Srpska stvarnost u percepciji RUSKOG JAVNOG MNjENjA

Nikola Tanasić

Kome još trebaju ti Rusi?

Pitanje Rusije kao spoljnopolitičkog faktora u Srbiji je predmet krajnje suprotstavljenih ocena i može se označiti kao jedan od pokazatelja unutrašnjeg rascepa srpskog društva na „prozapadne“ i „proistočne“ elemente. No uprkos činjenici da jedan deo Srba na Rusiju gleda kao na „srpsku majku“ i „jedinog saveznika na planu svetske politike“, a drugi kao na „smutljivca i provokatora“ koji nam je „svaki put zabio nož u leđa“, danas srpska javnost nesumnjivo i nepodeljeno upire oči u Rusiju sa velikim očekivanjima. Iako savremena politička elita (kako u vlasti, tako i u opoziciji) petooktobarske promene tumači kao „nedvosmisleno proevropsko“ (dakle prozapadno, dakle, latentno i indirektno, antirusko) opredeljenje Srbije, pokušaj da se i u praksi distancira od političkih uticaja iz Moskve pokazao se jalovim u svetlu sve većeg zapetljavanja kosovskog čvora, ali i čitavog niza suštinskih problema srpskog naroda i države (od kojih su opstanak Državne Zajednice SCG, Republike Srpske, kao i interpretacija i nasleđe konflikata prilikom raspada SFRJ samo najbolniji i najizvikaniji). S druge strane, ovo „nedvosmisleno proevropsko opredeljenje“ Srbije ispalo je ipak nedovoljnim da anulira posledice decenijske slike srpskog naroda u stranim (tj. zapadnim) medijima kao glavnog vinovnika za žrtve i krvoprolića u seriji ratova nakon raspada Jugoslavije.

Kao protivtežu tome, naša javnost, ali sve otvorenije i političari na vlasti, usmeravaju pogled ka Rusiji, delom zbog starog mita o vekovnom savezništvu i krvnom bratstvu, delom što se čini da bi u podršci poziciji Srbije tokom predstojećeg niza međunarodnih rasprava i arbitraža o aktuelnim i akutnim balkanskim problemima, Rusija mogla naći neke svoje interese. Oni slabije obavešteni traže analogije između kosovskog i čečenskog problema, ističući da bi Rusija upravo u južnoj pokrajini Srbije trebalo da štiti vlastiti teritorijalni integritet i da sprečava dalje osipanje članica Federacije. Ta tematika, međutim, u datom trenutku nije preterano aktuelna, tim pre što je suverenitet Rusije nad kavkaskim republikama trenutno neprikosnoven, dok suvereniteta Srbije nad KiM de facto nema, ali i stoga što zapadni pobornici albanske nezavisnosti nude niz garancija da se rešenja usvojena u Srbiji „neće moći prenositi na druga krizna žarišta“. Oni koji pažljivije osluškuju trenutnu istorijsku situaciju – pažnju više usmeravaju na slične problematične pokrajine unutar bivših članica SSSR, Južnu Osetiju, Abhaziju, Pridnestrovlje i sl., čije bi pripajanje Rusiji moglo biti primamljiv kratkoročni cilj, ali bi na duge staze destabilisalo region u kome Rusija želi ostvariti čvrstu dominaciju. Sve u svemu, uočljiva je sklonost srpske javnosti da vlastitu situaciju, možda prepotentno tumači kao potencijalnu „inicijalnu kapislu“ koja bi mogla dovesti do niza problema u svetu (što se, doduše, u istoriji zaista i događalo), pri čemu bi baš Rusija mogla biti najviše zainteresovana za negativne reperkusije kosovskog presedana.

Sudar dve (srpske) stvarnosti

Ipak, u srpskim medijima nema stvarnog interesovanja za politička zbivanja u Rusiji. Sa izuzetnom pažnjom se osluškuju izjave visokih zvaničnika Federacije, pre svega njenog predsednika i ministra inostranih poslova, ali se slabo posvećuje pažnja percepciji Srbije koja postoji u ruskim medijima, ili u ruskom javnom mnjenju, bar kada se uporedi sa pažnjom koju na našim televizijama dobijaju čak i marginalne ličnosti i događaji političkog života EU i SAD. Koliki jaz postoji između ruskog viđenja srpske političko-istorijske realnosti i srpskog viđenja tog viđenja, odlično je pokazala skora smrt Slobodana Miloševića, u kojoj su se ruski mediji utrkivali u davanju podrške srpskom narodu i državi, „izloženim jednostranim i pristrasnim pritiscima međunarodne zajednice i pre svega Haškog tribunala“, a srpski mediji neprekidno trudili da tu „podršku“ inhibiraju, plašeći se, izgleda, da bi ona mogla pokvariti njihovu prozapadnu sliku, izgrađenu sa toliko muke i političkih žrtava. Nesporazum se na kraju završio još jednom srpskim optužbama da ruska strana „manipuliše srpskom javnošću i Miloševićevom smrću zarad vlastitih političkih ciljeva“, a sa druge strane je stiglo upozorenje od samog Sergeja Lavrova da Srbi ne mogu očekivati od Rusa „da budu veći Srbi od samih Srba“.

A neko bi, prateći ruske medije tih dana, mogao upravo steći utisak da je tako. Ruska javnost u više navrata, i kroz čitav niz javnih i državnih institucija, pozvala je na ukidanje Međunarodnog tribunala za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, u situaciji u kojoj to nije učinila niti jedna bivša jugoslovenska republika! Ruski mediji grmeli su o neadekvatnom tretmanu (pa čak i „ubistvu“) srpskog građanina i bivšeg predsednika, a zvanični Beograd je „izražavao zabrinutost“ vezano za „izvesna proceduralna pitanja“. Naravno, činjenica da je Miloševićeva smrt danima bila glavna tema u ruskim medijima u trenutku kada su se domaći mediji trudili da je, što je pre moguće, „gurnu pod tepih“, samo je u prvi plan izbacila ovu neujednačenost srpskih i ruskih stavova o srpskim pitanjima, ali je omogućila da se čuju i ruske kritike „preblagih“, „nezainteresovanih“   i „kontraproduktivnih“ nastupa Srbije i po daleko značajnijim pitanjima, poput onog o Kosovu. Nešto nakon što je Srbijom odjeknuo demanti ministra Lavrova da je bilo ikakvih zakulisnih dogovora sa zapadnim pobornicima nezavisnosti Kosova, ali da je neophodno da se srpska strana jasno izjasni sa svojim zahtevima i čvrsto stane iza svojih stavova, da bi mogla očekivati ičiju, pa i rusku podršku, u Rusiji su mediji preneli jednu konferenciju za štampu ministra inostranih poslova SCG, čije su živopisne ilustracije „onoga što Vlada Srbije nudi kosovskim Albancima“ u Rusiji sa nezadovoljstvom protumačene kao „mirenje srpskih vlasti sa nezavisnošću Kosova“.

Naravno, malo ko je u Rusiji obratio pažnju na činjenicu da pomenuti ministar nije član Vlade Srbije, već Saveta ministara SCG, malo ko je znao da „on ima običaj da se neobično izražava“, da „protivreči stavovima Vlade koju podržava“, da se, najzad, njegove izjave u srpskom javnom mnjenju vrednuju na krajnje specifičan način. Ostala je samo spoljnopolitička šteta, kako se jedno društvo krajnje naklonjeno srpskoj strani u svim skorašnjim konfliktima na prostoru bivše Jugoslavije javno demoralisalo u podršci koju je Srbiji nameravalo da pruži, ostala je neiskorištena prilika da se iznese jedan kategoričan stav u medijima koji su spremni i otvoreni za srpsku vizuru događaja, i najzad, poslata je poruka jednom političkom centru „koji bi imao interese u podršci Srbije“ da se na ozbiljnu političku borbu za Kosovo od srpskih vlasti ne može računati - čak ni ako to nije tačno.

Loša slika, i šta sa njom

U pitanju je samo jedna ilustracija odnosa savremenih srpskih vlasti prema ruskom javnom mnjenju. Britanski ambasador u SCG, Čarls Kroford, napuštajući svoj položaj u Beogradu, prijateljski je skrenuo Srbima pažnju na njihova „dva problema“ – lošu sliku u međunarodnom javnom mnjenju, i nedostatak svesti da ta loša slika postoji. Neuspeh da se u zapadnim medijima i javnim mnjenjima probije i srpska verzija događaja u bivšoj Jugoslaviji karakteristika je kako pre, tako i postpetooktobarske vlasti u Srbiji – dok su prvi pokušavali da se „satanizaciji“ srpskog naroda suprotstave propagandnim kontrama u duhu Hladnog rata, drugi su nastojali da se umile zapadnim medijima pokazujući se u onakvom ruhu u kakvom bi ovi hteli da ih vide. Ali kada su u pitanju ruski mediji i rusko javno mnjenje, situacija je daleko neobičnija – čini se kao da Srbi tu, Krofordovim rečnikom, „imaju pozitivnu sliku o sebi, ali toga nisu svesni“. U stvari, svest da je rusko javno mnjenje Srbiji naklonjeno, a mediji otvoreni, postojala je i za vreme Miloševića, i za njegovih proevropskih naslednika, ali niko izgleda nije znao da tu činjenicu iskoristi.

S jedne strane čini se da savremene srpske vlasti ne znaju kako da iskoriste rusku naklonost i podršku (ima svakako i onih koji smatraju da ruska podrška našu poziciju može samo da kompromituje), a sa druge ruska javnost ne zna više kako da se postavi prema Srbiji i kako da joj pomogne, možda već i pomalo gubeći strpljenje pred svim komplikacijama koje su svojstvene našem političkom podneblju. Pri tome, rusko viđenje Srbije determinisano je dvema političko-istorijskim procesima – jedan je raspad Jugoslavije i uloga Srba i Srbije u njemu, a drugi je petooktobarski prevrat i njegova veza sa potonjim „obojenim revolucijama“ u bivšim sovjetskim republikama.

Srbi i SRJ u svetlu raspada SSSR

Što se tiče prvog, iako je zapadna interperetacija događaja vezanih za Jugoslovensku krizu i ratove neminovno prisutna i u Rusiji, nepoverenje prema zapadnim medijima (tim pre što u stranim prikazima vlastite situacije nikako nisu mogli da se prepoznaju) navelo je Ruse, prosti narod jednako kao i novinare i političke analitičare, pa čak i političare, da raspad Jugoslavije tumače po direktnoj analogiji sa raspadom SSSR. Kako je njihovo javno mnjenje mahom verno shvatanju da se SSSR raspao pod spoljnjim pritiscima i da je sam raspad na zapadu politički dirigovan, a da se najvećim gubitnikom tog raspada pokazao ruski narod, koji se našao kao manjina u svim postsovjetskim republikama, pri čemu je u mnogim obespravljen i kulturno-politički marginalizovan, analogije sa srpskim narodom bile su nedvosmislene. U pitanju je najbrojniji narod Jugoslavije, prisutan u svim njenim republikama, u pitanju je narod pravoslavne vere, istorijski i kulturno blizak Rusima, najzad, u pitanju je narod koji se iz vlastitog interesa zalagao za opstanak zajedničke države, da bi ispao najvećim gubitnikom u njenom raspadu, istovremeno optužen za vinovnika krvoprolića i sukoba na teritoriji otcepljenih republika. Za sve sukobe u bivšoj Jugoslaviji, na teritoriji bivšeg SSSR mogli su se naći analogni modeli – pribaltičke republike za Sloveniju i Hrvatsku, Ukrajina za Makedoniju i Crnu Goru, i najzad, Čečenija za Bosnu i Kosovo. Pri tome se srpski narod video kao istorijski učesnik u svim onim sukobima koji su snašli i ruski narod, ili je bar trebalo da ga snađu. Tako je rat u Bosni viđen kao srpska verzija Avganistana, borbe jednog pravoslavnog naroda sa radikalnim islamizmom, rat na Kosovu kao sukob sa separatistima dirigovanim spolja radi destabilizacije regiona (što je ruska percepcija Čečenije), ali najzad i najvažnije, sukob VJ sa NATO viđen je kao srpsko preuzimanje na sebe udara za koji se Rusija spremala pola veka, a koji je sama uspela da izbegne, prema mišljenju mnogih Rusa, upravo žrtvujući Srbe 1999. godine. Pored nespretno vođene prve kampanje u Čečeniji i ponižavajućeg položaja ruske manjine u nekim postsovjetskim republikama, izostajanje pune vojne i političke podrške SRJ u Rusiji se obično smatra kao jedan od ključnih razloga što je Jeljcinova administracija izgubila poverenje građana. Pri tome se „izdaja Srba“ pominjala kao potpuno ravnopravan razlog sa „Čečenijom“, iako je ova druga po same Ruse imala daleko bolnije reperkusije.

Odatle potiče velika naklonost koju još danas u ruskom javnom mnjenju, pogotovo onom njegovom delu koje se distancira od zapadnih medija, uživa srpski narod. Pored anketa u javnosti, odličan pokazatelj toga je popularna umetnost. Za razliku od holivudske filmske produkcije koja bar jednom godišnje izbaci neko filmsko ostvarenje u kome se na ovaj ili onaj način Srbi prikazuju kao varvarske horde koje ubijaju nevine žene i decu u Bosni ili na Kosovu, ruski filmovi često pominju „dug“ koji Rusija ima prema Srbima, filmski likovi sa ponosom ističu da su bili dobrovoljci u srpskoj vojsci, bilo to u ratovima 1875-78 ili 1991-95. Primera je bezbroj, mada je, nažalost, ruska filmska i umetnička produkcija slabo prisutna u našoj javnosti, pa tako i nemali propagandni detalji koje u našu korist izvlače ruski režiseri, muzičari i kantautori.

Dok je viđenje srpskog naroda manje-više nepomućeno s obzirom na dati kontekst, viđenje srpske države daleko je problematičnije. I to je drugi faktor odnosa ruskog društva prema Srbiji. Država Srbija za Ruse je često prosto sinonim za Jugoslaviju, i to kako SRJ, tako i SFRJ (po onom modelu po kome se praktično u celom svetu SSSR nazivao „Rusijom“, a njegov narod „Rusima“), a tim terminom oni često zovu i sve srpske teritorije zajedno (što bi na zapadu, pa i kod nas, odgovaralo pojmu „Velike Srbije“). Ipak, najemotivnije su vezani upravo za pojam „Jugoslavija“, koja je, iz njihove vizure, budući „malim SSSR“, u krvi i ognju uništena zapadnim delovanjem, a docnije, u svom smanjenom obliku (SRJ) mučki bombardovana. Međutim, čini se da njihovo javno mnjenje ima teškoće da svoje afinitete prema srpskom narodu i Jugoslaviji prenese na njene „pravne naslednike“, SCG, odnosno, u krajnjoj instanci, Republiku Srbiju. A razlog tog diskontinuiteta jesu petooktobarske promene.

Postpetooktobarska Srbija u svetlu „obojenih revolucija“

Činjenica je da posle petog oktobra u Srbiji nije došlo do radikalnog raskidanja odnosa sa RF (na onaj način na koji su se posle „demokratizacije“ prema Rusiji počele odnositi pribaltičke republike i Poljska, a kasnije i Gruzija i Ukrajina), delom zbog jakih privrednih i kulturnih veza, delom zbog stalne svesti srpskih vlasti da će im podrška Rusije biti neophodna po pitanju Kosova. Došlo je, međutim, do prodora izrazito prozapadnih snaga u vrh srpske vlasti, a usvojena je i upadljivo zapadnjačka politička retorika, što je Rusima od samog početka bilo krajnje odbojno. Nakon nekoliko godina, došlo je do „obojenih revolucija“ u Gruziji i Ukrajini, u pokušaju u Kirgiziji i Belorusiji, pri čemu zapadni pokrovitelji nisu krili da je upravo „srpski model“ sa uspehom primenjivan i na „nedemokratske režime“ iz ruskog okruženja i postavljen kao direktna pretnja kako režimima „lojalnim“ Moskvi, tako i samom Kremlju. Pri svemu tome ruskim medijima nije promakla činjenica (koja daleko od toga da se u Srbiji sakrivala) da su organizatori, inspiratori i „instruktori“ tih „obojenih revolucija“ bili prekaljeni „revolucionarni kadrovi“ iz Beograda. Tako je i ime Srbije, pa i SCG, u ruskim medijima ostalo uglavnom kao oznaka za „probni balon“ za rušenje proruskih režima, a njena demokratska revolucija, iako se u aspektima ključnim za rusko-srpske odnose znatno razlikovala od revolucija koje su usledile, opet je po analogiji sa ovima i sama shvaćena kao antiruski čin.

Posledično, srpske vlasti u ruskim medijima mahom nose negativan predznak, kao zapadnjački sateliti u krajnjoj instanci okrenuti protiv ruskih interesa. Ovakav stav prepliće se sa jakim osećanjem odgovornosti prema događajima na Kosovu i Metohiji, koji se pažljivo prate uz upadljivo prosrpske komentare, ali se stiče utisak da Rusija „nema adresu“ na koju bi uputila svoju podršku po pitanju Kosova. Ruski mediji posmatraju napore srpskih vlasti da se sačuva suverenitet nad pokrajinom kao slab, nemušt i nekategoričan, pri čemu glavni prioritet uvek ostaje „proevropski kurs“ države, kome se sve mora podrediti i koji ništa ne sme ugroziti. Prilikom svoje poslednje posete Moskvi, Borisu Tadiću je upućeno direktno pitanje da li su srpske vlasti spremne odreći se Kosova zarad (skorog) prijema u EU, na šta je ovaj prilično kategorično odgovorio da Kosovo nije i ne sme biti predmet bilo kakve političke trgovine. Ali način na koji je Vuk Drašković u ruskim medijima predstavio Vladin plan za autonomiju pokrajine, za rusko javno mnjenje kao da je pokazao upravo suprotno. Napori Vlade tumače se kao „kamuflaža nezavisnosti“, jer autonomija koja ima sve ingerencije države osim sedišta u Ujedinjenim nacijama, koja samo na mapama ostaje deo Srbije, prema ruskim medijima, i nije ništa drugo do nezavisna država. Kada se uzme u obzir koliku vlast Moskva ima nad svojom 21 autonomnom republikom, jednom autonomnom oblasti i 10 autonomnih okruga, njihov stav ni najmanje ne iznenađuje.

  Sa ruske tačke gledišta stoga postoji veliki jaz između SRJ, nejake i nezaslužene žrtve NATO bombardovanja, kojoj se iskazuje bezrezervna podrška i pevaju pesme, i SCG, nestabilne i nepouzdane proevropske demokratije, sa kojom se ne zna na čemu se stoji i šta sa njom početi. Jedini faktor objedinjenja ova dva pojma jeste srpski narod, koji je paradoksalni nosilac i jednog i drugog, ma koliko se oni međusobno razlikovali i simpatije prema njemu obezbeđuju još uvek i relativne simpatije ruskog društva prema SCG. Ipak, njih pre svega treba tražiti u viziji SRJ kao naslednice tradicije stare Jugoslavije i najveće žrtve njenog raspada, države koja bi, po ugledu na rusku, trebalo da izraste u „Srpsku Federaciju“ (što je termin koji se omakao Vladimiru Putinu kada je na poslednjoj godišnjoj konferenciji za štampu govorio o opstanku Državne Zajednice – što samo pokazuje kako i sam predsednik Rusije SCG vidi, ili želi da vidi, po modelu vlastite države), koja bi dalje u regionu služila kao onakav faktor kakav je ona veća, Ruska Federacija, na postsovjetskom prostoru.

Zaključak - dobra slika, i šta sa njom

Koliko god bilo nedoumica, pa i neraspoloženja unutar ruskog društva i države prema savremenoj Srbiji i njenim problemima, kada se to uporedi sa slikom koju o Srbiji grade i održavaju zapadni mediji, može se reći da srpski narod po praktično svim ključnim pitanjima ima nepodeljenu podršku ruskog naroda, i da ruski mediji to dovoljno jasno manifestuju. S druge strane, stiče se utisak da ruski mediji, sledeći svoj politički vrh, drže da politička scena savremene Srbije nema dovoljno „krupnih igrača“ na čiju bi „kartu mogli zaigrati“, i svi čekaju da se takav „krupan igrač“ ili odnekud pojavi, ili da se neko od postojećih srpskih političara u takvog iskristališe.

Do tada, ostaje utisak da skoro sva naklonost i dobra volja koja postoji unutar RF da se izađe u susret srpskim problemima, ostaje neiskorištena jer je srpska javnost nesposobna da upotrebi objektivne pogodnosti koje ima unutar ruske medijske scene. Zapadni mediji, na drugoj strani, Srbima nisu ni najmanje naklonjeni i ako nismo u stanju da profitiramo od one pozitivne slike, teško da ćemo moći preokrenuti ovu negativnu sliku o sebi, koja dominira na međunarodnom planu. Kao da nema dovoljno volje da se ruski nazori, ideologija i interesi približe Srbima, ne bi li ovi znali na šta mogu, a na šta ne mogu računati (ovako se ulazi često u krajnje nategnuta i nerealna nagađanja – nedorasla zahtevima kritične situacije u kojoj se nalazimo), i kako bi se trebalo postaviti u spoljnopolitičkim odnosima sa Rusijom, tako da iz tih odnosa izvučemo maksimalnu – obostranu – korist. Ako se, nasuprot tome, upustimo u besciljno dodvoravanje zapadnim medijima, koje nikako ne može uroditi plodom, bar ne unutar roka u kojem se moraju doneti neke važne političke odluke i povući neki definitivni potezi, postoji opasnost da izgubimo ove povoljne početne pozicije koje imamo u Rusiji, bilo tako što će Rusi zaboraviti na žrtve i nepravde nanesene Srbima (videvši da su ih i Srbi zaboravili), ili će prosto popustiti pred zapadnim vizijama balkanske realnosti i istorije, koje se tamo nameću podjednako napadno kao i kod nas. I važno je istaći da to nije pitanje ideološkog opredeljenja, to je pitanje povlačenja racionalnih spoljnopolitičkih poteza i vođenja odgovorne državne politike.