Aleksandar Pavić

VUK NA OVCU SVOJE PRAVO IMA – POGOTOVU AKO JE ŽIGOSANA         

Predlogom novog Zakona o ličnoj karti sadašnja vlast deklarisala se na najjasniji mogući način, ne ostavljajući više mesta za nedoumice o svojoj stvarnoj prirodi. Dakle, ne više ni «Vlada», «država», itd. već «vlast», grupacija otuđena od naroda čiji navodni sluga treba da bude, vođena logikom sopstvenih, unutrašnjih partijskih, poslovnih i drugih interesnih imperativa.

Sada su na delu jedan potpuni prezir javnosti, u sprezi sa medijskim propagiranjem neistina iz doba «TV Bastilje» - na koju su mnogi sadašnji vlastodršci u ime «istine i slobode» pozivali druge na juriš tokom prethodne decenije - a sve to u cilju utemeljivanja projekta čiji krajnji ishod treba da bude totalitarni nadzor stanovništva Srbije – i od strane domaćih vlasti, i od strane inostranih «nadzornika».

Očigledno je da se temeljna javna i stručna debata po ovom pitanju želi izbegnuti po svaku cenu, verovatno zato što bi moralna i svaka druga pozicija vlasti po ovom pitanju bila neodrživa. Jer, kako bivši «borci za slobodu od diktature», «totalitarizma» i ko zna čega još sada da opravdaju uvođenje istog preko minijaturnog biometrijskog čipa na novoj ličnoj karti koju žele da nametnu svim stanovnicima Srbije? Kako da odbrane centralizovanu elektronsku bazu podataka u kojoj će biti pohranjen sve veći broj ličnih, intimnih podataka svakog građanina Srbije? Kako da odbrane činjenicu da bi svako buduće legitimisanje u bilo koju svrhu – od obavljanja kupovine, do saobračajnog prekršaja, do uzimanja knjiga iz biblioteke – bilo pohranjeno u tu istu centralizovanu bazu, na osnovu čega bi mogla da se pravi «životna mapa» svih naših kretanja i radnji (o sledećim generacijama čipova sa radio-odašiljačima da i ne govorimo)? Kako da odbrane činjenicu da će svaki državni organ sa čitačem moći da «pročita» sadržaj čipa u ličnoj karti, dok će njen nosilac samo moći da nagađa da li su to te iste informacije koje su date prilikom intervjua, u kojem će svi morati da idu kako bi «dokazali» da su to zbilja oni? Kako da odbrane činjenicu da će, stavljanjem svih ličnih podataka građana na jedno mesto, ova ionako ugrožena država biti još izloženija neprijateljskim «udarima » i špijuniranjima spolja? Kako da odbrane činjenicu da je skupocena oprema, u dosadašnjoj vrednosti od oko 100 miliona evra, kupljena nekoliko godina pre glasanja o novom zakonu – što bi značilo da je ishod «skupštinskog glasanja» već bio unapred poznat?

Uz to, čemu uopšte stručna i društvena debata, kada postoji «legalistički» iskonstruisana skupštinska većina, koja predstavlja oko 15% ukupnog glasačkog tela, a koja će svemu dati neophodni «legitimitet»?

I zašto uopšte brinuti o kritikama, kada su tu državni mediji koji mogu nesmetano da šire nebuloze poput onih da takvu ličnu kartu imaju sve zemlje u okruženju (nema ih ni jedna), da je imaju sve zemlje EU (malo koja ih ima, a još manje u ovakvom obliku), da je to «uslov evropskih integracija» (ni govora o tome ni u jednom dokumentu ili aktu EU).

Da li je sve ovo samo plod arogancije umišljenog tehnokratskog mesijanstva, da li je to izvršenje još jednog od «zadataka» preuzetih posle petog oktobra , da li je to čist biznis – na kraju i nije od najveće važnosti.   Jer, usled ovakvog ponašanja vlasti, razlozi više i nisu bitni. Bitno je saznanje da se, posle 60 godina jednopartijske vlasti, jedne decenije rata i sankcija, i pola decenije bezobzirne tranzicijske pljačke , stanovništvu Srbije za utehu nude – novi okovi. I to od delova iste grupacije koja je na trgovima punih deset godina narodu obećavala «demokratiju», «slobodu», «što češće izbore», itd.

Gubitkom svih AVNOJ-evskih teritorija koje u sebi ne sadrže ime «Srbija», ova zemlja je, htela-ne htela – dobila novu priliku da se samodefiniše, u svim segmentima. Trenutna vlast sada već ogoljeno pokušava da je definiše kao robovlasničku koloniju sa žigosanim robovima koje niko ništa ne pita, a čiji porezi iste okove treba još i da finansiraju. Sada je na (još uvek) slobodnom stanovništvu Srbije da odluči da li će tu definiciju i prihvatiti.

(Član građanske inicijative «Za život bez žiga» - www.zazivot.org)