnim izlaganjima o Kosovu i Metohiji na skupovima Fondacije lorda Bajrona za balkanske studije u Kanadi, SAD, Velikoj Britaniji, SCG i drugde.

Džejms Džatras, koji je svedočio septembra 2004, pokazao se kao važan vašingtonski insajder koji je Klintonovu intervenciju na Balkanu 1990-tih nazvao moralnom i geopolitičkom katastrofom koja samo ide u prilog globalnom Džihadu. On je za proces bio značajan pre svega kao autor dva detaljna izveštaja Republikanskog političkog odbora američkog Senata, o švercu oružja Izetbegoviću pod okriljem Klintonove administracije (objavljen 1996) i o pomoći Klintonovog tima albanskim teroristima (objavljen 1997). Njegovo svedočenje bilo je potkrepljeno nizom dokumenata korišćenih prilikom pripreme ta dva izveštaja, koji inače imaju status zvaničnih dokumenata zakonodavnih tela vlade SAD.

Svedoka i svedočenja više neće biti. Tribunal je obavio svoj posao, u duhu Đeržinskog. Uskraćivanje potrebne nege nezgodnom optuženiku nije kvalitativno drukčije od metka u potiljak u podrumu Lubjanke.

To ne treba da nas čudi, jer - osim Čeke - samo još haški tribunal u novijoj evropskoj istoriji objedinjuje funkcije istrage, hapšenja, saslušanja, optužbe, suđenja i izvršenja kazne.

http://www.snp-miletic.org.yu

 

 

 

 
     
     
 
Copyright by NSPM