Siniša Stefanović

O površnosti - ili kraj debate koja to nije

Pozvao bih čitaoce da pogledaju o čemu Ćirjaković na ovom sajtu piše 2005-2006. godine. Osim društvenih i političkih fenomena u susednoj nam Bosni i Hercegovini, ogledao se u prikazu lika i dela Ibrahima Rugove (kosovskom pitanju) te odnosu Srba i Haga. Tu je i tekst pod naslovom „Srbi-Jevreji-Izrael-Hag“, pisan s namerom da upozori na neosnovanost teza na kojima je tokom poslednjih godina počeo da buja antisemitizam u Srbiji. (O na tom mestu izrečenoj interpretaciji jednog od najsloženijih pitanja debate među Jevrejima - odnosu Izrael-Jevreji, odnosu cionizam-judaizam - imao bih šta da kažem, ali nakon odgovora, gnusnog kakav jeste, na kojeg nateran uvredama ličnim otpisujem, ne vidim svrhu.) Konačno, tu je i tekst o prilikama u podsaharskoj Africi.

Sve ovo navodim samo zato da bi čitaoci, pored uvida u Ćirjakovićevu kulturu debate - identičnu Vučićevoj (Ti si lopov !), Nikolićevoj (Ti si izdajnik !) i Šešeljevoj (Ti si i lopov i izdajnik !) - mogli da steknu predstavu o širini i tematskoj konzistentnosti Ćirjakovićeve ekspertize.

Što se metoda tiče upozoriću da je Ćirjaković bio lenj da prošeta do redakcije koja se nalazi u istoj zgradi i uzme pomenuto izdanje Politike od 4. decembra (može i od 9-og, o ženama teroristima-samoubicama) i proveri o čemu je reč. Umesto toga požurio je da obaspe paljbu verujući da će se u tresku i dimu uvreda ličnih i stručnih nekako zagubiti sam iskaz o kojem sam pisao. (Uzbuna, uzbuna, napad na dva novinara!, a ne komentar na to šta su dva novinara objavila. Jadno.)

S obzirom da sam, svakako neopravdano, napade koje su pre ljudi-bombi izvodili pojedinci i grupe fedajina (među njima i ateisti) naoružani puškama i bombama, bez odstupnice i sa svešću da se živi iz svega izvući neće nazvao samoubilačkim, izvinjavam se. Neću više. Uzgred, prvi poznati samoubilački napad (automobilom) bombom u izraelsko-palestinskom sukobu izveden je 16. aprila 1993.

«Što se tiče gospodinovog "Hamasa, ukratko", razne PR agencije, ozbiljni naučnici i proizraelski "naučnici" proizveli su mnogo sofisticiraniju i objektivniju propagandu od ove koju gospodin reciklira u svom objašnjenju. Valjda jedan istoričar može bolje.»

Počastiću gospodina optimus, maximus! novinara linkom: Meir Litvak, The Islamization of Palestinian Identity: The Case of Hamas ( www.dayan.org.il Site je uradjen u frames pa prati Publications/Recent publications. Ne plaća se.) Radi se o Moshe Dayan Center for Middle Eastern and African Studies, Tel Aviv University. Time sam se, između ostalog, poslužio pišući o Hamasu. Čitaocima toplo preporučujem, a ti Ćirjakoviću, jer znaš bolje šta je po sredi, slobodno udri. Nemoj samo da zaboraviš da nas obavestiš gde si objavio.

I citatom: «There are no comparable Palestinian archives, and whatever exists in the archives of the Arab states has been and remains closed to researchers, save for the ocassional and usually inconsequential document. Hence «the Arab side,» more often than not, has also had to be illuminated on the basis of Zionist-Israeli and Western documentation.» (Benny Morris, Righteous Victims. A History of Zionist-Arab Conflict 1881-2001 , New York, 2001, str. xiv.).

Ne bih ni o Irgunu, Stern Gang-u (LEHI), Menahemu Beginu i Jichaku Šamiru. Zbog čega bih ja ovu osobu podučavao značaju slučaja Altalena kad nije u stanju da razume ni Karine A? Vredi li Ćirjakoviću govoriti o Dar Jasinu 9. aprila 1948. – primeru etničkog terora počinjenog od strane Jišuva – o debati koja o bežaniji/proterivanju 1948/1949 postoji u cionističkoj i postcionističkoj istoriografiji te u anticionističkom diskursu? Ili o Crnom septembru 1970. i akcijama Crnog septembra? U „koka ili jaje“ raspravi o moralnosti postojanja (jevrejskog, nacionalnog i demokratskog) Izraela samog tamo gde jeste za sebe ne vidim mesta. Ostaviću novinaru Ćirjakoviću da razreši i dobije Pulicera na kvadrat. Samo se pitam da li vredi njemu govoriti da je svet 1949. svet 1949, a svet 2005. svet 2005.? Mislim da ne: za razmišljanje taj čovek očigledno nema vremena. Piše.

S obzirom da gospodin novinar veoma brzo iščitava nema sumnje sjajno probranu literaturu, što mu omogućava da bude stručan za terorizam uopšte i Hamasov napose, za Bosnu, za Rugovu, promisao Elokimovu u pogledu Aretz Israel, za sud u Hagu i za subsaharsku Afriku, iskoristiću priliku da ga podsetim na rečenice koje je odabrao kao osnov za završni napad (kurziv i podvlačenja su za ovu priliku): «Da li se novčano, motivaciono i moralno neverovatno skup sistem mera održava tek zato da bi se kažnjavali nevini Palestinci? (...) Govoreći o nevoljama koje civili imaju sa prolaskom kroz zapreke kazaću samo ovo: njima nasuprot na bliskoistočnom suncu, izloženi potencijalnim snajperima i ljudima-bombama, stoje sasvim obični regruti i rezervisti. Nivo maltretiranja je u poređenju sa nedavnom balkanskom istorijom čekpointa na nivou statističke greške.»

Dakle, čitanjem (ne preletanjem pogledom preko) teksta i stavljanjem istog u kontekst nikako se ne može doći do optužbe prema kojoj sam, u najmanju ruku, jedan od onih koji tvrde Kahan je bio u pravu . Primetio bih, ipak, da i porodice (imigrantske – vidi o biranju ciljeva) dece pobijene pred diskotekom Delfinarijum u Tel Avivu mesecima pre uvođenja sistema kontrolnih punktova zavređuju saosećanje. A baš je to pre (ranije, u vremenu prethodeće) osnova argumentacije kojom isključujem (ključnu!) odrednicu reakcija na .

O tome će Ćirjaković drugom prilikom.

Naglasio bih da nigde nisam napisao da maltretiranja nema (pročitaj, Ćirjakoviću, pažljivo: izloženi potencijalnim snajperima i ljudima-bombama, stoje sasvim obični regruti i rezervisti, - Levantinci! - i izvuci konsekvence), niti tvrdio da bi ga trebalo biti. Podaci B'Tselem -a, izraelske human rights group, kao i reportaže Amire Has (Ha'aretz) mučni su, šokantni, ali nisu ti podaci predmet o kojem pišemo, već Hamas. Veština čitanja onoga što nije ni napisano niti sugerisano je u ovom slučaju srazmerna brzini i agresivnosti odgovora u kojem se potencijalni oponent diskvalifikuje manihejizmom gimnazijalca, a svaka rasprava prekida efikasno i u samom začetku. Uistinu, ne bi vredelo sa čovekom koji kontrolne punktove nije u stanju da stavi u kontekst asimetričnog rata (što Druga intifada, verovao Ćirjaković u to ili ne, jeste) razgovarati o asimetričnim vrednostima iz kojih je buknula.

Napisao sam zašto i od kada maltretiranje postoji te koja je uloga Hamasa u svemu tome, a to što čovek ne ume da čita i što mu se Milošević, Karadžić, Mladić svuda pričinjavaju i čine zgodnim za etiketiranje (default refleks kadrovika) je samo njegov (psihološki?) problem.  

Podatak o demografskom rastu u oblasti Gaze ima veze sa siromaštvom, starosnom strukturom nezaposlenih i poluzaposlenih što se u literaturi, zajedno sa drugim ne manje značajnim činiocima, direktno vezuje za jačanje radikalnog islama u čitavoj oblasti MENA (Middle East and North Africa). Upotrebio sam ga na kraju pasusa da bih dao okvir uslovima za predrevolucionarnu situaciju koju je Hamas tako uspešno gradio i iskoristio. Što je Ćirjakoviću prva asocijacija na demografski podatak čuveno Arafatovo (ne znam da li je činjenica ili kaža) „da se pobeda nalazi pod pojasevima palestinskih majki“, koja mu daje osnova za monstruoznu podmetačinu govori u prvom redu o njemu samome.

Dodao bih da se istorija i današnjica bliskoistočnog pitanja u ovoj zemlji ne izučavaju na univerzitetima i podsetio bih da je tendenciozno prikazivanje tog sukoba decenijama bilo u rukama novinara. Nauka ili nije smela ili nije mogla. Da novinari kreiraju javno mnenje imali smo prilike da se uverimo tokom proteklih petnaestak godina, a da veza između slobode štampe, elementarne pristojnosti i odgovornosti u našem novinarstvu tek treba da se uspostavi možemo da se uverimo kako u Ćirjakovićevom odgovoru tako i na prvom kiosku. Problem sukoba righteous victims pred slabo upućenu, odnosno u dugom periodu jednostrano obaveštavanu javnost, trebalo bi da bude iznošen na način smotren i za dijalog otvoren. Obrnuto od toga šta i kako Ćirjaković, valjda u odbrani monopola koji honorare znači, u ovom slučaju radi.

Stoga bi neko ko piše u uticajnom mediju, dakle sredstvu kojim se formira javno mnenje ili putem kojeg se provodi kakav spin, mogao da se zamisli nad mogućnošću da bi Srbija, već ukrašena odrednicama ethnic cleansing i ethnocide, možda mogla da se nađe na sajtovima watchdog organizacija kao zemlja u kojoj ključne novine prenose veoma zanimljive stavove o terorizmu i o američkom predsedniku. Već to je Srbiji sa Srbima kao balkanskim Nemcima (prema Doris Pak), neka Ćirjaković pročita vlastiti „Srbi-Jevreji-Izrael-Hag“, sasvim dovoljna šteta. Nije tajna da se u okviru US Embassy in Belgrade i takve informacije prikupljaju, prevode, analiziraju, upućuju u NSA – najnormalnija stvar na svetu, uzgred budi rečeno. Da se razumemo, živimo u zemlji koja je pre nekoliko godina ratovala protiv, a sada bi da se uključi u NATO, dakle u organizaciju u kojoj kolo vodi baš ta Amerika koja se od 9/11 pod komandom Džordža Buša nalazi u ratu protiv terorizma.

Podsetimo se za kraj vica o zeki koji pije za šankom i bruka medveda pred celom kafanom. Kad se ovaj napokon pojavio pitao je zeku: „Šta radiš, zekane?“ Ovaj odgovori: “Ma evo sedim, pijem i pričam gluposti.“

Zbogom bez doviđenja.