(preuzeto iz časopisa American Conservative , izdanje od 11. aprila 2005.)

Klas Rin (Claes G. Ryn)

Kako Amerika izvozi francusku revoluciju

Još od 11. septembra, predsednik SAD poziva na upotrebu američke sile kako bi svetom proširio navodno univerzalne principe “slobode i demokratije”. Na nedavnoj turneji po Evropi, predsednik Buš je od Evropljana zatražio podršku u ovom poduhvatu, rekavši da “naši ideali i interesi vode u istom smeru.”

Koji je to tačno smer, par dana ranije je definisala Kondoliza Rajs. U svom pariškom nastupu, Rajs je izjavila da su osnivače američke i francuske republike inspirisale iste vrednosti – rekavši, u suštini, da potiču od istog revolucionarnog duha. Mada istorijski potpuno pogrešan, ovaj pogled je sasvim u skladu sa ideologijom sadašnje vlasti. Dosad bi trebalo da bude jasno da, bar po svojoj vanjskoj politici, predsednik SAD nije nikakav konzervativac, već jakobinski nacionalista.

Podstaknut, vođen i podržan savetima sveprisutnih neokonzervativaca, predsednik Buš je usvojio ideologijom prožet misionarski duh koji neodoljivo podseća na Jakobince koji su predvodili francusku revoluciju. Po njemu, principe “slobode i demokratije” po svetu treba da sprovodi vrlinom ovenčana američka sila. Francuski Jakobinci su se isto tako smatrali vitezovima vrline koji su branili univerzalne principe, među kojima su se isticali “sloboda” i vladavina naroda.

Posle svega što je izjavio u svom drugom inauguralnom govoru, na konferenciji za štampu posle toga, kao i u godišnjem obraćanju Kongresu, ne može biti sumnje kako Buš gleda na američku ulogu u svetu. Širenje slobode i demokratije, veli Buš, je “misija koja je stvorila našu naciju.” Na konferenciji za štampu je dodao: “Očekujem da povedem svet u tom pravcu.” A u godišnjem obraćanju se pozvao na “put Proviđenja” i rekao: “znamo da taj put vodi u slobodu.”

Neokonzervativci su stari američki osećaj posebnosti, koji je nekad motivisao političku izolaciju od sveta, pretvorili u agresivni, ideološki gorljivi nacionalizam, čija osionost naizgled nema granica. Buš već dugo govori da su američke vrednosti univerzalne svim ljudima: “Postoji sistem vrednosti s kojim nema kompromisa, i to su vrednosti koje mi cenimo. Ako su te vrednosti dovoljno dobre za naš narod, onda bi trebalo da su dovoljno dobre i za druge.” U godišnjem obraćanju je izjavio da “živimo u zemlji gde se rađaju najveći snovi.” On i Amerika su dobili poziv da sprovedu volju Proviđenja.

Ideja da se jedan vođa ili jedna zemlja mogu poistovetiti sa voljom Božijom je strana hrišćanskoj tradiciji, koja insistira da su ljudska bića grešna, i da je ljudsko poimanje u najboljem slučaju nesavršeno. Mada državnici, a i svi u principu, treba da naprave mesta za božanski duh svesno se odričući grešnih motiva, ni osoba najčistijih motiva ne može u svetu bezgranično komplikovane političke realnosti da ustvrdi kako je otkrila Božiju volju za celi svet. To ne sprečava predsednika Buša, koji pokazuje upravo onu vrstu ponosa na koji je stara zapadna tradicija – kako klasična tako i hrišćanska – uvek gledala sa podozrenjem.

“Sloboda” i “demokratija” mogu da znače vrlo različite stvari. Predsednik, njegov državni sekretar i njihovi neokonzervativni ideolozi su te reči povezali sa jakobinskom verom. Francuski Jakobinci su bili sledbenici Žan-Žaka Rusoa, koji je pisao da je “čovek rođen slobodan, ali je posvuda u lancima.” Da bi se ljudi oslobodili, moralo je doći do uništenja nasleđenog društva i vere.

Francuska revolucija je bila pokušaj da se Rusoova ideja sprovede u delo. Jakobinci su se oštro obračunavali sa “zlom,” giljotinirajući najviđenije predstavnike starog poretka. Njihova nemilosrdnost je na kraju dovela do Terora. Francuskoj je dodeljena misija oslobađanja, koja je Evropu i druge delove sveta gurnula u dugotrajni rat.

Godine 1980, direktor biblioteke Kongresa Džejms Bilington je za naslov knjige o revolucionarnoj veri uzeo frazu “požar u ljudskom umu”. Ta vera je zavela pometnju u zapadnom svetu i na kraju izrodila komunističku revoluciju 1917. U svom drugom inauguralnom govoru, predsednik Buš je upotrebio tu istu frazu, “požar u ljudskom umu,” ne da bi odbacio revolucionarni impuls kao što bi se očekivalo od konzervativca, već da bi definisao američku težnju za slobodom. Tako se najjasnije poistovetio sa Jakobincima. Postavlja se pitanje da li predsednik i pisci njegovih govora razumeju da je Buš, bar retorički, usvojio veru koja je proizvela neke od najmonstruoznijih režima u istoriji?

Komunizam je propao, ali je na njegovo mesto došla druga univerzalistička doktrina, novi Jakobinizam. Razlika između francuskog i novog Jakobinizma je da je potonji za spas sveta umesto Francuske odabrao Ameriku.

U brojnim govorima i izjavama posle 11. septembra, predsednik Buš je jasno stavio do znanja da oružanu hegemoniju smatra neophodnom za ispunjenje američke misije. Tokom inauguracije, obezbeđenje – nekih trideset hiljada policajaca, vojske i agenata tajne službe – i drugi simboli su zamišljeni kao projekcija nepobedivosti i snage američke volje. Bilo je to krunisanje američkog imperatora, sa mnogo više moći i ambicije od bilo kog rimskog preteče. A za američku Imperiju je ideologija neo-jakobinizma savršeni plašt.

Hvaleći inauguralni govor, neokonzervativni spoljnopolitički analitičar Robert Kagan je u Vašington Postu pisao da Amerika treba da se bavi večnim, “univerzalnim težnjama,” i da je borba protiv terorizma “previše uska, previše ograničena” da bi bila “paradigma američke inostrane politike.”

Nakon kraha Sovjetskog saveza, neo-jakobinski neokonzervativci [poput Kagana – prim. prev.] su se zalagali da Amerika iskoristi svoj status jedine supersile da nametne svoje principe. Zahtevali su “ moralnu jasnoću ” u američkoj spoljnoj politici, jasnu podelu između dobra i zla. Posle 11. septembra, Buš je postao njihov najjači glas, uvukavši SAD u poduhvat koji je nazvao “ globalna demokratska revolucija .” Rat protiv Iraka je po njegovim rečima “prvi korak” u toj revoluciji. U nedavnim predsednikovim govorima nema ni nagoveštaja da ga je debakl u Iraku sa desetinama hiljada mrtvih i osakaćenih ponukao da dovede u pitanje svoj vrli nacionalizam.

Retko kad je jedna ideologija bila do te mere ukorenjena u glavnim medijskim krugovima jedne zemlje. Posebno kad je reč o spoljnoj politici, novi Jakobinizam ima jako prisustvo u svim vodećim američkim medijima. Od štampe se ističe Wall Street Journal , ali dosta mesta nalazi i u vodećim dnevnim i sedmičnim listovima: New York Times , Washington Post , Newsweek , Time , i U.S. News and World Report . Od otvoreno političkih magazina, najjači glas predstavlja Weekly Standard, ali neo-jakobinski spoljnopolitički pogledi dominiraju i do juče konzervativnim magazinima tipa National Review .

U redovima “komentarijata,” neo-jakobinska ideologija danas prevladava nad donedavno sveprisutnim, ako i rasplinutim i manje poletnim levim liberalizmom. Preovladava i u institutima, posebno onima koji se bave spoljnom politikom i pitanjima bezbednosti. Srce Jakobinizma je American Enterprise Institute. Na televiziji, kanal Ruperta Murdoka Fox News najpouzdanije vuče neokonzervativni [tj. jakobinski] plug, ali ni druge mreže ne zaostaju. Predstavljajući se na radiju i drugde kao pobedonosni Amerikanizam, neo-jakobinizam je stekao i milione jurišnika među patriotskim Amerikancima.

Ono što prolazi neprimećeno je da uprkos svom samousvojenom imenu, neokonzervativci sebe smatraju za revolucionarnu, “progresivnu” silu. Njihova Amerika nije istorijska Amerika, sa korenima u Engleskoj i Evropi; oni su formulisali novu, apstraktnu Ameriku, koja je presekla tok istorije.

“Proslava Amerike je... proslava revolucije,” piše profesor Hari Džafa, vodeći učenik filozofa Lea Štrausa, čiji se poklonici nalaze širom Bušove administracije. Američka revolucija u ime slobode se možda čini blaga “u poređenju sa potonjim revolucijama u Francuskoj, Rusiji, Kini, Kubi i drugde,” veli Džafa, ali je ona “svejedno najveći pokušaj inovacije u ljudskoj istoriji.”

Još jedan vodeći neokonzervativac, Majkl Ledin, koji je na scenu izbio kao savetnik za državnu bezbednost za vreme Regana, otvoreno predstavlja svoju viziju Amerike kao razarača postojećeg društva. L edin kaže: “Stvaralačko rušilaštvo je naše drugo ime, kako našeg društva tako i inostranih. Svakim danom rušimo stari poredak. ... Naši neprijatelji su uvek mrzeli vrtlog energije i stvaralaštva koji ugrožava njihove tradicije. ... Moramo ih uništiti kako bismo sproveli svoj istorijski zadatak.” (1) [Ako Ledin zvuči kao fašista, to je možda zato što mu je jedan od idola Benito Musolini – prim. prev.]

Neki od istaknutih neokonzervativaca su se zarazili revolucionarnim duhom još kao Marksisti, i uprkos “predomišljanju” još uvek imaju duboko ukorenjenu želju da rekonstruišu svet po jednom jedinom uzoru – sopstvenom. Jedan od razloga što sada vole kapitalizam je što ga, kao Marks, smatraju efikasnim razaračem tradicije i društva.

Irving Kristol, koji važi za “kuma” neokonzervativizma, današnje SAD su “ideološke, poput jučerašnjeg SSSR-a.” Njegov sin Vilijam insistira da, kako bi sprovela svoje univerzalne principe u inostranstvu, Amerika mora da ima ogromnu vojnu i državnu silu. Zato stara konzervativna sumljičavost prema snažnoj centralnoj saveznoj vlasti mora biti napuštena. Kristol stariji smatra da je uloga neokonzervativaca da “preobrate Republikansku stranku i konzervativce uopšte, protiv njihove volje,” u vernike tog novog koncepta vlasti.

Samo ime “neokonzervativci” za pristalice novog Jakobinizma otkriva duboku društvenu zabunu. Savremeni konzervativni pokret je nastao kao reakcija na univerzalizam Jakobinaca. Otac konzervativaca, Edmund Berk, je bio engleski liberal, Vigovac, naklonjen američkim kolonistima; smatrao je da su njihove žalbe protiv kralja i Parlamenta bile sasvim osnovane. Sa druge strane, Berk se strastveno suprotstavljao francuskoj revoluciji i jakobinskoj misli, koju je smatrao izrazom anti-istorijskog, diktatorskog duha i neobuzdane želje sa vlašću. Za Berka, “sloboda” nije bila apstraktan pojam.

Tvorci američkog Ustava su, poput Berka, slobodu definisali kao vezanu za određene nasleđene tradicije, organičenu i decentralizovanu vlast, samokontrolu, umerenost, i spremnost na kompromis. Jakobinska “sloboda,” je u praksi značila neograničenu vlast Imperatora.

To je “sloboda” čiji je danas najglasniji pobornik Džordž Voker Buš.



Fusnote:

1. http://www.nationalreview.com/contributors/ledeen092001.shtml

(Autor Klas Rin je profesor političkih nauka na Katoličkom univerzitetu u Vašingtonu, predsednik Instituta za Humanistiku (National Humanities Institute) i autor knjige "Vrla Amerika: Kriza demokratije i pohod Imperije.")

Prevod: Nebojša Malić

http://sivisoko.blogspot.com/2005/04/blog-post_19.html