Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Srdjan Prtina

Rasim Ljajić – manjina koja misli

Otvaranjem kancelarije SDP-a u Novom Sadu i plan da se ova stranka postepeno transformiše u politički subjekat, koji ce braniti interese nacionalnih manjina na republičkom nivou, bez obzira na njihovu etničku pripadnost, je jedan od retkih promišljenih koraka, koja je neka politička partija u poslednje vreme u Srbiji zamislila.

Odvajanjem Crne Gore je problem Sandžaka poprimio novi oblik. Došlo je do podele jednog starog regiona a s njim i stanovništva, koji je u njemu stvarao jednu kompaktnu zajednicu. Podelom države i podelom sandžačkih Bošnjaka u dve države se otvorilo mnoštvo pitanja, od kojih je i buduća politička zastupljenost Bošnjaka u parlamentu Srbije, odnosno Crne Gore. Pošto nacionalna proporcija Bošnjaka u Crnoj Gori u suštini osigurava njihov ulazak u parlament i bez stvaranja koalicije sa nekom od crnogorskih partija, situacija u Srbiji je drugačija.

Kao što je i ranije ukazano, nijedna stranka nacionalnih manjina nema većih izgleda da u samostalnom nastupu predje kvorum za ulazak u Skupštinu Srbije. Problem ne treba tražiti samo u izbornom sistemu, ali i u političkim i ličnim konfliktima samih predstavnika nacionalnih manjina kako u Vojvodini tako na Sandžaku. Izuzetak su predstavnici etničkih Albanaca na jugu Srbije za koje je tipičan jedinstveni nastup – za sada isključivo na lokalnom nivou. Iz gore navedenih razloga su i stvarane mnoge koalicije u regionaima u kojima se nalaze brojnije nacionalne manjine, od kojih su najpoznatije koalicie DS-a sa strankama na Sandžaku, odnosno u Vojvodini. Ali te koalicije nisu bile efektivne baš zbog različite prirode stranaka, koje su ih na republičkom nivou stvarale. Kao najmanje prirodna koalicija, ma koliko ona bila pragmatična, bila je ona izmedju SDA Sulejmana Ugljanina i DS-a. Zato ne iznenadjuje stvaranje nove, mnogo logičnije koalicije izmedju SDP-a i DS, mada je i ta koalicija prelazna. Na drugu stranu to ne znači da će u buduće doći do medjusobnog konflikta izmedju ove dve stranke. Njihovo savezništvo je prirodno i na republičkom nivou stabilno. Postoji jedna krucijalna razlika.

DS je celorepublička stranka, dok je SDP na prostoru Srbije registrovana kao bošnjačka, odnosno regionalna partija. Ako joj je cilj ulazak u parlment onda je i ona, kao i druge partije nacionalnih manjina, zavisna od stvaranja koalicija sa nekom od celorepubličkih partija. Otvaranjem kancelarije u Vojvodini i objavljivanjem plana da SDP postane stranka na celorepubličkom nivou, koja će braniti interese nacionalnih manjina, gospodin Ljajić pokušava da prevazidje onaj pomenuti problem, što bi mu omogućilo da mnogo efektivnije brani interese manjina, odnosno svojih birača.

Prvi korak je već učinjen, kada su na mesta podpredsednika partije postavljeni predstavnici slovačke i rusinske manjine. Neko bi mogao da se suprostavi da se radi o marginalnim manjinama, koje nemaj bitan glasački potencijal, ali uključivanjem ovih manjina SDP je napravio prvi korak za izbijanje u samostalni politički subjekat. Ovaj prvi korak je bitan, ali nije i najvažniji. Uključivanjem malih zajednica u SDP pre pravljenja koalicija ili integrisanja neke od većih stranaka vojvodjanskih Madjara, Ljajić izbegava kritiku nacionalističkih struja, najpre iz SRS-a, da dolazi do ujedinjenja separatističkih snaga, što bi opet pojačalo tenzije najpre na Sandžaku a kasnije i u Vojvodini.

Treće, ovim preobražajem dolazi u odredjenom smislu do evropeizacije SDP-a. Evropeizacije u tom smislu, što ona prelazi one poznate medjuetničke podele iz prošle decenije i u slučaju uspeha ovog projekta, će SDP kao predstavnik nacionalnih manjina postati relevantan akter i na evropskom nivou, što joj otvara vrata u evropskom dijalogu. A za državu ovo isto ima značajan potencija. Srbija ima toliki broj nacionalnih manjina, koji bi mogla i trebala da iskoristi kao most za stvaranje bližih odnosa sa zemljama porekla svojih manjina.

I četvrto, da bi SDP ostvarila cilj potrebni su joj još jedan najbolje dva snažna savzenika. Upravo zato je za nju bitno da uspešno i brzo raširi svoje redove o manje brojčane etničke manjine, čime bi pokazala svoju zrelost i sposobnost. Prvog će gotovo sigurno naći medju predstavnicima Madjara u Vojvodini, a drugog medju etničkim Albancima na jugu Srbije. Pitanje je samo koga? U konačnom slučaju to čak nije ni bitno, jer će svakako ona stranka, koja ostane izvan ovog saveza ostati u senci. To je verovatno i jedan od ciljeva samog Ljajića. Njegov glavni konkurent, Sulejman Ugljanin (SDA) gubi podršku u odnosu na prethodne periode a izbijanjem SDP-a u krovnu partiju nacionalnih manjina u Srbiji, će SDA isto kao i ta madjarska stranka, koja ostane izvan budućeg saveza, ostati aktivna najviše na lokalnom nivou. A to je u odnosu na stranku, koja je aktivna na republičkom ravno političkom samoubistvu, jer je tada samo pitanje vremena, kada će ta stranka postati marginalna i na nivou lokalnom.

Logično je da ovakav projekat naidje na mnoge kritike i prepreke, najviše od konkurenata, koji će na vreme shvatiti njegov budući potencijal. U slučaju da na vreme ne shvate neće imati vremena da reaguju. Ovi konkurenti će se naći kako na lokalnom, tako na republičkom nivou. Na lokalnom su već spomenuti, ali mnogo zanimljiviji su konkurenti na republičkom nivou.

Ma koliko to zvučalo iracionalno, stvaranjem ovog projekta SDP postaje glavni konkurent na izborima upravo demokratskim snagama. Poznato je da, ako već glasaju za neku nenacionalnu stranku, manjine u Srbiji na izborima biraju liberalno-demokratske snage. Ovim će najviše na izborima dobiti upravo nacionalna struja na čelu sa SRS-om. Ali i ovaj mač ima dve oštrice. Ulaskom u parlament bi SDP postao prirodan partner upravo demokratskim snagama, što opet ne odgovara nacionalističkim strujama.

U drugom pogledu, u slučaju da Ljajić zaista uspe da ostvari svoj plan i u krajnjem slučaju integriše albanske stranke sa juga Srbije i uključi ih u politički život na republičkom nivou, Srbija će u velikoj meri rešiti deo bezbednosne situacije u ovom delu države. Uz to se stvara toliko potreban dijalog izmedju većinskog stanovništva (Srba) i nacionalnih manjina. Samim tim dolazi i do njihove reintegracije i obnavljanja osećanja pripadnosti ovoj državi, koji je nestao u devedesetim godinama prošloga veka. A ova činjenica je po državu i njene gradjane previše važna da bi se iz izpolitizovala radi ličnih interesa i medjusobnih predrasuda. Pa čak i za nacionalističke snage, koje ovo moraju da shvate kao šansu a ne kao opasnost. Da li su toga svesni i sami politički predstavnici zemlje, ostaje da se vidi. U svakom slučaju se Rasim Ljajić pokazao kao čovek koji misli i posle dužeg perioda se u Srbiji pojavio političar sa vizijom i strategijom na duže staze.

 

(student medjunarodnih odnosa i evropskih studija na Masarikovom Univerzitetu u Brnu, Češka Republika)

 
 
Copyright by NSPM