Vilijam Montgomeri

Čaša je poluprazna u Srbiji

Svaki put kad posetim Beograd uvek sam iznova impresioniran njegovim životom, vitalnošću i izgradnjom novih i obnovom starih objekata u čitavom gradu. Iako je nadolazeća ekonomska plima veoma neravnomerna, a mnoge specifične grupe pate (stariji, visoka nezaposlenost među mladima), takođe je činjenica da rastu prihodi mnogih, prodavnice izgledaju lepše i punije, a izvestan broj stranih i domaćih privatnih firmi prosperira u novim zgadama sa vrhunskom opremom. Kriminala i dalje ima, ali je ekstremno nasilje iz Arkanove ere, zemunskog i surčinskog klana uglavnom prošlost. Građevinske kompanije ne mogu u potpunosti da odgovore potražnji. Otvoreno prkošenje Zapadu pod Miloševićevim režimom zamenjeno je željom da Srbija postane član Evropske unije. Vojska nije više pretnja susedima ili destabilizujuća snaga u regionu.

Stalno imam na umu, takođe, i da je stvarna tranzicija počela u Srbiji tek 2000. godine i da će zbog nerešenih pitanja kao što su Kosovo, saradnja sa Hagom i konačan status Crne Gore, biti teža i trajaće duže nego bilo gde drugde. Sve to iziskuje strpljenje, toleranciju i uzdržavanje od brzopletih zaključaka. Iskustvo pokazuje i da je u najboljim okolnostima za demokratsku tranziciju potrebno najmanje deset neprekinutih godina stabilnosti, a Srbija je na sredini tog procesa, a ne na kraju.

Pa ipak, dok u glavi stalno ponavljam sve to već rečeno, moram da priznam da u svom srcu i dalje vidim da je čaša i dalje poluprazna. Sećam se euforije iz oktobra 2000. godine i uverenja da će glavne, pozitivne i nepovratne promene ubrzo početi. Za mene (i mnoge u Srbiji) ti naglo optimistički dani odavno su prošli. Vlade premijera Zorana Đinđića i njegovog naslednika Zorana Živkovića su izgleda vodile beskonačnu bitku sa svojom demokratskom opozicijom, same sa sobom, organizovanim kriminalom i stanovništvom koje je uglavnom bilo nacionalističko i naginjalo vrednostima i beneficijama iz socijalističke ere, nego što su oni bili.
Sadašnja vlada izgleda da ponavlja isti obrazac koji smo videli u poslednjim danima Živkovićeve vlade: koalicioni partneri otvorenije izražavaju konfliktne poglede; fanatično otimanje da se očuva veoma uska manjina u parlamentu; stalne međusobne optužbe za "kupovinu" glasova poslanika; sukobi zbog mandata poslanika i korupcionaški skandali. Naširoko se spekuliše koliko dugo će vlada preživeti i kad će biti zakazani novi izbori.

Od vremena kad je ova vlada formirana, bila je to labava grupa partija sa radikalno različitim agendama, različitim filosofijama i različitim operativnim stilovima. Svaka partija u njoj želela je vlast i bila je u stanju da uveri sama sebe da je poseban deo tog kolača koji je posedovala bio dovoljno ukusan da je vredelo da tolerišu lakrdije i kontraproduktivne korake preduzimane u drugim delovima vlade. Zapadne vlade koje su videle kako radikali spremno čekaju svoju šansu, okrenule su glave na drugu stranu, na akcije i izjave koje bi izazvale oštar odgovor dve-tri godine ranije. Imajući u vidu šta sve izaziva politička nestabilnost, uslovno nametnuta povodom hapšenja Mladića i Karadžića i predstojećom odlukom o Kosovu, niko na zapadu nije imao stomak da bude oštar prema Srbiji u bilo čemu drugom.

Odluka republičkog Radiodifuznog saveta (RRA) da istovremeno uskrati nacionalnu licencu BK TV (trećoj najpopularnijoj televiziji u zemlji) i RTL TV (jakom stranom kanalu koji bi bio ogromna konkurencija TV Pinku), a da odobri licencu stanici koja sada ne postoji (TV Avala) i lokalnoj TV Košavi sumnjive reputacije i sa malo gledalaca, sigurno je zadala oštar udarac reputaciji vlade. Naročito kad je RRA poslala policiju kasno u noć da zatvori BK TV, zato što je tokom redovnog programa ubacivala česte primedbe na uskraćivanje licence. Ako se sve uzme u obzir, sa ovim problemom se postupilo na najgori mogući način. Kad je reč o mojoj vladi, nisam u stanju da izračunam koliko je puta specifičan kurs akcije izostavljen iz razmatranja zato što "nije mogao da prođe test u Vašington postu". To znači da čitaocima takva odluka nije delovala prihvatljivo i opravdano. To je i ovde slučaj. Akcije su jednoglasno osudile sve novinske organizacije i što je još važnije prosečni građani. Vlada tvrdi da ne kontroliše RRA, ali je činjenica da je upravo ova vlada kreirala Savet u postojećem obliku i nadgledala izbor članova.

Ono što imate danas u Srbiji nije jedna funkcionalna i efikasna vlada već niz feuda koje kontrolišu različite partije i različiti tajkuni. Svako radi za svoju stvar bez obzira na to šta bilo ko drugi kaže ili radi. Štaviše, nije tajna da vlada preživljava danas zahvaljujući glasovima Socijalističke partije Slobodana Miloševića i da s vremena na vreme, poput aranžmana za njegovu sahranu, moraju da se prave izvesne koncesije. Dok su detalji tih koncesija razrađivani, ostali koalicioni partneri su delikatno okretali glavu.

Stalno slušam kako sve više Srba govori kako veruju da moraju da se pridruže političkoj partiji zbog zaštite. Umesto da se kreće u pravcu vladavine zakona i fer pleja, Srbija ide u suprotnom pravcu. Sve se više i više pozicija u privrednom sektoru popunjava na osnovu partijske kvote, a ne na osnovu vrednosti i kvaliteta. Niko ne može da bude otpušten ili smenjen zbog nekompetencija jer svako pripada partiji koja je neophodna koaliciji da bi preživela. Korupcija je u naletu. Niko se ne obraća za pomoć poravosudnom sistemu već političkoj partiji.

Problem koji muči svakog Srbina kad razmišlja o ovoj sceni jeste da je veoma teško videti napredak koji će, bar u kratkoročnom smislu, doneti bilo šta bolje. Iznad svega lebdi saznjanje da će krajem godine gotovo sigurno biti doneta odluka koja garantuje uslovnu nezavisnost Kosova. Radikalna stranka i Socijalistička partija zauzete su planiranjem svih vrsta strategija kako da najbolje iskoriste prednosti takve odluke, dok ostale partije nastoje da utvrde kako da to prežive. One znaju da će vlada koja je sada na vlasti - ili bilo koja koja dođe na vlast - biti izložena teškom pritisku Zapada da preduzme akcije koje na izvestan način priznaju odluku, ili da bar ispolji pozitivno pomirenje sa "novim Kosovom". U isto vreme, one će biti pod pritiskom radikala i ostalih biračkih baza da preduzmu akcije koje će ozbiljno pogoršati međunarodne odnose.

Vrlo je verovatno da će na izborima nakon odluke o Kosovu radikali osvojiti vlast. Izborima pre odluke to bi se moglo izbeći, ali bi nova vlada takoreći odmah bila suočena sa katastrofom na Kosovu i sasvim sigurno bi izgubila svoj položaj i podršku. Radikali će učiniti sve što mogu da se to dogodi. Njima u stvari pomaže propust vlade da pripremi javnost za gubitak Kosova. To priprema pozornicu za glavnu krizu koja će uslediti vrlo brzo.

Konačno, da bi se izbegla vlada radikala, to neizbežno zahteva koaliciju koja okuplja DSS (Koštuničinu partiju), Demokratsku stranku BORISA TADIĆA i verovatno još jednu ili dve druge stranke. Imajući u vidu istoriju odnosa dveju glavnih partija, teško je videti kako je moguće formirati efikasnu vladu. To nas vraća na početak u Srbiji. Biće to teških nekoliko godina.