Olivera Pavićević

ZATVOR KAO KRAJ KARIJERE – DRUŠTVENI ASPEKT PRIVREDNOG KRIMINALA U SRBIJI

Skorašnja tragična dešavanja u Centralnom zatvoru u Beogradu kada su dva pritvorenika izvršila samoubistvo pored toga što ukazuju na manjkavosti formalnog sistema (niko još uvek nije pozvan na odgovornost) izazivaju snažnu impresiju koja je vezana za društveni aspekt ovih događaja. Kratak sadržaj ove dve zatvorske priče tiče se dva masovna hapšenja u kojima je pritvoren, a to je ono što najviše zbunjuje, veliki broj uglednih i, uslovno rečeno, običnih ljudi.

Gledano sa strane, najednom su razotkrivena dva zločinačka udruženja koja dejstvuju godinama oštećujući državu za enormne sume novca. Osumnjičeni se odlučno hapse i redovnom procedurom stavljaju u pritvor gde će se utvrditi njihova krivica. Onda se dogode dva samoubistva, koja su usledila nakon protesta nezadovoljnih pritvorenika u kojima samoubice nisu učestvovale, što se u štampi pripisuje činjenici da je u njihovom slučaju postojao poseban, privilegovan tretman u zatvorskoj ustanovi. Posle toga nametnula se i kriminološko–čaršijska dilema: da li je veća verovatnoća da će samoubistvo u zatvoru izvršiti onaj koji ima bolje (naravno, neregularno) uslove boravka zato što je materijalno i socijalno superioran u odnosu na ostale pritvorenike ili je upravo taj privilegovani i udobni socijalni kontekst iz kojeg takva osoba dospeva u zatvor otežavajuća okolnost koja ga, ne kraju, čini nesposobnim da se pomiri sa robijaškom realnošću?

Činjenica da su u pritvor dospele osobe koje se godinama bave kriminogenom delatnošću, a pritom uživaju ako ne u svim slučajevima vrhunski društveni ugled (sudije, direktori i sl.), ono barem poštovanje dobrog domaćina ili dobro situiranog uspešnog ortaka, dovela je do ove dve pojedinačne i lične socio–psihološke drame, ali i egzemplara društvene šizofrenije koja je u našem društvu prisutna decenijama. Društveni ambijent koji počiva na suštinskom tolerisanju, pozitivnom vrednovanju i društvenom nagrađivanju kriminala, korupcije i njihovih materijalnih i društvenih efekata omogućio je ovim ljudima da u potpunosti u sebi i oko sebe spoje nespojive stvari, a to je kriminal kao izvor dobrog, bogatog i ugodnog života, i društvenu afirmaciju i poštovanje u svom društvenom okruženju.

Njihova, a i naša tragedija počiva na srastanju kriminaliteta i profesije kao jedinom načinu da se postigne nešto i bude neko. Verovatno da ti ljudi, koji su godinama razarali i ugled i dobrobit ustanova u kojima su radili, a i šire društvene zajednice, već dugo nemaju svest o sebi kao negativcima, već su sebe doživljavali kao najveće pregaoce i uzorne članove društva. Usled takve socijalne perverzije, momenat hapšenja je za njih bio nepodnošljiv do samoubistva. Kao da čovek ne može da se otme utisku da samoubistvo u takvim okolnostima priliči časnom, pa čak i fanatično poštenom čoveku koji nikada nije pomislio na nešto nezakonito, a sticajem neke urote, motivisane uništenjem njegovog ličnog i moralnog integriteta, nepravedno dospeva u zatvor.

Čini se da je u slučaju o kome govorimo priča obrnuta kao slika u ogledalu. Društveni ambijent u kojem su ovi ljudi uspešno živeli baveći se dugogodišnjim nesumnjivim malverzacijama njima nije slao nikakve signale da tako nešto i nije baš na mestu. Usled tako lepe socijalne ukotvljenosti, njima je pritvor koji ih je snašao bio šokantan do razmera totalnog izneveravanja i razočaranja u društvo i život, te je jedini ishod bio njihovo napuštanje zauvek.

Inače, privredni kriminal, ili kriminal „belog okovratnika“, jeste fenomen koji karakteriše dinamičnost, prilagodljivost promenama u privrednom, finansijskom poslovanju i on obično doživljava porast u vreme radikalnih ekonomskih reformi kada se menjaju tradicionalni mehanizmi delovanja i uvode novi oblici, ali nedostaje odgovarajuća pravna regulativa. Ovaj oblik kriminala se, po pravilu, teško otkriva i karakteriše ga visoka „tamna brojka“. Opšta obeležja kriminala ,,belog okovratnika’’ su: a) vrše ga lica sa prestižnim društvenim statusom u okviru zanimanja koja obavljaju; b) pojavljuje se pretežno u delatnostima vezanim za bankarsko osiguranje, trgovinu, železnicu, državne institucije, inspekcijske ili poreske službe, policijske i carinske službe, medicinu; obuhvata prevare u poslovnim operacijama, berzama, sumnjive transakcije nameštenim ilegalnim trgovinama, transakcije valutom i menicama, lažnim računima, prevare u osiguranju, malverzacije u vezi sa utajom poreza, korupciju; c) koristi se društvena moć, ugled i privilegije za sticanje ogromnih materijalnih dobara, a društvu se nanosi ogromna šteta (na desetine milijardi dolara godišnje u razvijenim zemljama). Ono što je, međutim, najopasnije kod ovog oblika kriminala jeste to što dovodi ne samo do velikih materijalnih gubitaka već i do narušavanja zdravlja, povređivanja, pa i smrti velikog broja ljudi budući da, pored prevara sa cenama, lažnog prikazivanja prihoda, pranja novca i multinacionalnog podmićivanja, obuhvata i kršenje propisa o kvalitetu i zdravstvenoj ispravnosti, ekoloških propisa, itd.
No, pre svega, neotkrivanjem i nekažnjavanjem krivaca povređuje se i narušava društveni moral. Abolicija od hapšenja i krivičnog progona je relativno visoko zastupljena, ne samo zbog odsustva svesti o visokoj društvenoj opasnosti ovih dela već daleko više zbog toga što su izvršioci „ugledni poslovni ljudi“ sa visokim korupcionaškim potencijalom. Međutim, time se iz same društvene elite emituju signali da je malverzacija opravdana i korisna.

Za razliku od konvencionalnog kriminala koji ima mali efekat na institucije i društvene organizacije, ovaj oblik kriminala jača društvenu dezorganizaciju. Njegovi izvršioci, „priznati“ članovi društva, retko bivaju gonjeni zbog faktičkog imuniteta koji uživaju kao „ugledni poslovni ljudi“.
Hapšenje ljudi koji se bave privrednim kriminalitetom je u potpunosti opravdano i niko ne želi da ospori da je njima mesto u zatvoru, ali činjenica da je kriminalizacija našeg društva uznapredovala do stepena potpune identifikacije uspešnog člana društva i bavljenja nekom vrstom kriminala ukazuje na to da je za izlazak iz takvog stanja potrebna bitka i na drugim socijalnim poljima.

Model življenja i delanja po principu „sve ili ništa“, na koji tako snažno asociraju samoubistva nekolicine onih koji su imali i mogli sve, predstavlja zajednički imenitelj ne samo svih članova zatvorske zajednice (i onih mnogobrojnijih koji nisu u njoj a po prirodi stvari trebalo bi da budu) već i niza simptoma nagriženosti društva u kojem danas živimo. To što pažnju javnosti, po pravilu, neuporedivo više privlači banalniji izraz takvog životnog stava (odnosno „narogušeni i ljuti“ razbojnici i ubice) nego onaj „suptilniji“, oličen u onima koji grabe i otimaju u belim rukavicama, svedoči o tome da kao pojedinci i društvo još uvek nismo svesni suštine procesa koji nas razjeda.
.