Dejan Simonović

Lešinari

U Srbiji se ponovo i naveliko lešinari. Oko Miloševićevog leša sjatili su se svi oni koji bi da ne propuste priliku da izvuku što veću korist za sebe. Sve to veoma mučno podseća na ono što se zbivalo tri godine unazad kada su mnogi pokušali da se dokopaju dobiti na račun jednog drugog pokojnika – Zorana Đinđića. Milošević i Đinđić su u smrti doživeli istu sudbinu – da budu bezočno zloupotrebljeni od svojih prišipetlja, skutonoša, samozvanih zaštitnika imena i dela i samopogrlašenih naslednika.

Očekivano, prvi su i najglasnije graknuli radikali. Valjda je kod njih instinkt grabljivaca najsnažniji, a osećanje mere, pa čak i obične pristojnosti im nikada nisu bili jača strana. Socijalisti su požurili da ne zaostanu, zar da im njihova nekadašnja koaliciona posluga u smrti preotme večno voljenog vođu? To stvarno ne bi bio red. Odmah su priskočili i oni koji bi da nas odbrane od povratka u Miloševićevo doba. Zar da posmrtna gozba bez njih prođe? A tako vole da se prišljamče svugde gde se nešto deli, od medijske pažnje do para. Mediji su odmah shvatili da će se tu štošta i za njih naći pa su se stuštili na bespomoćno telo počivšeg diktatora, zločinca, vođe, heroja, izbavitelja, upropastitelja, već kako je kome po volji, utrkujući se u obznanjivanju senzacionalnih novosti, raspirivanju pro ili antimiloševićevske histerije i dizanju pritiska normalnom svetu. Jedna nesnosna nekrofilska svetkovina. Bljutavo, neuskusno, ružno, gadno.

Ovde se kratko pamti, valjda se i zato loše živi. Mnogo se galami, malo sluša.

Posle ubistva Zorana Đinđića mnoge grupe su pokušale da na račun njegove tragične smrti sačuvaju ili ojačaju svoje pozicije. Šta se dogodilo? Oni koji su se najglasnije zaklinjali u pokojnog premijera, danas su politički marginalci. A Demokratska stranka se očuvala isključivo zahvaljujući novom vođstvu koje se rađe bavilo sadašnjošću nego senima onoga koga više nema.

Ili, pođimo nešto dalje u prošlost i setimo se žalosne sudbine onih koji su verovali da će politički večno životariti na kultu i zaostavštini mrtvog Josipa Broza.

Problem političkih naslednika je što troše kapital koji je neko drugi stvorio. A taj se kapital brzo topi. Dok se okreneš, ostao si praznih šaka.

Socijalistima se nije čuditi. Šta njima drugo preostaje nego da se uhvate Miloševićevog leša? Pocepani, posvađani, istrošeni, bez elana, bez ideja. Logično je da se mrtvaca grčevito drži stranka koja umire.

Sa radikalima stvari stoje drugačije. Za razliku od svojih bivših gospodara, oni su stranka koja se, sa već duže vremena najbrojnijim biračkim telom, veoma dobro drži. Reklo bi se da im Slobodan Milošević nije neophodan. Ni živ ni mrtav. Pošto su devedesetih bili najgrlatiji dobošari, uvek spremna udarna pesnica i revnosna komunalna služba (neke je stvari i socijalistima bilo gadno da rade) njegovog ličnog režima, oni su se posle dvehiljadite izvukli iz Miloševićeve senke. I sada su pohrlili da se u tu senku vrate. Ovo svedoči da radikalima nedostaje pravog samopouzdanja. Verovatno s razlogom. Njihova trenutna snaga nije proizvod njihove vrednosti već tuđe slabosti. Za sobom imaju pristalice, ali pred sobom nemaju ništa. Podrška koju uživaju bi se mogla brzo osuti, kao što im se to već više puta događalo (prisetimo se samo velikih oscilacija izbornih rezultata radikalne stranke). Oni zapravo ne znaju šta da sa njom čine (kao što ni Koštunica nije znao šta da čini sa ogromnom podrškom koja mu je dvehiljadite prosto pala s neba da bi se zatim sve brže i brže smanjivala). Radikali ne znaju ni šta će sa sobom, ni šta bi sa Srbijom. Zato traže pribežište u okrilju pokojnika. Kratkoročnu korist, koju će možda izvući, poješće dugoročna šteta. Ali to je njihov izbor i njihov problem.  

Problem Srbije je, međutim, što se mnoštvo njih gura da govori i dela u ime mrtvih, ali je malo onih koji poduhvaju da govore i delaju u ime i na korist živih. Srbija boluje od viška lešinara i manjka vizionara.