Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Ruža Ćirković

Dvogodac spreman za odsudnu trku

PRIZNANJE: Volim Voju što me njegova slika ne bombarduje sa ekrana svih televizijskih stanica, kaže jedan moj prijatelj. E, pa prošlog se petka na Vladinoj konferenciji za štampu pojavio retki premijer Vojislav Koštunica lično, a ipak je bila slabije  posećena (i po broju i po novinarskom sastavu) od mnogih konferencija za štampu, recimo Mlađana Dinkića. U toj je činjenici sadržano jedno od ključnih dostignuća Vlade kojoj su protivnici pripisivali osobine raštimovanog orkestra koji će se sigurno raspasti (Dinkić i Velja Ilić, kao prvo) i odricali sposobnosti da u ekonomiji postigne išta. Nisu imali bogzna šta da je pitaju, tim prigodnim povodom. Na konferenciji za štampu tempiranoj tačno na 3. mart ili drugi rođendan Vlade za koju su se neumorni proroci kladili da neće sastaviti ni šest meseci.

Vlada se pokazala i stabilnijom i delatnijom nego što su njeni protivnici mogli i da sanjaju. Ako je nekoga razočarao, dr Koštunica je razočarao svoje pristalice. Njima je u amanet ostavio mnoge (nacionalne) priče, protivnicima je oposlio mnoge poslove. I u ekonomiji. Većina anketiranih ekonomista i ekonomskih analitičara priznala je Vladi da je stvarno imala petlju da uradi ono što se mora, koliko se može - i kod kuće i u svetu. Tek su poneki Demokratskoj stranci bliski analitičari petljali nešto oko Vladine sporosti i zaostajanja Srbije za okruženjem koje tim (Vladinim) puževim korakom nikad neće biti nadoknađeno. I nije da oko toga nisu bili sasvim u pravu, ali na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme. Pogrešnom narodu, koji dr Koštunica nije hteo, poput kralja Ibija, da menja za neki bolji, drugi.

Tvrdnje o Vladi kao raštimovanom orkestru nisu od početka imale pokriće. Jer, po mom nepromenjenom mišljenju, sve vladine stranke spadaju u desni centar, polit-ekonomski su dakle bliže interesima preduzetništva nego radništva. Mada su ponekad davale na volju svojoj političko-populističkoj retorici, stalno spremnoj na izbore, radnike su manje zaštitile nego što bi bilo primereno u državi Srbiji, sa samoupravnim nasleđem, preovlađujuće primitivnim kapitalizmom i ostacima društvene svojine koja se još nada priznanju nacionalnog značaja za sva vremena. Sa čime se, naravno, nikad neće složiti strani investitori.
Da se Vladina koalicija odlučila za partnerstvo sa Demokratskom strankom umesto parlamentarne podrške socijalista, poštedela bi nas ponovnog otvaranja pitanja mnogih već izgubljenih bitaka, ali teško da bi u ekonomiji učinila išta radikalnije od sadašnje vlade ne rizikujući otpor naroda koji je srušio vladu Demokratske stranke. Ova spora varijanta, narodna je volja. Srbija će, moguće je, izvesnu cenu sadašnjeg zaostajanja platiti u budućnosti, jer dobar deo njenih građana nije hteo previsoku cenu da platu danas. Politički teret Kosova i Metohije i Crne Gore - pride.

Što se ekonomije tiče, Srbija je samo u jednoj tački nazadovala, a u dve nije postigla obećani ili očekivani uspeh. Ali, inflacija je prioritetno zakonska briga Narodne banke Srbije, pa tek onda Vlade. Što se za nezaposlenost ne bi moglo reći. Ni za problem javnih preduzeća. Vlada je, međutim, uravnotežila budžet i, pod pritiskom MMF, prevela ga u suficit; stabilizovala je kako-tako penzijski fond; skresala bar otvoreno subvencionisanje privrede; okanula se revizije privatizacije i nastavila da privatizuje tamo gde je Aca Vlahović stao. Zakon o radu će još menjati na volju Savetu stranih investitora, Mobtel više ne postoji, spoljnotrgovinski deficit postoji, ali je smanjen.

Trkački konj tek sa dve godine kreće u prvu pravu trku. Vladin dvogodac pred sobom ima bar dve - istorijske. Teško je i pomisliti da će Vlada dr Koštunice pre pobeći u nove parlamentarne izbore nego se suočiti sa onim što nas čeka i oko statusa Kosova, i oko nezavisnosti Crne Gore. Pa i oko eventualnog redefinisanja statusa Republike Srpske. Svi su izgledi da će i kod ovih pitanja biti učinjeno što se mora, koliko se može. I da ćemo se na još jednoj, ne mnogo inspirativnoj konferenciji za štampu, videti i 3. marta 2007. godine. Sa onim što ne možemo promeniti, pomireni.

 

 
     
     
 
Copyright by NSPM