Aleksandar Pavić

PRELIMINARNI KRAH

Referendumski sneg u Crnoj Gori je ne samo privremeno pokrio breg drevne srpske Sparte već je, kako to i biva, takođe naterao i zverke da (još jednom) pokažu tragove.

Tako su se, sa nepodnošljivom lakoćom banalizacije svega političkog, ofirali predstavnici Demokratske stranke, G-17+, SPO, "Šesto-oktobaraca" i "nevladinog sektora", kao i princ Aleksandar Karađorđević, koji su požurili da na razne načine "legitimišu" ishod referenduma još pre zvaničnih rezultata, isteka roka za prigovore, i žalbe, kao i prihvatanja rezultata referenduma od strane oba bloka u Crnoj Gori. Tu se posebno istakao Predsednik Srbije, koji je uveo jednu značajnu novinu u opšti politički diskurs, a to je "priznavanje preliminarnih rezultata" izbora, što će bez sumnje biti primenjeno i u nekim budućim izbornim procesima i u zemlji i u svetu, gde god postoji opasnost od konačnog ishoda neželjenog od strane "nepristrasnih" posmatrača i posrednika.

Naravno, u tandemu sa relevantom verzijom CESID-a/CEMI-a. Ali ni princ nije bio daleko, izrazivši "žaljenje" za odlaskom "braće", još pre nego što su zvanično i otišla, u stilu "svakog gosta posle devedeset godina dosta," najavljujući tako sličnu lakoću odricanja i u nekim budućim prilikama - pod uslovom, naravno, da bude u prilici. Kruna prejudiciranja ili - direktnije - metodologije svršenog čina ipak nije pripala pretendentu na istu, već našim europskim uzdanicama, Havieru Solani i Oli Renu, koji su 29. maja, još uvek u žalbenom roku, da je "referendum za njih gotov", i da što pre treba pristupiti razgovorima o europskim (dez)integracijama (naravno, radi što boljeg budućeg "integrisanja"). Toliko, dakle, o europskoj vladavini prava, kojoj se svi gore-navedeni činitelji neprekidno klanjaju, a od koje nikad nismo bili dalje, i nećemo - do sledeće prilike.

Dakle, više nego ikad, "pro-europski" blok, zajedno sa primaocem njegove nekritičke ljubavi, samim briselskim Olimpom u liku njegovih komesara, sada je, bez svake sumnje - a koliko je mesta za sumnju uopšte i ostalo, čak i pre referenduma? - pokazao vrednosti za koje se zalaže: primat političkog nad pravnim, demagoškog nad legitimnim, čisto pragmatičkog nad načelnim, svršenog čina nad proceduralnim, nadmoćne sile nad svime drugim manje silnim. Jer, nije postojao ni jedan valjan razlog, ni jedno validno objašnjenje za žurbu da se na razne načine "priznaju" rezultati crnogorskog referenduma pre isteka roka za sve žalbe i pre objavljivanja konačnih rezultata. Osim ako se nije htela preduprediti bilo kakva mogućnost drugačijeg ishoda, metodom horskog nametanja percepcije da je željeni ishod (nezavisnost Crne Gore) već "gotova stvar", koju je, molim vas, "ceo svet" već prihvatio. A, upravo to upinjanje da se "zvaničnost" nametne pre zvanično odobrenih rokova, čak mnogo više od raznih potvrđenih i nepotvrđenih navoda o izbornim krađama i manipulacijama, navodi na zaključak da je krađe, prevare i mutljavine uistinu i bilo. Toliko, dakle, o suštinskoj legitimnosti referendumskog procesa, novog skeleta u ormaru ne samo Đukanovićeg režima, ionako već u stalnoj potrazi za sve većim ormarima, već i Evropske unije.

Da dodamo da je preuranjeno "priznavanje" preliminarnih rezultata, ne samo predstavljalo direktnu podršku "bloku za nezavisnu Crnu Goru", već i značajnu pomoć u medijsko/psihološkom ratu koji se vodi - i koji će se, očigledno, tek voditi - protiv pristalica očuvanja zajedničke države u Crnoj Gori i pristalica očuvanja srpske nacionalne svesti u staroj Zeti, Boki, Primorju i Skenderiji - i od strane Đukanovićevog režima i od stranih faktora koji se predstavljaju pod imenom "međunarodna zajednica". A to se, ujedno, može shvatiti i kao upozorenje budućim planiranim "preliminarnim" gubitnicima u staroj Raškoj, Bačkoj, Sremu i Banatu, onim već "otpisanim" u Staroj Srbiji, kao i "srećno udomljenim" u starom Humu, Zahumlju, Bosanskoj Krajini i Semberiji (ovim poslednjim je princ Aleksandar već iskoristio priliku da očinski poruči da "ne talasaju").

Imajući sve ovo u vidu, sada je pravo vreme - mada je pravo vreme bilo i mnogo ranije - da se postavi pitanje "interesa" ulaska u ovakvu "Evropsku uniju" (ovde ćemo se, argumenta radi, ponašati kao da je to mogućnost sa čak i gramom realnosti da se ostvari, da bi se uhvatili u koštac sa zaglušujućom propagandom koja nas u taj "interes" neprekidno ubeđuje, a koja je, metodom totalnog medijsko-marketinškog napada, već sama po sebi realnost, politički činilac bez temelja - ali i bez "alternative"), u civilizaciju zasnovanu na postulatima krajnje necivilizovanog. Biće da je najjači argument koji je ostao u rukama "evro-realista" (stav evro-fanatika je jasan i nije podložan nikakvom kritičkom razmatranju niti mogućoj promeni) taj da "Evropa nema alternativu", i da svaki drugi put vodi u novu izolaciju i još jače pritiske spolja, još ubrzanije komadanje lešine moderne srpske države. Ali, ako se to već dešava na našem "putu za Evropu", na kojem nas Solana sve vreme prijateljski tapše po ramenu dok nas u isto vreme bombarduje i/ili nam jednostrano otcepljuje teritorije - koja je razlika? Jedno staro geslo kaže: sudbinu možda ne možeš promeniti, ali možeš izabrati kako da se s njom suočiš. I to je izgleda jedini pravi izbor koji se pred Srbima širom bivše Jugoslavije sada ukazuje. Oni koji izaberu da se suoče s njom na nogama rigorozno će odsad razmotriti sve što se pod geslom "europskih integracija" nudi, daleko opušteniji - jer nema šta više da se izgubi - u spremnosti da odbiju sve što se kosi sa njihovim najdubljim nazorima. I to ne može da bude loše.

Za kraj, skoro kao post-skriptum: politika sadašnje Vlade, zasnovana na (bar spolja gledano) pokušaju primene neke vrste obrenovićevskog "realizma", sve sa nošenjem srpskih glava briselskim vezirima u zamenu za (nadanu) podršku za opstanak države, sa bezuslovnim prihvatanjem briselske arbitraže u unutrašnjim pitanjima zemlje u zamenu za nadu u njenu "dobronamernost", doživela je, ne samo sa otcepljenjem Crne Gore, već i sa jednostranim, prevremenim briselskim priznanjem istog - potpuni krah. I ne postoji ništa što bi ukazalo da se drugačije, pod vođstvom sadašnje Vlade, neće desiti i sa Kosmetom. Principijelno, legitimitet post-petooktobarske republike istekao je po isteku prvog obećanog roka od osamnaest meseci, u vreme Vlade Zorana Đinđića, po kojem je trebalo da se raspišu novi izbori za Ustavotvornu skupštinu i napravi definitivan raskid sa Miloševićevim režimom. Jer, to je bio jedini način da se legitimiše uzimanje vlasti na ulici - institucionalizovanim odbacivanjem i samih temelja zbačenog režima. Sadašnja Vlada imala je još jednu priliku, samim svojim novim izborom, da brzim delovanjem, brzim stvaranjem uslova za raspisivanje izbora za Ustavotvornu skupštinu, dokaže da je privremena uzurpacija Revolucije nadvladana i prevaziđena. Međutim, ta prilika nije iskorišćena u roku koji bi dokazao postojanje bar minimalne dobre namere (a, ako se stvarno "nije moglo", institucija ostavke je uvek bila na raspolaganju). Bilo je i onih koji su sve ovo znali, ali su pragmatično smatrali da je bolji i nekakav poredak, makar zasnovan na Miloševićevom ustavu, ako to obezbeđuje kakvu-takvu stabilnost i manevarski prostor za opstanak države u nemirnim međunarodnim vodama. I taj poslednji eksperiment u čistoj pragmatici, ma koliko "dobronamernoj", (ovakvim) odlaskom Crne Gore, doživeo je konačni neuspeh. Treba li čekati da se isto desi i sa Kosmetom? (Možda i pod nekom novom Vladom hoće, ali bar se neće moći tvrditi da se sedelo skrštenih ruku.) Svako Vladino dalje koprcanje, svaki lex specialis ili druga proceduralna akrobatika, mogu se legitimno posmatrati na isti način kako su i sami članovi Vlade posmatrali sličan prizor pre nešto manje od jedne decenije. S tim što se Stari režim bar grčevito držao nečeg svog. Novi se grčevito drži starog - onog istog za koje je "davao reč" da će da ga odbaci.

30.05.2006.