Neven Cvetićanin

Hag kao Sv. Jelena

Istorija ponekad iznedri ličnosti koje joj promene smer. Jedan od takvih ,,skretničara istorije” je bio, nesumnjivo, Slobodan Milošević. Nasuprot mnogima, Milošević je ostao kontroverzan do kraja.

Poput doktora Džekila i mister Hajda, on je preuzimao na sebe različite uloge i sve su mu podjednako pristajale, kao što su mu sve bile podjednako tesne. U različitim fazama on je bio – komunista, tehnokratski bankar, prosvećeni apsolutista, nacional-patriota i konačno, zatočeni anarhistički borac protiv globalnog sistema upravljanja. U šta god se upleo, proizvodio je gomilu neizbrisivih političkih posledica o čijoj opravdanosti, sa veće distance, treba da prosudi istorija. Poput slona u staklarskoj radnji, lomio je sve koji bi mu se našli na putu, da bi nakon svih borbi umro umoran i sam, napušten čak i od karijerističkih aparatčika njegove partije.

Sama njegova smrt ima u sebi nešto napoleonovsko, jer je on prvi evropski šef države posle Napoleona koji je život završio u zatvoru koji su za njega napravile sile koje su trijumfovale u ratu nad njim. Kao neka vrsta balkanskog Napoleona on je imao harizmu vođe. Ostaće zabeleženo da su ga pritvorenici svih nacija u Hagu, oslovljavali sa ,,predsedniče” i da je u zatvoru uspeo da okupi onu Jugoslaviju koju nikada nije uspeo da sačuva izvan haških zidina. Hag je bio njegova Sv. Jelena, kao što je Gazimestan bio njegov Austerlic, a 5. oktobar njegov Vaterlo. Sukob sa NATO-om je, međutim, bila njegova napoleonovska Rusija i početak njegovog kraja.

Uopšte, Milošević se sukobio s Amerikom jer je bio neka vrsta političkog kauboja, isto kao i američkli lideri, samo što nije dolazio sa ,,divljeg Zapada”, već sa „divljeg Istoka” koji je bio socijalističko-anarhistički i koji je veoma teško podnosio pravila nametnuta od strane međunarodne zajednice. Stoga se Milošević u svetskoj diplomatiji ponašao kao ,,kauboj” i stoga su mu Amerikanci slali ljude slične snage i čvrstine poput Holbruka. Upravo zbog njegove „kaubojštine”, i mnogi Srbi su za vreme njegove najveće moći verovali da je „američki čovek”. A on je pasionirano slušao diskove Frenka Sinatre koji su, u poslednjim zatvorskim danima, bili njegova jedina veza sa Amerikom i koji su mu morali vraćati sećanje na doba kada je bio šef svih srpskih gangova, na zemlji i u podzemlju.

Amerika ga je početkom NATO bombardovanja počela prozivati kao diktatora, a i on je počeo prihvatati tu ulogu, želeći poput ostalih balkanskih lidera da bude veći i od samog Tita. No, realnost nije odgovarala takvim kvalifikacijama, kao ni samim Miloševićevim željama. On je nesumnjivo bio čovek vatrenog temperamenta i karaktera koji je znao da zapali srca i da pokrene političke požare, ali koji nikad nije imao moć jednog diktatora. Milošević nije bio diktator, jer za diktaturu treba čvrst i striktan poredak koji za njegove vladavine nikada nije postojao. Za njega bi se moglo reći da je više bio ,,latentni anarhista«, koji je urušavao institucije kako bi ih zamenio stanjem društvene stihije u kojem je Srbija postala zemlja u kojoj je sve bilo moguće. Milošević nije bio tvorac nekog totalitarnog sistema, zato što za vreme njegove vladavine nije ni postojao uopšte bilo kakav sistem, već smo imali jedno neobično shvatanje slobode u kojoj je svako činio ono što je hteo, samo ako se direktno nije zamerao vlastima. Možda je to jedan od razloga što se neki građani Miloševićevog vremena sećaju i s nostalgijom – nije se plaćao porez, nisu se poštovali zakoni i sve je išlo na ruku jednom anarhičnom genu koji mi imamo kao narod koji ne voli mnogo bilo kakva ograničenja. Bilo je to vreme ,, varljivog leta” devedesetih, a Milošević ostaje zapamćen kao glavni reditelj događanja .

Ostaće kontroverzan do kraja i upamćen – kao odan porodičan čovek na jednoj strani, ali , na drugoj, i kao vinovnik ,,godina raspleta” - u kojima su Balkan potresali smrtonosni politički zemljotresi. Stoga je takvom napoleonovskom životu, neminovno morala sledovati napoleonovska smrt.