Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Reakcije na tekst Zorana Ćirjakovića "Majka Druge Srbije"

   

Prenosimo NIN

Slobodan Reljić

Ideološki terminatori

Na najmanje 34 anonimna izvora poziva se jedan od najuglednijih svetskih novinara istraživača u tekstu “The Iran plans”, pre dve nedelje objavljenom u Njujorkeru, a koji je u čitavom svetu uzet kao najozbiljnije upozorenje o pripremama američkog establišmenta za rat s Iranom. Način rada Sejmora Herša zaštitio je nedavno (pre objavljivanja njegovog poslednjeg teksta) i najuticajniji magazin za medijska pitanja u SAD Columbia Jounarlism Review (CJR), koji izdaje Univerzitet u Kolumbiji, kada je objavio tekst o novinarima koji godinama u svojoj karijeri nisu koristili izvore s imenom. Bivši urednik istraživačkog novinarstva u Njujork tajmsu Stiven Engelberger tvrdi da “ne smemo sprečavati novinare da koriste neimenovane izvore da bi došli do informacija. Činjenica da ćete nekome dozvoliti da govori bez otkrivanja identiteta u procesu skupljanja informacija može pomoći da stignete negde gde na drugi način ne biste stigli”.

Za dva meseca u drugoj polovini 2005. godine Njujork tajms, najuticajniji svetski dnevni list, 229 puta je koristio anonimne izvore. U vreme priprema za rat u Iraku taj broj je bio nekoliko puta veći. Neki od važnih tekstova u istoriji novinarstva, a posebno neki od ključnih tekstova koji su se bavili ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, pisani su na osnovu anonimnih izvora. (Na primer, značajan tekst Džefrija Smita u Vašington postu, objavljen 28. januara 1999. a u kome se događaji u Račku rekonstruišu na osnovu neimenovanih izvora – izbrojano devet.)

Pisanje o nekim temama ili o ljudima čije je delovanje netransparentno zahteva izbor: da pokušate da to rasvetlite ili da uopšte ne pišete. Kao “osigurač” za redakcije i novinare u američkom novinarstvu uzima se zahtevno pravilo “duplog izvora” ili “ukrštenih citata”. Dakle, to je ono što je dalo za pravo NIN-ovom uredništvu da tekst Zorana Ćirjakovića o Latinki Perović objavi bez obzira što je znatan deo informacija dolazio od sagovornika koji su želeli da im se imena ne pominju. U NIN-ovom tekstu je svaki od glavnih navoda potvrdilo najmanje troje moralnih ljudi, “kredibilnih izvora” koji dolaze iz različitih krugova.

Toliko o moći krunskih prigovora ozbiljnih profesionalaca povodom objavljivanja NIN-ovog feljtona: na primer, kolege Dragoljuba Žarkovića, glavnog urednika Vremena, koji se oglasio u kolumni u Politici, i Mihaila Ramača, glavnog urednika lista Danas, u emisiji radija “Slobodna Evropa”, a i drugih koji su prigovor stavljali van javnih nastupa. Dakle, NIN-ov profesionalni postupak nije “neprihvatljiv” već je profesionalno nesporan, što uvažene kolege znaju i kod američkih uzora uzimaju kao normalno. O razlozima amnezije u ovom slučaju nećemo nagađati.

Ali to je, ipak, bila samo “okolo salata” u čitavoj papazjaniji koju su priredili prošle nedelje samozvani branioci lika i dela Latinke Perović. “Ovde se... politika doživljava kao krvna osveta. Svi bi da smrve neprijatelja”, pisao je glavni urednik Vremena. U prilogu za “Slobodnu Evropu” novinar Vremena Slobodan Kostić govori o “pamfletskom napadu na istoričarku Latinku Perović, jednu od vodećih intelektualnih figura antinacionalističke Srbije”. Inače, po njemu, to je deo “kampanje” u koju se “uključio indirektno i nedeljnik NIN”.

Dakle, ruku na srce, imali smo malo i popusta kod konkurencije. Ali NUNS, udruženje u kojem je veći deo NIN-ovih novinara, nije se dao zbuniti. Reklo bi se iz NUNS-ovog saopštenja da je zasedao Sud časti, “do duboko u noć”, ali umotvorinu je parafirala “za Izvršni odbor, predsednik Nadežda Gaće”. Potpisnik ovih redova bio je član Izvršnog odbora NUNS-a pre pristojnog broja godina, ali se ne seća da je i u jednom slučaju Sud časti služio izvršnom organu ili tadašnjem predsedniku kao smokvin list. Kao da je u današnjoj rukovodećoj ekipi NUNS-a sve moguće, pa i to da Udruženje jedan analitičko-istraživački profesionalno nesporan tekst proglasi za “najnoviji primer poziva na pogrom”. Šta je to pogromaško u tekstu koji ne koristi teške reči, ne diskvalifikuje, ne potcenjuje, ne ucenjuje, ne presuđuje? Da li je tu baš problem odmerena analitika? Koji su to veštaci pomogli Nadeždi Gaće, ili kome već, da institucionalno utvrdi da je to “krajnje proizvoljan i problematičan portret ugledne istoričarke i nekadašnje političarke Latinke Perović”? Znaju li se kriterijumi ili su oni “odokativni”, i po babu i po stričevima? Zbog čega to Sud časti sudi kao inkvizicija i “isteruje đavola” iz novinara NIN-a, svog člana, i ne pozivajući “okrivljenog” na seansu? Štaviše, i kad je odlučeno da se potpali lomača, kolege to rade ne obaveštavajući osuđenog.

Kad bi, recimo, i bila tačna politikantska nebuloza da se ovim tekstom “NIN obračunava sa tzv. drugom Srbijom”, zašto bi jedno nestranačko profesionalno udruženje tajno napadalo svoje članove koji, eventualno, imaju i politički stav koji je izvan ljubavi za jednu opciju na pluralnoj političkoj sceni? Pre bi valjda bilo logično da se NUNS, kao institucija, bavi zaštitom svojih članova nego da brine o “drugoj Srbiji”? Ili, ako je već to tako, znači li to da će Izvršni odbor, Sud časti ili ko drugi propisati da se član NUNS-a ne može biti ukoliko se isti prethodno ne učlani u LDP ili ne dobije saglasnost nekog tela “druge Srbije”, ma šta to značilo? Da li će se NUNS ovako uznemiriti ako NIN napravi portret Miroljuba Labusa, Borisa Tadića, a za Tomu Nikolića se, naravno, ne sme ni pitati? Hoće li NUNS da objavi svoju “belu listu” ličnosti i tema kojima mediji ne treba da se bave da bi se “uzdržali od neprofesionalnog uplitanja u ideološke rasprave”? Ne podseća li, ipak, ovo na “arbitriranje” nekih tela u vremenima i pre tržišta i pre demokratije? Jer, šta bi jedna logička analiza ove rečenice pokazala: “Ne ulazeći u pravo svakoga, uključujući i novinare i redakcije, da promoviše određenu politiku i njena načela, Sud časti NUNS (evo opet zamorčeta predsednika NUNS, prim. autora) nalazi nedopustivim nipodaštavanje, pa u dobroj meri i političku kriminalizaciju, kako jedne ličnosti, tako i kruga ljudi povezanih sa njom, ali i javnosti koja podržava takvu opciju.” Haos. Ne ulazi, ali nalazi. Politička kriminalizacija!? Jedinstven pronalazak? Koji je to osvrt na nečiju političku ulogu kriminalizacija ličnosti? I šta je u demokratskoj javnosti zamena za to? Koja je to politička ličnost ovde bila nedodirljiva? Milošević, Ćosić, Šešelj, Đinđić, Koštunica, Tadić, a ako hoćete i Džordž Buš, Bler, Putin? Pa, jedino je Tito za života bio pošteđen u ovoj zemlji i onom novinarstvu. Uz sve uvažavanje Latinke Perović, ne verujemo da ona može danas da dobije takvu ulogu. Ma ko da se zauzme za to. Iskreno, ne verujem da bi i njoj palo na um da tako šta za sebe traži.
 
     
     
 
Copyright by NSPM