Ljubinka Milinčić

Putinova ručna demokratija

Vladimir Putin trenutno ima podršku više od 70 odsto građana Rusije, čime se teško može pohvaliti bilo koji njegov kolega u svetu. U čemu je tajna lidera kojeg se Zapad plaši?

Predsednik Rusije, organizator prvog sastanka G-8 koji će se 17. i 18. jula održati u Peterburgu, danas je, ma koliko ga kritikovali pojedinci sa Zapada, priznati političar svetskog formata. Prema svim ispitivanjima javnog mnjenja, ima podršku više od 70 odsto svog naroda, čime se teško može pohvaliti bilo koji njegov kolega u svetu. Da bi se shvatilo otkud Putinu tolika popularnost, treba imati u vidu da građani Rusije kad ocenjuju uslove života za vreme Putinove vlasti ne upoređuju situaciju sa onom u Nemačkoj ili Americi, već sa Jeljcinovim, kako mnogi kažu, prokletim devedesetim godinama. Zato Putin ne može biti shvaćen bez analize onoga što je bilo pre njega – govorimo, naravno, samo o onom periodu koji se u savremenoj Rusiji naziva demokratskim.

Sredinom 80-ih godina SSSR je bio na vrhuncu svojih mogućnosti. Tempo ekonomskog razvoja, koji je tokom 2-3 decenije bio veći od srednjoevropskih pokazatelja, omogućio je da se standard stanovništva značajno popravi. To je još uvek bilo daleko od evropskog, od američkog pogotovo, ali u nekim oblastima kao što je obrazovanje, socijalna zaštita, medicina – ako se ima u vidu dostupnost ogromnom sistemu sanatorijuma i domova za odmor – sovjetski standard je bio čak i iznad evropskog nivoa.

Totalitarizam je postepeno nestajao, gvozdena zavesa koja je delila SSSR od zapadnog sveta postajala je sve poroznija i kroz nju su prodirale zapadna kultura, ideje i modeli ponašanja.

Lagano je počeo da jenjava osećaj straha pred tajnim službama koje su ubijale bez suda, nastaje novi sovjetski čovek koji mašta o socijalizmu “s ljudskim licem”, obrazovan je, počinje da ceni slobodu i prava čoveka i veruje da glomazni sovjetski sistem može da sačuva socijalistički karakter ekonomije i pređe na politički sistem koji bi garantovao daleko veću slobodu misli, kretanja po svetu, slobodu političkog izbora... Mihail Gorbačov i tadašnja politička elita nisu uspeli da obezbede mirnu transformaciju društva kao što je uradila Španija posle Franka ili Kina posle Maoa. Ogromna zemlja se, pri naglom zaokretu, jednostavno raspala. Žestoka borba između konzervativnih, radikalnih i umerenih krila Komunističke partije dovela je do sloma državnih institucija. Lokalne elite “bratskih” republika Ukrajine, Belorusije, kavkaskog i baltičkog regiona prigrabile su vlast koju centar više nije držao i objavile nezavisnost. Na Kavkazu je počeo krvavi rat.

Nova vlast je jedva održavala minimalni red na ulicama i zadržavala nezadovoljne milione ljudi od pobune zbog gladi. Počinje opšti haos, državna imovina je razgrabljena preko noći, glavni junak u zemlji više nije ni generalni sekretar ni predsednik već – bandit. Novi bogataši se međusobno ubijaju u borbi za imovinu i vlast. Wih dvadesetak koji su međusobno razdelili bogatstvo šestine planete, 1996. godine zauzimaju glavne položaje u državi. Nazivaju ih oligarsima, a na čelu su im Boris Berezovski i Anatolij Čubajs. Rusija postaje “prosjak sa atomskom bombom”.

Boris Jeljcin, koji je formalno blagoslovio raspad države, bolestan čovek, sklon alkoholu, samo formalno vlada. Oligarsi na vlasti nemaju nikakav program osim sopstvenog bogaćenja. Zemlja je na ivici građanskog rata. Ogromna imperija pretvorena je u konfederaciju velikog broja feuda čiji su lideri mali carevi – drže u rukama i političku vlast i sve bogatstvo regiona. Dok mali broj ljudi nemilosrdno pljačka državu, Jeljcin se na Zapadu zadužuje pod neverovatno lošim uslovima – umesto uobičajenih kamata od 1 do 2 odsto, on pristaje na kredite sa 7, a u nekim slučajevima i 13 odsto.

99 RUPA: Tu i takvu Rusiju Jeljcin je, na iznenađenje celog sveta, obezbedivši prvo garancije za sebe i porodicu, pred novu 2000. godinu predao gotovo potpuno anonimnom čoveku – Vladimiru Putinu.

Novi predsednik je odmah odredio smernice svog delovanja:

1. Država nije nikakvo zlo. Ona mora da funkcioniše.

2. Armija će ubijati teroriste koji dignu oružje na Rusiju, a država Rusija nikad više neće okrenuti leđa vojsci.

3. Vlast mora da odgovara za svoje postupke. Predsednik mora da uradi ono što obeća.

Bivši kagebeovac, oslanjajući se najviše na svoje kolege iz obaveštajnih službi, tačku po tačku, korak po korak, dovodi državu u red. Postavljena su pravila i ona se moraju poštovati. Pomažu mu i liberalni ekonomisti koji su sproveli reforme u duhu američkih neokonzervativaca i liberalni pravnici i politički tehnolozi koji su odgovorni za stvaranje i funkcionisanje režima dirigovane demokratije.

U Čečeniji – uz ogromne žrtve, uprkos nizu terorističkih napada u kojima je stradalo nevino stanovništvo – vraćen je kakav-takav mir. Gotovo otcepljena republika vratila se u okvir Ruske Federacije.

Lokalni carevi, koji su u Jeljcinovo vreme mogli sami sebe da biraju i postavljaju na mesta gubernatora, da pljačkaju i otimaju sve što požele, postavljeni su na svoje mesto. Odluka kojom je Putin odredio da predsednik postavlja gubernatore izazvala je pravu buru negodovanja u svetu, ali ruski predsednik je ne osvrćući se nastavio da, parafrazirajmo Solženjicina, zatvara jednu po jednu od 99 rupa na ruskom brodu koji je tonuo.

Obračunao se i sa oligarsima. Vrata Kremlja su im definitivno zatvorena, osim kad ih jednom godišnje predsednik primi na zajedničkom sastanku, na kome ih obično podseti na ono što moraju da urade za državu od koje su uzeli sve što su mogli i daleko više nego što su smeli. Jednom im je podelio zadatak da u svojim regionima moraju nešto i da ulažu, a ne samo da izvlače novac i trpaju ga u sopstvene yepove. Nakon toga su se, recimo na Čukotki, pojavili novi putevi, škole, domovi zdravlja... Vispreni Abramovič je shvatio da to ipak košta mnogo manje nego što vredi samo porez koji deset godina nije plaćao, baš kao ni mnoge njegove kolege bogataši. Neki su se potrudili da po svetu pokupuju i poklone muzejima deo ruskog bogatstva koje su svojevremno boljševičke vlasti iznele iz zemlje i prodale budzašto da bi finansirale novu vlast...

Donet je zakon da je neisplaćivanje ličnih dohodaka radnicima krivično delo – i nema više fabrika u kojima se mesecima radi a plate ne primaju.

Oni oligarsi koji nisu baš najbolje shvatili da je došao kraj njihovoj svemoći ili su pobegli u beli svet kao Boris Berezovski, Leonid Nevzlin, novinski magnat Gusinski, i za njima su raspisane međunarodne poternice, ili se nalaze u zatvoru kao Mihail Hodorkovski i njegov kompanjon Platon Lebedev.

Deo otete imovine vraćen je državi. To nije urađeno odmah, jer je pragmatični Putin znao da ne sme odjednom da otvara sve frontove. Ali, kada mu je i sudbina pripomogla, kad je cena nafte poletela nebu pod oblake, kad je državna kasa počela da se puni a mišići da jačaju, predsednik je odlučio da uđe u rat sa Hodorkovskim i još nekima koji su pretili da će definitivno ugroziti energetsku, a to znači i opštu bezbednost zemlje prodajući svoj deo naftnog sektora Zapadu.

VRAĆENI DUGOVI: Posebnu pažnju posvetio je armiji i naoružanju. Naredio je reformu vojske, fabrike oružja počele su ponovo da rade, pojavile su se najmodernije atomske rakete na svetu “bulava” i “topolj”. Ruski konstruktori tvrde da imaju najbolju vazdušnu odbranu – raketni sistem S-400 koji je daleko superiorniji od poznatih S-300. Uprkos tome, Putin nije dozvolio da Rusija uđe u bezglavu trku u naoružanju kako je to nekad činio SSSR. Sa 25 puta manjim vojnim buyetom od Amerike, Rusija može sebi da obezbedi taman toliko oružja da se niko ne usudi da je napadne, i to zadovoljava njene ambicije. Ponovo je krenuo izvoz oružja i državna kasa se i iz tih izvora počela da puni.

Do 2008. godine dve trećine ruske armije će činiti profesionalci, a u bližoj budućnosti i čitavu armiju.

U spoljnoj politici Rusija insistira na poštovanju principa međunarodnog prava i jedinstvenih, univerzalnih standarda. I da to važi za sve. Svoje stavove Putin danas mnogo upornije plasira i ne dozvoljava nikakvo odstupanje. Dokaz su Iran i Severna Koreja, koje bi se odavno našle na udaru američkih raznosača demokratije da nije ruskog upornog insistiranja na pravu i zakonu.

“Mora se kao aksiom usvojiti: partnerstvo između dve države kakve su SAD i Rusija može se graditi samo na principu ravnopravnosti”, nedavno je podsetio ruski predsednik. Amerika se prema Rusiji ne može više ponašati kao prema mlađem bratu, a vreme kada je Jeljcin svoje spoljnopolitičke odluke donosio prethodno izračunavši koliko je vremena ostalo do dospeća sledeće rate kredita, odavno su prošla. Sve njegove dugove Putinova Rusija je vratila pre vremena. I još namerava da na samitu G-8 oprosti dugove siromašnim afričkim zemljama.

Naravno, okolnosti su joj išle na ruku, cene nafte su vrtoglavo porasle, a Putin je umeo da shvati da je gas mnogo bolje i korisnije oružje od atomske bombe. Ako se na jednu stranu stavi Rusija, a na drugu ostalih sedam članica Grupe 8, onda se vide zanimljivi podaci – Rusiji pripada 27% svetskih rezervi gasa i 6% rezervi nafte, ostalih 7 zemalja poseduju ukupno 4% gasa i 9% nafte. I otuda Putinu i snaga i samouverenost.

Pravila igre su promenjena i sad je Zapad na redu da se na to navikne. Klintonova doktrina o “zadržavanju Rusije” teško će moći da opstane jer je situacija u svetu drastično izmenjena. Psihološka ravnoteža sila je promenjena, Rusija je ponovo postala gorda i samouverena, a Evropa je prožeta krizom. Rusija je danas Evropi daleko značajnija nego Evropa njoj, pa neće biti čudo ako uskoro počne konkurentska borba između evropskih država za pravo na “poseban odnos” sa Rusijom što, naravno, podrazumeva privilegovani dostup gasu.

Može se slobodno reći da je prve četiri godine svog mandata Vladimir Putin posvetio tome da se Rusija iz provalije (opet Solženjicinova dijagnoza) podigne na površinu zemlje. Gledano sa strane, ona zaista ne zadovoljava standarde Zapada. Gledano iznutra, to je neverovatan napredak. Zato je novi mandat, započet pre dve godine, usmeren na rešavanje socijalnih problema i uvođenje prave tržišne ekonomije. Posebna pažnja se posvećuje stambenoj politici, borbi protiv korupcije i povećanju nataliteta.

Kontrolisana demokratija – to je možda najadekvatniji naziv sistema koji sprovodi Vladimir Putin. Demokratije treba da bude onoliko koliko dozvoljava nivo razvoja društva. Ono što ne može da se reši demokratskim putem ne sme biti odbačeno, mora se rešiti “ručno”. To jest autoritarnim metodama, ali sa maksimalnim humanizmom i što liberalnije.

PRAVO NA SVOJ PUT: U sedmoj godini Putinove vlasti zlatne rezerve Rusije (više od 220 milijardi dolara) dostigle su apsolutni istorijski maksimum. Stabilizacioni fond u koji idu sredstva od prodaje energenata prepunjen je, ali ni to, ni sve što smo već nabrojali nije doprinelo većem ugledu Putina na Zapadu. Naprotiv, iako je Rusija u ovom trenutku predsedavajući Saveta Evrope, Saveta bezbednosti, Šangajske organizacije, G-8, pozitivni odnos prema njoj pao je na najnižu tačku za poslednjih 15 godina.

Zaboravljajući da je uvođenje demokratije vrlo dug i često bolan proces, koji je u njihovim zemljama trajao daleko duže i bio praćen ogromnim problemima, Zapad sve češće optužuje Putina za nedemokratsko, autoritarno ponašanje, za težnju ka stvaranju ruske imperije i niz sličnih grehova. Po ko zna koji put ponavlja se isti scenario – kada je Rusiji teško, Zapad uživa, deli ordenje, Gorbačov je dobio i Nobelovu nagradu, a kad “mrtva” Rusija počinje da se budi, nastaju panika i strah. Rusi ponekad vole da se našale pa kažu – ne bismo ni znali koliko smo uspešni da nas na to ne podseća histerija koja dolazi sa Zapada. U tome u poslednje vreme prednjači Amerika, koja po samo njoj znanim kriterijuma proglašava za jeres kada Rusija odluči da prestane da finansira okolne zemlje dajući im gas u bescenje, a zaboravlja da je upravo ona inaugurisala takvu politiku kada je uvela sankcije Kubi zato što se Kastro okrenuo Moskvi. I ne samo to – ubedila je pola sveta da učini isto. Od tada je politika štapa (sankcija) i šargarepe (dostupa na tržište SAD) uobičajena američka politika.

Od Rusije se traži da se ne meša u politiku susednih država, a Amerika je uložila 70 godina i gomilu para u raspad SSSR-a, da i ne govorimo o njenom učešću u raspadu Jugoslavije ili u prevratima na postsovjetskom prostoru...

Primera ima mnogo, ali suština je u tome što se Amerika tokom poslednjih 15 godina sasvim lepo uživela u ulogu jedinog gospodara sveta i nikako ne želi da to mesto podeli s bilo kim. Ako je neko i očekivao da će se Rusija jednog dana podići iz pepela, teško da je verovao da će to biti tako brzo. I u tome je najveći problem.

Da, Rusija je i dalje bogata zemlja siromašnih građana. Da, Rusija se ne uklapa u principe zapadne demokratije. I nacionalni dohodak joj je daleko manji nego u ostalih sedam zemalja G-8. Ali, Rusija krupnim koracima ide napred, ide svojim putem boreći se za pravo da je na tom putu ne ometaju. I sposobna je da se za to pravo izbori.

Antrfile

Putinova karijera

7. oktobra 1952. rođen u Lenjingradu

1975. završio Pravni fakultet u Lenjingradu i zaposlio se u Prvoj upravi KGB-a (obaveštajna služba)

1985-1990 – radi u Istočnoj Nemačkoj

1990-1991 – predsednik Komiteta za veze sa inostranstvom Skupštine Sankt Peterburga

1994 – prvi zamenik predsednika vlade Sankt Peterburga

1996 – zamenik upravnika poslova predsednika Ruske Federacije (RF)

1997 – zamenik rukovodioca Administracije predsednika RF

1998 – direktor Federalne službe bezbednosti RF

1999 – paralelno i sekretar Saveta bezbednosti RF

1999 – od avgusta predsednik Vlade RF

1999 – od 31. decembra vršilac dužnosti predsednika RF

2000 – od 26. marta predsednik Rusije

2004 – izabran drugi put za predsednika RF. Vrhovni je komandant oružanih snaga i predsednik Državnog saveta.