Zigfrid Bušliter (Siegfried Buschschlüter)

RATNI PREDSEDNIK

Ako postoji neka izjava Džordža Buša koja pogadja srž njegovog mišljenja i delanja onda je to sigurno ona u kojoj on veli “Ja sam ratni predsednik” / I'm a war president /. Ona je izgovorena u jednom intervju sa moderatorom NBC-a Timom Rusertom u emisiji “susret sa štampom” emitovanoj 8. februara 2004. No to nikako nije bio spontani odgovor na jedno pitanje moderatora. “Ja sam ratni predsednik” zvuči kao jedan kredo poput Kenedijeve izjave: “Ja sam jedan Berlinac“.

Kada u ovalnom birou donosi spoljnopolitičke odluke Buš, kako u pomenutom intervjuu reče, uvek na umu ima rat. Američki narod mora znati da on ima predsednika koji vidi svet onakav kakav on jeste: „ja vidim opasnosti koje postoje i mislim da je važno da se suočimo sa njima“. Sled misli jedne začudjujuće logike. Buš koji svet vidi onakav kakav jeste, pun opasnosti, očekuje da ga, u njegovom samoodredjenju kao ratnog predsednika, taj isti svet sledi kad se on sa njim suoči. No ne samo da ga svet već dugo ne sledi već mu tu podršku uskraćuju i mnogi Amerikanci. Sredinom prošlog meseca podrška mu je došla u onu zonu u kojoj se nalazio Ričard Nikson pred svoju ostavku.

Američki narod vidi svet drugačije nego njegov predsednik i nigde to nije jasnije nego u vidjenju razvoja dogadjaja u Iraku. Bilo da je reč o ustanku ili pretećem gradjanskom ratu, Bušova administracija govori samo o pobedi. Situacija je: “jako, jako dobra u svakom pogledu“, objasnio je nedavno Peter Pis, šef generalštaba, u jednoj televizijskoj izjavi. Donald Ramsfeld je na jednom brifingu u Pentagonu nadmašio sebe kada je, u svom slobodnom stilu, optužio američke medije za negativnu sliku Iračkog rata i pretpostavio da i iza toga stoji Al Kaida. Američki ambasador Zalmay Kalilzad je jedini priznao da su SAD bile te koje su svojom invazijom otvorile Pandorinu kutiju. Nepristrasni posmatrač će lako uočiti da je prvih dana i nedelja nakon napada od 11. septembra 2001. načinjena gomila grešaka, pogrešnih procena i namernih podmetanja. Ne treba prevideti ni Bušov pokušaj da se Irački rat predstavi kao nastavak rata protiv terora, a sve uvijeno u formu „preventivnog rata“. SAD su preventivni napad na Irak mogli opravdati samo dokazivanjem da se u rukama Sadama Huseina nalazi oružje za masovno uništavanje. Bez tih i takvih argumenata, koje saznanja tajnih službi nikako nisu dokazivala, sva ostala dokazivanja o povezanosti Sadama i Osame bin Ladena stojala bi na klimavim nogama i teško da mi mogla poslužiti kao izgovor   za jedan „preventivni rat“ onako kako je on formulisan u „Strategiji nacionalne bezbednosti Sjedinjenih država“ iz septembra 2002. Ono što je trebalo biti jedna „preventivna akcija“ izrodilo se u nešto mnogo više od jednog problematičnog preventivnog rata.

Pri tom, kako su mnogi i pretpostavljali, oružje za masovno uništavanje uopšte nije bio pravi razlog za rat. Sadam se imao skinuti sa vlasti jer su neokonzervativci hteli da izmire otvoreni račun iz prvog zalivskog rata. Sadam je morao biti odstranjen ne zato što je predstavljao pretnju za SAD, već zato što je prema vidjenju neokonzervativaca bio prepreka uspostavljanju novog poretka na Bliskom istoku. Samo sa jednim demokratskim Irakom   je, prema njima, moguće demokratizovati ceo region.

Neokonzervativci pri tome nisu računali da slobodni izbori mogu dovesti i do neželjenih rezultata (poput Hamasa). U američkoj političkoj literaturi se žučno raspravlja o tome da li uvodjenje liberalne demokratije traži i uspostavljanje zapadnih vrednosti poput tolerancije i pluralizma. Ono što je u medjuvremenu postalo sasvim izvesno je to da zvezde nisu baš naklonjene transplantaciji demokratije vojnom silom.

Od napada izvedenog 11. septembra Džordž Buš neprestano naglašava kako je ovaj dogadjaj iz osnova izmenio njegov način razmišljanja. Pri tom na početku beše rečenica, čija pozadina do današnjeg dana nije oslobodjena velova sumlje, „Amerika je napadnuta“. Bile su to reči Endrua Karda, šefa štaba Bele kuće, izgovorene na uvo njegovom predsedniku u trenutku kada je saznao da je još jedan avion udario u drugu kulu Svetskog trgovačkog centra. U tom trenutku Buš se nalazio u učionici jedne osnovne škole na Floridi. Kada je stigla vest o udaru prvog aviona on je još verovao da se radi o udesu ili o grešci pilota. Sa drugim avionom postalo je jasno da se radi o terorističkom napadu. I kako je reagovao njegov šef štaba? Kako je kasnije tvrdio, on se prvo sabrao, a potom saopštio predsedniku dve stvari u jednoj rečenici koja je kasnije pretočena u jedan novinski komentar – „Drugi avion je udario u drugu kulu“. Redakcijski komentar je glasio „Amerika je napadnuta“. Koliko je takav komentar verodostojan najbolje govori činjenica da predsednikovi pratioci u tom trenutku uopšte nisu znali za druga dva oteta aviona i da su o tome saznali tek na putu za aerodrom.

Jedini „ušni svedoci“ ove sudbonosne rečenice o „napadu na Ameriku“ su sam Endrou Kard i Džordž Buš. Uvek kada govori o tim trenucima on naglašava kako mu je odmah bilo jasno kako se Amerika nalazi u ratu. Njegovi neposredni iskazi nakon toga (sedeo je nepokretan u učionici još pet do sedam minuta), u kojima se govori o očiglednom terorističkom napadu, govore nešto sasvim drugo.

Tek dan nakon toga počelo se govoriti o ratu. Reči “mi smo u ratu” su trebale da postanu predsednikova čarobna formula koja je trebala da vodi njegovu spoljnju i unutrašnju politiku. Kao ratni predsednik, Buš je dobio široka ovlašćenja. On može čak, kako jednom reče njegov pravni savetnik, da naredi   i upotrebu mučenja. Do takve naredbe nije došlo, ali jeste do Gvantanama i Abu Graiba.

U svom drugom mandatu Buš, uz pomoć svoje nove ministarke inostranih poslova, pokušava da umanji štetu tako što reaktivira savezništva i konsultuje se sa saveznicima umesto da ih stavlja pred svršene činjenice. Kondolizi Rajs olakšava posao to što su Donald Ramsfeld i Dik Čejni osetno izgubili na uticaju. Čejni, zlosutnik i tvorac crnih ovci u jednom, još može da preti mulama vojnom akcijom kad god mu se to prohte, no Bušova administracija, sada, igra na kartu diplomatije, u čemu Kondoliza Rajs sigurno usko saradjuje sa svojim predsednikom.

U tom kontekstu mogli bi da budu od koristi saveti Pola Pilera, bivšeg šefa za analistiku CIA za područije Bliskog istoka i južne Azije. Američka vlada ne zna sigurno da li iranski režim teži stvaranju nuklearnog oružja. " Suviše često su analitičke procene tretirane kao činjenične tvrdnje", rekao je on nedavno pred Council on Foreign Relations u Vašingtonu. Inače Piler ne veruje da se USA nalaze na putu za rat sa Iranom. Uprkos svoj ratnoj retorici nema uverljive opcije za jedan vojni udar. Amerika i svet će ostati poštedjeni puno toga, ako samoproklamovani ratni predsednik još jednom, pre kraja svog drugog mandata, ne prospe u vetar mudri savet Džona Adamsa. "Amerika slavi one koji se bore za slobodu i nezavisnost" - rekao je šesti predsednik Sjedinjenih država 4. jula 1821 godine - "no Amerika ne luta po svetu tražeći čudovišta   kojima želi da dodje glave“.

Sa nemačkog preveo: Goran Nikolić

Predhodno objavljeno u Aus Politik und Zeitgeschichte , Bonn, Broj 14/2006